Britanija nije prva na listi po primanju ukrajinskih izbeglica, ali jeste visoko plasirana uz pojednostavljenje procedure za dolazak Ukrajinaca u zemlju. Ko je iole imao iskustva sa britanskom imigracionom službom, zna koliki je to ustupak i veliki korak podrške.
Ono što se neće toliko javno istaći, ali se u nezvaničnim razgovorima može saznati, rat u Ukrajini je učvrstio nezavisnost obaveštajnih službi. Naizgled složeni kauzalni odnos je sledeći: uoči početka ruske invazije delovalo je da je taktika Zapada da objavljivanjem obaveštajnih izveštaja sa terena o planovima za napad, odvrate Putina i režim u Kremlju od planiranih akcija. Britanska vojska je postala aktivna na Tviteru, i tokom trajanja rata objavljuje svoja saznanja. Naizgled, dakle, deluje da na taj način žele da odvrate Ruse i da pošalju poruku „znamo šta planirate“. Ali suština je drugačija.
Britanske bezbednosne službe nose teret lošeg nasleđa, neko će reći da može da se krene od Kubanske krize, neko od Zalivskog rata, ali svi će se složiti da je kulminacija „lošeg nasleđa“ dostignuta uoči invazije na Irak i čuvenog slučaja „Dodgy Dossier“, kada je vlada Tonija Blera odobrila napad pod opravdanjem da Irak poseduje oružje za masovno uništenje, što se pokazalo netačnim.
Bezbednjaci će reći da su ih političari u svim tim, a posebno u vezi sa Irakom, slučajevima zloupotrebili i da će se to uvek dešavati kada se ostavi političarima da tumače informacije do kojih službe dođu. Politička kasta u Britaniji je retko kada bila slaba i krhka kao što je to bila u prethodnom periodu, pa je ovog puta bezbednjacima bio otvoren put da oni postave pravila igre. Odlučili su da objavljuju ono do čega dođu onako kako šalju izveštaje i odgovarajućim političkim telima, pa javnost može da tumači slobodno, da političari ne bi mogli da zloupotrebljavaju službe.
Tako od jednog „zapadnog zvaničnika“ saznajemo neke od crtica u obaveštajnim analizama koje rasturaju neke od mitova i zabluda stvorenih prethodnih godinu dana.
Jedna od zabluda je i da su Ukrajinci iznenadili Ruse snagom otpora i umešnošću na frontu iako su nepripremljeni dočekali rat. Prema jednom našem sagovorniku, otpor Ukrajinaca je bio političko iznenađenje, ali je vojno to bilo vrlo očekivano, na kraju i logično. Putin i kremaljski establišment se pripremao za rat u svojim glavama, ali to ne znači da je vojska bila spremna na rat, a zaboravlja se da je Ukrajina praktično u ratu od 2014. godine, kada su krenuli sukobi u Donbasu. „Ukrajinci se spremaju za ovo od 2014. godine.“ Možda Ukrajinci nisu politički bili spremni za rat, ali vojno (tako se i ispostavilo) jesu.
Naravno da je tu značajan faktor i naoružavanje Ukrajinaca od strane Zapada. To je deo psihološke igre, takozvani kognitivni efekat. „Da Putin shvati da neće dobiti ove godine, da neće ni sledeće, da neće pobediti ni one tamo godine…“
Zapad je definitvno propustio neke etape koje su dovele do invazije na Ukrajinu. I sada, kako nam kaže zapadni zvaničnik, obaveštajne strukture na Zapadu prebiraju svoje greške u prethodnih desetak godina. Kada je anektiran Krim 2014, upalile su se neke lampice, ali je i tada većina rekla „okej, ali nemoj više“. Apsurd je da je Putinu umešnost u globalnim odnosima otvorila mogućnost za akcije koje će mu vezati ruke i učiniti ga najizolovanijim liderom na svetu (nek oprosti Kim Džong Un). Više od decenije Putin je bio pokrovitelj svakog sukoba u Evroaziji. Kada zarate Jermeni i Azerbejdžanci, jedan je faktor koji je dobar sa obe strane – to je Putin. U najsloženijem ratnom mozaiku, onom bliskoistočnom u zaraćenom trouglu Izrael – Iran – Saudijska Arabija sa mnoštvom proksi država i terorističkih organizacija, uvek će se pojaviti jedan faktor koji je dobar sa svima – to je Putin. Na to je igrao i značajnu ulogu u Siriji i nametao se kao faktor stabilnosti koji je Zapad morao da toleriše.
Jedan naš sagovornik će reći i da su to sve bili kratkoročni projekti, a da je dugoročno svako ko je paktirao sa Putinom mogao da računa na neki oblik katastrofe, ali da to jeste bio faktor i Zapadu kada je prećutao rat sa Gruzijom pre deceniju i po, na primer.
Taktika Zapada u nastupajućem periodu će biti da simboličnim akcijama pokaže odlučnost protiv Putinovog rata pre svega kako bi se oni koji podržavaju Putina povukli.
Srbija nije tu prioritetno zemlja koja pravi razliku. „Može Srbija da bude ‘nesvrstana’, ali to je mnogo više pitanje za Rusiju nego za NATO. Da li će u NATO ili EU, to je pitanje o kom bi Srbija trebalo da donese odluku bez pritiska treće strane, samo tako ima smisla“, rekao je jedan zapadni zvaničnik.
***
Ukrajina je definitivno spoljnopolitički prioritet Ujedinjenog Kraljevstva zbog kog se sve ostale stvari stavljaju u dugi plan – i to će što zvanično, što nezvanično reći na različitim nivoima političko-javnog establišmenta, bilo da je reč o vladinim agencijama pri Forin ofisu ili iz energetskog sektora, ili da je reč o urednicima u najuticajnijim listovima – sa kojim smo prošle nedelje imali kontakt. A među tim drugim stvarima koje se pomeraju ka margini prioriteta nalazi se i činjenica da Srbija nije uvela sankcija Rusiji.
Nedeljnik je bio u prilici da se u Londonu, glavnom gradu Ujedinjenog Kraljevstva, u seriji razgovora sa predstavnicima britanskog establišmenta, medijskog i političkog, uveri koliko specifična pozicija Srbije kao suštinski jedine evropske zemlje koja nije uvela sankcije Rusiji utiče na njen međunarodni položaj u novim okolnostima, koliko će nam to biti potencijalni teret o vratu i šta o tome zaista misle Evropljani, a u ovom konkretnom slučaju Britanci
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 23. FEBRUARA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU KOJE JE DOSTUPNO NA NSTORE.RS. VELIKI SPECIJAL POVODOM GODIŠNJICE POČETKA RATA U UKRAJINI.
SVI ČITAOCI DOBIJAJU SPECIJALNO IZDANJE MAGAZINA “MEDICINA DANAS”.
