Srpska ekonomska diplomatija, prevara na svim frontovima
Radeći predano na zamajavanju građana, koalicioni
puleni Borisa Tadića promovisali su pre godinu i po dana nešto čemu su
nadenuli naziv Ekonomska diplomatija, kao da nam nije dosta što na
budžetskoj grbači već trpimo Jeremićevu diplomatiju, ono blentavo
lobiranje po Africi i atlantskom otočju koje je donelo toliko dobrog i
korisnog u naše živote, demolirane navodnom državotvornošću iza koje ne
stoji ništa do epohalne pljačke
Razume se, gde su u igri pljačka ili ćerdanje, tu je i G17 Plus u odumiranju, stranka kojoj je po koaliciono-feudalnoj strategiji zapalo lukrativno Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, moralno i materijalno odgovorno za nastanak takozvane Ekonomske diplomatije
i regrutaciju ekonomsko-diplomatskih trudbenika, raspoređenih na
dužnost u takozvanim diplomatsko-konzularnim predstavništvima po
zemljama koje su označene kao prioritetni ekonomski partneri Srbije.
Povodom tog svečanog i nadasve nepotrebnog trenutka našeg razvoja i sigurne propasti, Ministarstvo Mlađana Dinkića je učinilo nadčovečanske napore da na zvaničnom sajtu sve objasni: Ekonomske
diplomate, osim promocije Republike Srbije kao poželjnog ekonomskog
partnera, aktivno će ispitivati tržišta ovih zemalja, poslovnu praksu,
zakone, mogućnost za izvoz naših roba i usluga i istraživanje poslovnih
mogućnosti za naša preduzeća s ciljem stvaranja uslova za uspostavljanje
direktnih poslovnih kontakata između srpskih i inostranih preduzeća.
Nema šta, po razigranosti besmislene rečenice, ovo je dostojan uradak
klijenata madam Licht, ali ni približno tupav u poređenju sa Jeremićevim
doprinosom na istu temu, kojim, osim linka, ne želimo da dodatno zagađujemo sajber prostor.
Lepa sinekura za verne članove G17
plus ili URS minus: Nebojša ćirić i Mlađan Dinkić, kreatori ekonomske
mreže za lov na inostrane investitore
Jednom kada su Dinkić i Jeremić lucidno ustanovili da je nastupio Raspad bipolarnog sistema međunarodnih odnosa i čitav niz krupnih političkih i ekonomskih posledica koje su iz toga proizašle…,
nije bilo nijedne prepreke da se za ovaj strateški posao aganžuju sve
sami geniji makro i mikroekonomije koji su, normalni, i veliki
stručnjaci za međunarodne odnose, lokalna zakonodavstva, ispitivanje
ponude i tražnje, tehničku analizu trendova i fundamentalni pogled na
globalno tržište.
niskom startu, pre odlaska na teški rad u zloglasnom inostranstvu gde će
morati da crnče za nekoliko tisuća eura mesečno
Uostalom, podaci iz biografija izabranih kandidatkinja i prijatelja,
sami za sebe govore o neslućenim perspektivama koje će otvoriti grupa
formirana i plaćena iz Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja,
a formacijski raspoređena kod kapetana Jeremića, pri njegovom
ministarstvu za konačno i trajno udaljavanje Srbije od civilizovanog
sveta:
Igor Bajić (rođen 1973. godine) je naš ekonomsko-diplomatski dopisnik iz Minhena.
čovek je stigao da postane magistar ekonomije, master mašinstva i
ekspert za industrijski inženjering i menadžment, a teorijsko znanje je
sprovodio u praksi u Izvršnom veću AP Vojvodina, ali i u znamenitom i
tajnama obavijenom preduzeću Jugoimport SDPR.
Rade Berbakov (1969), inženjer rudarstva zaposlen kao nekakav konsultant u Italiji, naš je ekonomski diplomata u Rimu koji će iskoristiti raspad bipolarnog sistema.
Marjan Božović
(1959), diplomirani je pravnik znamenitog Pravnog fakulteta u Prištini
koji je radno iskustvo sticao u firmi Zobex d.o.o. i u Saveznom
sekretarijatu za unutrašnje poslove. Idelano za nameštenje u KGB
federaciji i njenom prestonom gradu Moskvi.
Dragana đurica (1979) diplomirala je ekonomiju na University
of La Verne California, istina ne u Kaliforniji, već pri ogranku u
Atini, zemlji koja je ekonomskoj nauci podarila poseban doprinos, zbog
čega Evropa ovih dana lupa glavom u zid. Impresivno radno iskustvo i
mastodontske poslovne uspehe ostvarivala je u rahmetli Genexu i u Verano
Grupi, kao zamenica direktora za investicije, tijekom rastakanja
Robnih kuća Beograd. Na iznenađenje svih, neće nas predstavljati ni u
Los Anđelesu, ni u Atini (koja je mali grad), već u Ljubljani,
glavnom gradu Slovenije kod koje danas cvilimo za malo bilateralne
pažnje. Zanimljivo je da govori engleski i grčki, maternje jezike svakog
poštenog Slovenca.
Maja Vranić (1978) je završila Filološki fakultet u
Beogradu, odsek za Ruski jezik i književnost, ali je zbog popunjenosti
debeovskih kapaciteta u Moskvi, završila u diktatorskoj Ukrajini i
derutnom Kijevu, jer odlično vlada ukrajinskim jezikom.
Jure Galić
(1975) marketinški je mag sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, obrazovne
institucije poznate u svetu po produkciji advertajzing pregalaca.
Ekonomsko iskustvo je stekao kao prodavac putničkih vozila u kompaniji
DaimlerChrysler, a diplomatsko znanje je valjda dobio kada je nekom
prilikom, možda, prodao auto nekom pričljivom diplomati iz Ugande. Tako
osposobljen, završio je u Štutgartu.
Zoran đorđević (1954) diplomirao je kineski jezik na Univerzitetu u Pekingu,
poznaje grad kao svoj džep i, logično, tamo i boravi kao naša ekonomska
nada, uteha i spas. Radno i životno iskustvo sticao je kao dopisnik
državne agencije Tanjug, a stizao je da bude predstavnik Hemofarma i
Jugoimporta SDPR u Pekingu, nalazeći vremena za obaveze asistenta za
kineski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu i predavača na
Kolarčevom narodnom univerzitetu.
Dušan Zarubica
(1977) je diplomirani ekonomista Univerziteta u Beogradu koji je radno
iskustvo sticao kao sitni bankarski činovnik (rukovodilac interne
revizije, finansijski kontrolor, saradnik u sektoru za poslove sa
stanovništvom) te kao takav nije ni mogao očekivati bolje od Bukurešta sa kojim ionako, da se Vlasi ne sete, imamo zategnute diplomatske odnose.
Aleksandar dr Ivkovac (1966) doktorirao je na Specijalističkim
centralno-evropskim studijama u Frankfurtu na Odri, završio
germanistiku i političke nauke u Novom Sadu. Savim dovoljno i primereno
da se zaposli u struci, kao rukovodilac projekata u komunalnom sektoru u
Berlinu, kao samostalni stručni saradnik na Novosadskom sajmu, kao član
gradske Vlade Novog Sada zadužen za medije i međunarodnu saradnju.
Raznovrsno iskustvo praktikuje u Jeremićevom diplomatsko-konzularnom
predstavništvu u Berlinu.
Ivana Ivković
(1973) je magistarka filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i
diplomirana politikološkinja za međunarodne odnose na Fakultetu
političkih nauka, also u Beogradu. Poverenje je zaslužila kao
koordinatorka projekta u Omladini JAZAS, kao trener za edukaciju državne
uprave i, nadasve, kao honorarna saradnica JP Službeni glasnik,
ustanove specijalizovane za jeftinu beletristiku. Dovoljno za nameštenje
u Zagrebu.
Nada Knežević
(1970) je diplomirala mašinstvo na istoimenom fakultetu u Beogradu, a
radila je u sektoru razvoja u uspešnoj kompaniji IMT, kao
novinarka-dopisnica šumske Srpske radio televizije, kao organizatorka
sajamskih nastupa u inozemstvu, ali i na poslovima projektnog
rukovođenja u visokogradnji. Dovoljno za diplomatsko-konzularno
predstavništvo u Beču.
Kristijan dr Kolaković (1980) je magistrirao međunarodnu
ekonomiju na uglednom i u svetu prestižnom Univerzitetu Braća Karić, gde
je i radio kao generalni menadžer nečega. Danas, na tečnom engleskom,
uveseljava privrednike iz Podgorice, ubeđujući ih, kao da oni to i sami ne znaju, da je Srbija prava destinacija svakog preduzimljivog Crnogorca.
đorđe Makić
(1971) je diplomirani ekonomista Oksfor Briks univerziteta koji je
radno iskustvo skupljao u ovdašnjem predstavništvu kompanije Micubiši,
potom kao investicioni analitičar u Centru za ekonomski razvoj pri US
Steel Serbia koji je ovih dana, navrat-nanos šmugnuo iz Srbije, uprkos
suzama Meri Vorlik, predsednice DS odbora na Savskom vencu. Imajući u
vidu da ovaj poliglota raspolaže znanjem engleskog, mađarskog,
francuskog i nemačkog jezika, bilo je logično poslati ga u Tokio gde većina govori, piše i čita na japanskom jeziku.
Milija Marković
(1976), ne samo da je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, na
pravosudnom smeru, već je položio i pravosudni ispit. Međutim, umesto
kakve advokatske kancelarije Tomanović, Fila ili Petronijević, radio je
kao bankarski službenik u ovdašnjim banakama. Karijera dovoljna za
ekonomsko-diplomatski angažman u Pragu.
Aleksandar Milićević (1966) je diplomirani inženjer
elektrotehnike i do 2006. bio je vlasnik računarske firme. Radni staž je
sticao na onim zadacima od kojih zavisi diplomatsko-ekonomska sudbina
države, kao predsednik UO JP Elektrodistribucija Niš (2003-2006), kao
član gradskog veća grada Niša (2004-2008) i kao predsednik UO JP
Elektromreže Srbije (2007-2009). Ovaj nepopravljivi individualac,
samotnjak bez partijske podrške, završio je u DPK u Sofiji,
glavnom gradu perspektivne Bugarske sa kojom će, jednog dana a možda i
pre, Srbija ostvariti obim spoljnotrgovinske razmene koji nije zabeležen
u istoriji međunarodnih trgovinskih odnosa.
Aleksandar Nikolić
(1974) je diplomirani inženjer agroekonomije Univerziteta u Beogradu i
magistar ekonomskih nauka Univerziteta u Arkanzasu (onom američkom, a ne
udovičinom). Ova znanja je kombinovao u organizaciji USAID, na
predavanjima o lokalnoj samoupravi, kao stručni saradnik u oblasti
menadžmenta rizika, u svojstvu menadžera prodaje neke firme… Puna kapa
za ekonomsko-diplomatsko nameštenje u Skoplju, gradu u kome će se sporazumevati na španskom ili engleskom.
Marko Nikolić
(1980) je diplomirao engleski jezik i književnost na Filološkom
fakultetu u Beogradu, a međunarodne odnose je magistrirao na
Univerzitetu u Bolonji. Međutim, njegovo fakultativno znanje slovačkog
jezika presudno je uticalo da ekonomsko-diplomatske poslove obavlja u Bratislavi.
Mirjana Nožić
(1975) je diplomirala na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i završava
master studije iz oblasti Javne uprave i ekonomskih integracija na
Univerzitetu Singidunum. Radila je, zamislite, u Dinkićevom ministarstvu
finansija, potom u Ministarstvu za ekonomske odnose za inostranstvom i
kao nacionalna koordinatorka za norvešku bilateralnu pomoć. Eno je u Stokholmu, gde radi za našu ekonomsko-diplomatsku stvar.
Milomir Ognjanović
(1971) je magistrirao ekonomiju, a za taj poduhvat je bilo potrebno da
se zaputi do dalekog Honolulua i Havaji Pacifik Univerziteta. Dokazivao
se kao menadžer marketinga, ali je simpatije svih pridobio u AmChamu,
fantomskoj Američkoj privrednoj komori u Beogradu u kojoj je radio na
strateškom projektu Crazy Shirts. Dovoljno krejzi za DKP čikago (na četničkom: Šikagou).
Jadranka Petrović
(1957) je diplomirala ekonomiju u Beogradu i radila kao savetnica u
uspešnim i uglavnom više nepostojećim firmama kao što su Jugometal,
Sartid, ali i kao savetnica u brojnim ministarstvima, od Ministarstva za
ekonomske odnose sa Mlađanom Dinkićem, preko Ministarstva privrede, do
Ministarstva ekonomije i Dinkićevog regionalnog razvoja. Bez ikakvih
političkih veza, naročito ne sa Mlađanom Dinkićem, ova G17 ekspertkinja
je raspoređena u Sarajevo.
Sanda Poljaković (1981) je magistrirala ekonomske nauke u
Ljubljani v sodelovanjo z naravo. Bila je investiciona savetnica u
Dental-Medical d.o.o, saradnica u nastavi na Univerzitetu u Novom Sadu,
ali i saradnica za lokalni ekonomski razvoj u Dulićevoj opštini koja se
nekad zvala Subotica. Zbog izražene nostalgične prirode smeštena je u
DKP u Budimpešti.
Ivana Stanković (1978) je završila Pravni fakultet u
Beogradu, položila pravosudni ispit, nije našla posao u struci pa je iz
dokonosti, na Univerzitetu u Nansiju, magistrirala na korisnu temu Pravo Evropske unije.
Široki dijapazon znanja i raznovrsna umeća vodila su ovu pravnicu kroz
poslove u Ministarstvu trgovine, Ministarstvu za ekonomske odnose sa
inostranstvom, uglednom Fakultetu za menadžment, još uglednijem
Univerzitetu Braća Karić (Frères Karique). Dovoljno za
diplomatsko-konzularno predstavništvo i vruće kroasane u Parizu!
Bojan Stevanović
(1968) je diplomirani ekonomista Ekonomskog fakulteta u Beogradu.
Višestruke talente i nepresušno znanje darivao je uglavnom u svojstvu
generalnog direktora u Idei d.o.o ili Štampariji Borba, ali i kao
direktor prodaje i marketinga u hotelu Hyatt Regency Belgrade i šef
prodaje tekstilnih proizvoda u nekoj italijanskoj firmi. Borba,
Hajat, tekstil, prodaja, pogađate, bile su presudne preporuke za Milano, prestonicu poslednje mode i prvih ekonomskih diplomata.
Jelena Tošić
(1977) je diplomirala ekonomiju u Kameničkoj 6, a master u bankarstvu i
finansijama stekla je na Univerzitetu Šefild, ali ne u Engleskoj, već u
isturenom odeljenju u Solunu, jednom od grčkih gradova koji nije vodio
preteranu brigu o bankarstvu, a još manje o finansijama. Radila je
uglavnom u domaćim stranim bankama, na odgovornim radnim mestima, u
odeljenjima za poslove sa malim i srednjim preduzećima, sa velikim
pravnim licima, u osrednjem deviznom sektoru. Eno je u Atini, vabi raspoložene grčke brodovlasnike i ostale bankrot investitore.
Saša Uzelac (1963), kao da je imao priviđenje, pored Pravnog
fakulteta ovdašnjeg Univerziteta, završio je i renomirani Fakultet za
trgovinu i bankarstvo, na smeru Ekonomska diplomatija. Radio je po
nekakvim agencijama i fondacijama, stigao da postane direktor nečega što
se zove Krajina Privrednik, Montegreen za Srbiju, Montex spoljna
trgovina… Razrađuje strategije ekonomskog nastupa Srbije u Londonu.
Srđan Cvijić
(1976) je diplomirao prava u Beogradu, magistrirao međunarodne odnose i
evropske studije u Budimpešti, doktorirao pravne nauke u Firenci. Radno
iskustvo je sticao u uslovima večitog antagonizma između ponude i
tražnje, na vetrovitom otvorenom tržištu, u komercijalnim kompanijama:
Asocijacija agencija za lokalnu demokratiju (Brisel), Centar za evropske
politike (Brisel), Pakt za stabilnost za jugoistočnu Evropu (Brisel).
čisto da ne bi remetili navike ovog diplomatsko-ekonomskog
reprezentativca, smestiše ga u Brisel.
Vukašin Dželatović
(1981) od obrazovanja ima ekonomiju i politiku, nauke koje je upoznao
na Univerzitetu Denison u SAD. Obavljao je poslove finansijskog i
menadžment konsaltinga u svetski poznatoj kompaniji Grant Thornton BC
Consulting sa sedištem u Beogradu. Poslali su ga u Toronto,
puni strepnje da i on, poput Dušana Batakovića, ne padne u depresiju
izazvanu tmurnim vremenom i niskim temperaturama, što bi iziskivalo
premeštaj u znatno prijatniji i ovakvoj gospodi primereniji Pariz, gde
ionako nepotrebno sedi izvesna Ivana Stanković.
Filip Šanović
(1971) završio je ekonomiju u Beogradu, smer finansije, bankarstvo i
osiguranje. Radna i druga korisna iskustva, pekao je i stekao na
optimalnom mestu za druga iskustva, u Agenciji za privatizaciju
republike Srbije, u svojstvu specijalnog savetnika, potom i kao
rukovodilac projekta u Centru za tendere. Pre demokratskih promena, hleb
nasušni je zarađivao u rahmetli Beogradskoj banci i Hipo banci. Da li
zbog velike ljubavi prema trbušnom plesu ili uverenja da je Zlatni rog
zaista zlatan, tek otpremljen je u Istanbul, valjda radi nekakvih jeftinih kožnih jakni (vidi prezime diplomate).
Podvlačeći bilansnu crtu posle nešto više od godinu dana Lova na
investitore (LNI), stranački mediji izveštavaju da od ovih 27 ekonomski
diplomata (ima ih 28 – pronađite uljeza), sedmoro njih nesposobnih (Moskva, Peking, Sarajevo, Zagreb, Toronto, Kijev i Prag) nije ostvarilo nijedan konkretan rezultat, odnosno nije ulovilo nijednog ulagača. Ministar Nebojša ćirić,
Dinkićev naslednik na tronu Ministarstva ekonomije i regionalnog
razvoja, podvukao je u svom nepotrebnom izlaganju povodom ovih ćoravih
rabota, da učinke nije moguće u svim slučajevima porediti, jer uloga ekonomskih diplomata nije u svim gradovima ista.
I zaista nije! Dok onaj nesrećnik cepa đonove na Kapali čaršiji, ili
dok se ona mučenica beči po Beču, ekonomsko-diplomatska predstavnica u
Sarajevu degustira vina, učestvuje na nekakvim tribinama, šalje
pozive, obaveštava komore, šalje telegrame i čita dnevnu štampu,
čime se valjda posebno ponosi.
Ali šta mari što ovih 28 likova kradu bogu dane po belom svetu? Pa
valjda Srbija može da izdrži taj finansijski teret kada je u pitanju
osvajanje svetskih tržišta i plasiranje visoko-tehnoloških i inih
proizvoda razvijene srpske industrije? Uostalom, šta je milion i po evra za plate ovih diplomatskih turista, i to na godišnjem nivou, u poređenju sa korišću koju će doneti napaćenoj Srbiji? Ako mislite da minimalna zarada od 2.600 evra predstavlja bahatost, da je najveća plata od 4.600 evra
brutalni nasrtaj na budžet, ako vam se učini da su 300.000 evra za
troškove smeštaja, čist bezobrazluk, onda ekonomsko-diplomatskoj bratiji
pošaljite falusoidnu poruku putem glasačkog listića. Inače će Nebojša ćirić, samo paradigma ove državotvorne groteske, opet postati Reformator godine (NALED) i Preduzetnik godine (Blic).
