Nekadasnji izvestac sa Mostarskog ratista, odmah nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma obreo se u zemlji koja ratove ne poznaje vise od dva veka. Tamo nije zaboravio svoju zemlju i pokusava da ocuva sve sto je iz nje poneo kroz izdavanje dvojezicnog casopisa na srpskom i svedskom, kratkog i jasnog naziva: „Dijaspora“.
Ko je Aco Dragicevic i kako je dospeo do toga da izdaje casopis u Svedskoj?
– Kazu da sam biznismen. Ne, ja sam nesrecnik, kao i milioni drugih, iz druge Jugoslavije, koji se prepoznaju u Danojlcevoj pesmi; Golog, bosog jutro nadje me kraj plota/ gubitnika svega osim zivota“. Ali, kako u svakoj nesreci ima bar malo srece, moja sreca je to sto sam stigao u srecnu zemlju u kojoj sam mogao nesmetano da razvijem ideju o dvojezicnom casopisu za kulturu.
– Koliki je znacaj „Dijaspore“ u Svedskoj, koliko uspeva da radi na ocuvanju tamosnje, ne male srpske zajednice?
– Nemamo ja i „Dijaspora“ tako velike, rekao bih- kada je rasejanje u pitanju, uzvisene ambicije. Ja sam jedan mali obicni smrtnik, „piskaralo“ koji voli pisanu rec i koji bi hteo tako malo, da ta rec zivi na stranicama „Dijaspore“. Ako ona, ta rec, bude zivela imace valjda kakvog -takvog odjeka i doprinosice ocuvanju srpske misli medju razvejanim Sorabima po ovoj neobicno dugoj ali srecnoj i lepo uredjenoj zemlji. Nista manje nije znacajno i to da „Dijaspora“ siri misao srpskih autora i o srpskom delu na svedskom jeziku. „Dijaspora“ je podjednako okrenuta i svedskom i srpskom citaocu. I „Dijaspora“ ali i „Diaspora“, dakle, zele da ponude produbljenu i u neki od nivinarskih izraza uobilicenu informaciju o dve kulture i nista vise. Drugi su pozvaniji i odgovorniji da brinu brigu o ocuvanju pa i negovanju nase kulture u rasejanju pa prema tome i u ovoj zemlji. Da li ce oni zapaziti to sto radi „Dijaspora“ i njeni brojni saradnici i koliko ce podrzavati njihove napore stvar je s(a)vesti tih ljudi.
– „Dijaspora“ ima on-line izdanje. Koliko koriste komunikacije sa autorima koji Vam fizicki nisu blizu? Postoji li linkovna povezanost sa drugim srpskim kulturnim izdanjima?
– Ja Internet dozivljavam kao jednu nezamislivo veliku biblioteku koju samo treba znati i umeti kosrititi. U zemlji u kojoj ja zivim, 60 % stanovnistva ima prilaz Internetu. U okviru priprema za nedavne izbore zazivela je i jedna stranka mladih Svedjana koja iskljucivo koristi Internet. Usla je u opstinski parlament. U nasoj Otadzbini, nesto vise od 2% stanovnistva ima prilaz Internetu. Naravno da koristim ovo cudo od tehnike za kontakte sa autorima. I Beograd i moja Hercegovina i Australija, ali i Banja Luka ili Trebinje jednako su mi ovde u Stokholmu komsiluk. Vasim citaocima, koji imaju prilaz Internetu, sugerisem da na Dijasporinoj prezentaciji (http://www.dijaspora.nu) pronadju prilog „Srpsko blago na sigurnom mestu“ i da se uvere kako u praksi funkcionise Internet. „Dijaspora“ je angazovala vise ljudi u razlicitim delovima sveta – od Bajine Baste u Srbiji, preko Helsingborga i Stokholma u Svedskoj, te Petrograda u Rusiji i dosla je do reportaze u kojoj je citaocima ponudjena uzbudljiva prica o jednoj istrgnutoj stranici iz Miroslavljevog jevandjelja. Saradjujem sa Kisobranom i Nezavisnim novinama, rado se odazovem sa prilogom iz Svedske net-magazinima iz Otadzbine i otadzbinskih zemalja. Neka bi dao Bog pa da iz ove nase saradnje izraste casopis za kulturu koji bi izlazio na engleskom jeziku i distribuirao se u celom svetu. Verujem, naime, da ce Otadzbina uvideti potrebu za takvim jednim casopisom. Ako ne ona, a ono bar neki od imucnijih Srba naci ce i ekonomski interes da ulaze u jedan takav projekat. Sto je se „Dijaspore“ tice, moja je zelja da stampanoj i elektronskoj verziji prikljucim i trece, zvucno izdanje i da „Dijaspora“, bastineci iskustvo srpskog i svedskog novinarstva dolazi na adrese onih koji je zele citati – besplatno.
– Sa kim najradije i najbolje saradjujete?
– Ja rado saradjujem sa svima koji imaju sta reci o srpskoj kulturi. Preduslov je da to sto imaju reci, znaju reci i da sobom nose meru dostojanstva izgovorene ili napisane reci, da je u sluzbi afirmacije kulture srpskog naroda. Najradije saradjujem sa Draganom Lakicevicem, knjizevnikom iz Beograda koji vec punih pet godina u „Dijaspori“ ispisuje rubriku „Pismo iz Otadzbine“. Danas citaoci sirom Svedske prvo otvaraju sestu i sedmu stranicu „Dijaspore“ gde ih ceka pismo njima upuceno. Pismo od svoga svojima. Pisma iz minulog veka, kao svojevrsno svedocenje jednog srpskog pisca kroz sve sta je prolazila Otadzbina na razmedji dva mijenijuma, objavljena su u net-izdanju casopisa.
– Ima li pomoci iz Matice i kako bi bilo najbolje resiti ujedinjenje srpskih intelektualnih snaga u rasejanju?
– Od Matice ja ne trazim pomoc. Taman posla! Dala bi jadna majka da ima odakle i bez da joj se ja, kao njeno dete, obratim za pomoc. Ne mislim da treba insistirati na ujedinjavanju samo srpskih intelektualnih snaga u rasejanju. Svi smo mi deca iste Otadzbine. Mi u rasejanju smo, kako je to na stranicama „Dijaspore“ primetio njen citalac dr Mile Davidovic,“konglomerat sastavljen od mnogo razlicitosti, od analfabeta od univerzitetskih profesora, od krajnjih levicara do krajnjih desnicara, od religioznih do ateista, sticajem istorijskih okolnosti partizanska i cetnicka deca… Ali, ipak, mi smo svi jedno, jedan narod“. E tom narodu, razvejanom po belom svetu, krajnje je vreme da se pocnu obracati kulturne nacionalne institucije i da im budu „pri ruci i muci“. Kad Matica srpska, koja je rodjena u rasejanju, i koju su formirali ljudi iz vise srpskih krajeva, da ne kazem zemalja, izadje iz atara Novog Sada – kada bude imala, zasto ne, svoje ogranke ovde, u Svedskoj, u Cikagu ili u Parizu, kada Vukova zaduzbina krene medju Srbe u rasejanju (znam za prve korake Vukove zaduzbine i to raduje) onda ce medju Srbima u rasejanju, na kulturnom planu, biti potpuno drugacija situacija ali i izvesnija buducnost. I ovako moze Majka pomoci svojoj deci u svetu i sebi. Kulturni centri i atasei za kulturu u ambasadama, minule godine i decenije uveravaju da nisu resenje. Za kulturu i i afirmaciju kulture srpskog naroda mogu se odgovorno boriti samo nacionalne kulturne institucije.
– Kako izgleda srpska kultura s one strane granice (ovde mislim na nastupe i prezentaciju ovdasnjih autora u inostranstvu) i da li umetnici koji zive u inostranstvu zaostaju za onima koji zive u Matici?
– Neveselo. Retka su gostovanja istaknutih umetnika iz Otadzbine i otadzbinskih zemalja. U sirim slojevima naroda u rasejanju oni su nepoznati. Nije se kontinuirano radilo na tom planu. Reci cu Vam da su me pitali, gde u Svedskoj zivi jedan poznati pisac, za kojeg sam ja verovao da svaki Srbin zna ko je i sta je kad se izgovori samo njegovo ime bez prezimena. U Svedskoj ima vise nasih stvaralaca, posebno slikara i knjizevnika. Ne mislim da zaostaju za svojim kolegama u zemlji. Naprotiv!
– Mogu li se razumeti dve potpuno razlicite kulture, germanska i slovenska, severna i juzna? Kako svedski narod uopste prima Srbe? Da li politika ima jaci govor od kulture?
– Razlicite kulture se mogu i trebaju ispreplitati i medjusobno upoznavati i tako obogacivati i bolje medjusobno razumevati. Lepo Svedjani primaju Srbe. Pitanje je, medjutim, da li su Srbi pronasli put da Svedjanima (i ne samo njima) ponude realnu sliku o sebi i svojim licnostima. Nedavno se na svedskom pojavilo autobiografsko delo Nikole Tesle „Moja otkrica“ i knjiga je prosto razgrabljena. U prikazima te knjige ali i posebno u predgovoru knjizi Tesla i njegovo grandiozno delo su realno predstavljeni. „Aftonbladet“ (Vecernji list) je ustvrdio da je „Tesla otkrio Internet, a da to nije znao“. Svedjanin Joran Vestlund saradnik „Dijaspore“ predstavljajuci knjigu „Moja otkrica“ na stranicama ove novine napisao je da je danas aktivno cak 65 hiljada web-stranica o Tesli. Politika ima, kako vi kazete, jak govor, ali nije jaci u odnosnu na govor cinjenica, pogotovo onih cinjenica koje mogu zainteresovati siri krug ljudi, bez razlike kojoj kulturi pripadaju i u kojoj zemlji zive
