Ostaće nerazjašnjeno da li je podnoseći ostavku Svetozaru Maroviću predsedniku državne zajednice Srbija i Crna Gora, Prvoslav Davinić, namerno pogrešio adresu, testirajući njegovu zaštitničku ulogu ili je i ovim potezom potvrdio svoju nekompetentnost na mestu ministra odbrane. Ironija sudbine je što je na visoku funkciju SCG izabran kao „kadar“ G17 plus, a potpredsednik te stranke Mlađan Dinkić, prvi je javnost obevistio da je Davinić nesposoban da rukovodi ministarstvom i da ugrožava sudbinu vojske SCG, umesto da je reformiše. Još je čudnije da su Davinića i premijer i predsednik Srbije prozvali da podnese ostavku tek pošto je pukla bruka povodom nabavke, u enormnim količinama i po ekstra visokim cenama, zaštitne vojničke opreme od zrenjaninske firme „Mile Dragić“, a bez prethodnog nadmetanja drugih proizvođača. Ceh je trebalo da plate građani Srbije preko republičkog budžeta iz kojeg bi u narednih pet godina trebalo izdvojiti oko 300 miliona evra!
Za sada se ne zna da li će poslanici Skupštine Srbije i Crne Gore raspravljati o odgovornosti ministra Davinića ili će samo primiti k znanju njegovu ostavku koja će, prema rečima Zorana Šamija, predsednika parlamenta, biti na dnevnom redu 23. septembra.
Suočavajući se sa aferom Davinić, javnost Srbije ponovo je svedok posledica lošeg kadrovanja, čija je suština da se fotelje niko ne odriče. Ostavke su manje-više iznuđene i nikad do kraja obrazložene. Zato i nemaju pravi efekat ni kao lični čin moralne odgovornosti niti kao polaganje računa biračima, kao ishod političke odgovornosti.
– Kad zauzmu fotelju ponašaju se kao polubogovi – komentariše sociolog Žarko Trebješanin ponašanje političara u Srbiji.
FUNKCIJA ISPRED PROGRAMA
Sticajem okolnosti, Slobodan Orlić početkom septembra nije pogrešio adresu, ostavku je podneo Svetozaru Maroviću, predsedniku SCG. Odlazak sa mesta direktora Direkcije za informisanje u SCG obrazložen je kao njegov moralni čin. Ipak, napuštanje ove visoke državne funkcije je iznuđeno. To je, zapravo, posledica istiskivanja Socijaldemokratske partije iz koalicije na vlasti u Srbiji, čiji je potpredsednik upravo Orlić. Premijer Vojislav Koštunica nije hteo da pređe preko toga što su republički poslanici iz ove stranke bili protiv vladinog predloga o ukidanju NIS i njenom „cepanju“ na tri dela kao uvod u privatizaciju uslovljenu ugovorom sa Međunarodnim monetarnim fondom.
Odgovarajući na pitanje – biti ili ne biti u vlasti, mnogi članovi SDP- a nisu hteli da se odreknu svojih fotelja, počevši od Slobodana Lalovića ministra za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku u Vladi Srbije. Funkcioneri sa liste SDP-a, izuzev Jelene Milenković-Orlić, zamenika ministra Lalovića, koja je podnelaostavku, odrekli su se programskih ciljeva pošto su osetili slatki ukus vlasti.
A zbog te „slasti“ ni dvomesečni pritisak javnosti 2003. nije bio dovoljan da ministru poljoprivrede dr Draganu Veselinovu proradi savest i podnese ostavku zbog toga što je auto kojim se službeno vozio usmrtio Katarinu Marić na peščkom prelazu, usred Beograda. Tek posle javne pretnje premijera Zorana Živkovića da će ga smeniti dr Veselinov se odrekao ministarske fotelje. Međutim, javne prozivke zbog sukoba interesa nisu bile dovoljne da ministarka saobraćaja Marija Rašeta Vukosavljević potpiše ostavku iako je dokazano, pored ostalog, da je usred mandata – osnovala sopstvenu firmu.Ona je u ministarskoj fotelji dočekala dolazak vlade Vojislava Koštunice i svog naslednika ministra Velimira Ilića.
EKSPRES OSTAVKE
Za razliku od nje, dva potpredsednika u vladi Zorana đinđića, pod pretnjom da će biti smenjeni zbog skandala koji su izazvali, ekspresno su napustili premijerov tim. Vuk Obradović, prvi predsednik Socijaldemokratske partije, podneo je ostavku zbog „seksualnog uznemiravanja“ partijske koleginice LJiljane Nestorović, a Momčilo Perišić, predsednik Pokreta za demokratsku Srbiju, kad je obelodanjena njegova „špijunska delatnost“.
– Političari ni kada su krivi neće da odu sa vlasti, a za ostavku se odlučuju tek kad je izvesna njihova smena – kaže za „Vesti“ Nemanja Nenadić, izvršni direktor organizacije „Transparensi internešenel“. – Smenjivanje je loše za karijeru. Nije reč dakle o tome da funkcioneri žale za privilegijama kao što su sopstveni vozač i automobil, nego niko od njih ne želi da ode iz fotelje s okrnjenim ugledom, kao čoveka koga bije loš glas.
Ali, ni tu nema pravila. Kadrovanje u Srbiji je ipak stvar političkih nagodbi. Nečija smena u jednoj političkoj nomenklaturi čak možeda bude dobra odskočna daska kod drugih vlastodržaca. Kao primer za analizu može da posluži smena Nebojše čovića, najpre iz vremena Miloševićeve diktature, njegovog uzleta za vreme Zorana đinđića i potonjeg silaska s vlasti u koaliciji koju predvodi Vojislav Koštunica. U tom narodnom opisu „ko bi gore, sad je dole“ i obrnuto kao primer se pominje i Sanda Rašković-Ivić, smenjeni republički komesar za izbeglice, koju je Koštunica postavio na čelo Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju.
HONORAR KAO GREH
Smena Sande Rašković-Ivić s mesta republičkog komesara za izbeglice početkom 2003. obrazložena je time što je ona sama sebi odredila astronomski honorar u visini 10.000 evra za, kako je rečeno, sitan posao – doregistraciju 2.780 osoba za lokalne izbore. U političkim krugovima, međutim, čulo se da je taj „greh“, osam meseci ranije, bio samo povod da ona „plati glavom“ svoju javnu podršku tadašnjem predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici.
JEDNA LASTA
Zato što je u Kuli službenim autom usmrtio Iliju Grkovića (78) koji je prelazio van pešačkog prelaza, Jovan Vujičić, vojvođanski sekretar za privredu, podneo je prošlog meseca neopozivu ostavku, uz objašnjenje da oseća „izuzetno visok stepen odgovornosti“ i da ne želi da se skriva iza funkcije.
– Ovaj usamljeni potez je za svaku pohvalu i poštovanje u seriji incidenata i efera. Vujičić je imao osećaj moralne odgovornosti za ono što je uradio. Tako bi trebalo da postupe svi političari koji su zgrešili jer bi ih javnost više poštovala – kaže Svetlana Logar, psiholog i analitičar agencije „Strateški marketing“ u Beogradu. – Nepoštovanje vlasti građane vodi u dezorijentisanost i gubitak nade, u nepoverenje prema državi i prema institucijama. Svađe i afere se političarima vraćaju kao bumerang.
