Kako bi izgledala Srbija bez Tita: srpski analitičari i istoričari izračunali za Pressmagazin da bismo danas imali BDP od minimum 29.000 evra, da bismo bili u EU i NATO, da bismo u Evropi važili za najvećeg američkog saveznika, ali i da bi Draža Mihailović najverovatnije završio na nekom kraljevom Golom otoku, dok bi se Jugoslavija sigurno raspala, ali bi to Srbija dočekala s elitom koja je danas ili u čikagu ili u Lisičjem potoku. I Sabor SPC prošle nedelje održao bi se u Peći.
Zapadna istorija voli da kaže da je sudbina 19. veka odlučena u seoskoj kući u Valdhajmu, kada je prilično nepoznati i prilično prosečni maršal Gruši odlučio da ne posluša logiku i svoje podređene i s trećinom Napoleonove vojske nastavio slepo da juri prusku vojsku kako mu je dva dana ranije naredio car. U toj jednoj sekundi Grušijevog razmišljanja rešena je bitka kod Vaterloa, a kasnije i sudbina sveta koji zbog običnog poslušnika danas govori engleski umesto francuski i raste na anglosaksonskoj umesto na francuskoj kulturi.
Istorija je prepuna ovakvih događaja, trenutaka u kojima kao na Sutjesci geler Josipa Broza pogađa u ruku, dok Draža Mihailović baš u tom trenutku odbija da sruši neki most na Ibru i preseče komunikaciju Nemaca u Sandžaku. Generacije rođene pedeset godina kasnije možda i dalje žive posledice tog metka ili tog mosta, posle kojeg je čerčil definitivno odustao od iskrcavanja na Balkanu i vojnu pomoć preusmerio komunistima.
A šta bi bilo da je Draža srušio most, da nemački general Ler nije ostavio rupu od dva kilometra u obruču oko Tita, da su se Britanci logično prebacili iz Italije u Dalmaciju i makar još Jugoslaviju i Mađarsku sačuvali Staljinove čizme. Naravno, to niko sa sigurnošću ne zna, ali naravno i da nije tako teško dati relativno precizne projekcije.
Goran Nikolić, saradnik Instituta za evropske studije, za naš magazin precizno je izračunao da bi Srbija – da je 1945. ušla u zapadni umesto istočni blok – danas imala MINIMUM BDP od 29.000 evra, kao Grčka, a ne sadašnjih 7.000, kao Azerbejdžan. I drugi istoričari sa kojima smo kontaktirali slažu se da bi pobeda Draže Mihailovića od Jugoslavije napravila svojevrsnu evropsku Južnu Koreju, kao poslednji bastion ka komunizmu i jedini gerilski pokret koji je sve vreme gajio specijalne odnose s Amerikancima.
Pero Simić, koji širom bivše Jugoslavije važi za najboljeg poznavaoca lika i dela Josipa Broza Tita, kaže za Pressmagazin da bi Jugoslavija sasvim sigurno bila daleko razvijenija zemlja da je pobedio Draža umesto Tita. On kaže da je ekonomija upravo najveći komunistički mit (pročitaj tekst sa strane U vreme Tita, Tito je živeo bolje“) i kaže da je normalno da nam je Tito uveo televiziju, a ne kralj Aleksandar.
Ali, da ne ulazimo u to što obična vožnja Beogradom demantuje – jer se prelazi preko tri mosta koja je za šest godina izgradio knez Pavle i jednog koji je izgradio i jednog koji je za 37 godina obnovio Tito – da ne ulazimo ni u emocije s kojima se uvek preteruje kada je u pitanju maršal, od hvatanja uplakanog naroda za bandere tokom Brozove sahrane u Beogradu, do Šešeljevog pokušaja da glogovim kocem jednom za svagda raskrsti sa vampirom koji je isisao srpsku krv i srpske teritorije. Jer, preispitivanja Tita u Srbiji nikad nisu imala veze ni sa demokratijom, ni sa istorijom.
Počelo je na mitinzima na kojima su se rušila pokrajinska rukovodstva i ustoličavala vlast Slobodana Miloševića. Jednopartijski sistem nije dovođen u pitanje, već se tražio novi gazda, Brozov naslednik. Na prvim mitinzima orila se pesma Slobodane, sad se narod pita, ko će nama da zameni Tita“. Uskoro će, najpre stidljivo, a onda sasvim glasno krenuti napadi na Broza u Srbiji. Nažalost, najveći deo ovih napada nije imao nikakve veze sa aktuelnim trendom u Istočnoj Evropi – rušenjem jednopartijskih sistema i borbom za demokratiju. Napadi su bili usmereni na Broza – Hrvata, a ne na Broza diktatora.
Tako je ostalo do danas, pa nakon obeležavanja tridesetogodišnjice njegove smrti širom bivše Jugoslavije postavlja se pitanje da li bi nam bilo bolje da je on još živ, kao da nije logičnije pitanje da li bi nam bilo bolje da ga je geler pogodio malo iznad ruke 37 godina ranije na Sutjesci.
Goran Nikolić polazi od realne pretpostavke da je savezničko iskrcavanje moglo da se odigra na Jadranu umesto u Normandiji i da bi u tom slučaju četnici u Jugoslaviji zadržali primat. Naravno, tu je i svedočenje Milovana đilasa o pripremama partizana da saveznike na Jadranu dočekaju bajonetima“.
– U tom trenutku Draža Mihailović je i dalje bio jak, on bi se tada mnogo lakše složio sa Britancima, a partizanski pokret bio bi ugušen. Zapad bi preko vlade u Londonu pokušao da održi tripartitni model Jugoslavije, dakle da to i dalje bude država Srba, Hrvata i Slovenaca, što je uostalom bio i zvaničan program pokreta Draže Mihailovića, definisan na Kongresu u selu Ba 1944. godine – objašnjava Nikolić.
Prema ovom istorijskom scenariju, čizma sovjetskog vojnika nikada ne bi prešla granicu Srbije, pošto bi tu već bili stacionirani saveznici, i bila bi otvorena vrata za uvođenje demokratske vlasti u Jugoslaviji. Goran Nikolić kaže da bi Jugoslavija kao takva opstala, pošto bi za Zapad bila granica prema ruskom uticaju. A prema njemu, u takvoj geopolitičkoj podeli karata, Jugoslavija bi mnogo bolje prošla nego što je to bio slučaj pod komunistima.
– Za početak, Jugoslavija bi ušla u Maršalov plan o obnovi posleratne Evrope. A potom bi bila i predmet američke doktrine zaprečavanja“ Sovjetskog Saveza, koju je izradio američki diplomata Džordž Kenan. On je još 1942, dok je rat besneo, predvideo Nemačku i Japan kao američke saveznike u budućnosti kako bi se neutralisao uticaj SSSR-a. Ova doktrina podrazumeva ogromna ulaganja u zemlje koje treba da igraju odbrambenu ulogu prema SSSR-u, čime Amerika sebi stvara ekonomski moćne saveznike – kaže Nikolić.
Cunami srpske tranzicije
Protekle nedelje je objavljeno da čak 720.000 ljudi u Srbiji danas živi ispod granice apsolutnog siromaštva, a zabrinjavajuće je da je tokom 2009. godine broj siromašnih povećan za 60.000 u odnosu na prethodnu godinu. Ovi ljudi nemaju novca za osnovne potrebe – hranu i stanovanje. U surovoj stvarnosti ovih statističkih podataka jasno je da tranzicija u Srbiji velikom broju njenih građana nije ništa drugo nego maćeha. Veliki procenat ovih tranzicionih gubitnika čine penzioneri, koji se zbog svog novonastalog statusa sve više s nostalgijom sećaju letovanja, zastave 101″ na kredit koje su mnogima zamenili potpuna apstinencija od nekadašnjih poroka“ samoupravljača. Cunami udar srpske tranzicije, pred kojom su poklekli mnogi iz bivšeg ešalona srednjeg sloja u SFRJ, kod istih ovih ljudi proizveo je potpuni prezir prema novouspostavljenom srpskom kapitalizmu koji mnogi vide samo kao novu podelu na robove i gospodare i epohu sumnjive privatizacije koja je opelješila nekadašnji stub društva. Sumnjiva privatizacija, klasne podele, nagli rast siromaštva, pljačka društvene imovine predstavljaju odlično pogonsko gorivo za večno održavanje mita o srećnom životu u zemlji dembeliji SFRJ s drugom Titom na njenom čelu – životu koji je i onda, kao i danas, bio uglavnom na kredit.
Jugoslavija bi, međutim, uvek bila rizična zemlja zbog jakog levičarskog pokreta, ali pre svega zbog jakog slovenskog elementa koji može da bude faktor na koji bi igrali Sovjeti. Goran Nikolić kaže da bi Zapad verovatno iskoristio kraj rata da se obračuna sa levičarskim pokretom u Jugoslaviji, ali bi slovenstvo ostalo kao problem.
– Zato bi velika količina novca ušla u Jugoslaviju kroz investicije i kredite kako bi se stvorio jak saveznik Americi. Tako bi Jugoslavija verovatno doživela razvoj koji je doživela i Južna Koreja, upravo zbog američkih investicija. Ta zemlja nije imala ništa, ali je bila bitan politički faktor. I Italija je bila problem Americi zato što je imala jaku levicu. Na prvim posleratnim izborima osvojila je skoro trećinu glasova, zbog toga su Amerikanci strahovito mnogo uložili u Italiju, čak su bili spremni da pokradu izbore. Kao posledica toga je neverovatan uspon Italije pedesetih i šezdesetih godina, a slično je bilo i sa Zapadnom Nemačkom. Jugoslavija nema takve kapacitete kao što ima Italija, tako da bi razvoj Jugoslavije bio sličan Grčkoj, koja nam više odgovara. Razvoj naše zemlje i u ekonomskom i u političkom smislu trebalo bi da se posmatra kroz primer Grčke. Pošto bi u Jugoslaviji bila demokratija, onda bi ona u paketu sa Grčkom ušla u Evropsku uniju, odnosno pre Španije i Portugala, u kojima se držala diktatura. Današnji BDP bi bio sličan Grčkom, dakle nešto manji od trideset hiljada dolara, što je tri puta više nego danas. Da ne govorimo o decenijskom slobodnom kretanju kapitala i slobodnom tržištu Zapadne Evrope. Kao i demokratija u širem smislu, koja bi pogurala stvaralaštvo i nauku. I naravno, Jugoslavija bi od početka bila član NATO-a – kaže Nikolić.
Jugoslavija u kojoj bi vladao kapitalizam posle Drugog svetskog rata bila bi demokratska država i zbog toga bi stalno postojale etničke tenzije koje opterećuju ovaj prostor vekovima ali bi, kako kaže Nikolić, i takva država bar do devedesete godine bila interes Zapada, a Srbija bi verovatno, zbog istorijskih apetita koje bi nasledila iz Kraljevine Jugoslavije, verovatno želela da očuva Jugoslaviju. Beograd bi u tome imao podršku Zapada, tako da bi verovatno postojala i jaka vojska. On kaže da bi se posle pada Berlinskog zida Jugoslavija verovatno mirno raspala po sistemu čehoslovačke ili bi opstala najslabija moguća konfederacija.
Istoričar Milosav Samardžić kaže da nije siguran da li bi opstala Jugoslavija, ali da bi granice na Balkanu sigurno bile drugačije.
– Pre rata nije postojala Bosna i Hercegovina i verovatno ne bi postojala ni posle rata. Ako gledamo predratne granice banovina, od kojih su srpske bile i Zetska, Drinska i Vrbaska u Banjaluci, možemo da pretpostavimo da bi granice Srbije bile na Neretvi i na Kupi. Kako bi se odvijala istorija Srbije da na njenom tlu nije zavladao komunizam može samo da se nagađa, ali ipak postoje neke nesreće za koje sigurno možemo da kažemo da bismo ih izbegli. Ako smo 1945. imali opciju da Srbijom vlada politička elita sa Slobodanom Jovanovićem na čelu ili ljudi bez škole, jasno je kakva nas je sudbina zadesila. Zemlju su preuzeli ljudi sa bravarom na čelu. Aleksandar Ranković je bio abadžija, Dušan Petrović Šane, koji je žario i palio Šumadijom, bio je pomoćni kamenorezački radnik. Za početak, da je pobedio kralj Petar, zemlju ne bi vodili neobrazovani ljudi. A sigurno je da bi u zemlji bilo više Srba – kaže Samardžić.
On svoju tvrdnju zasniva na podatku da je više od sto hiljada Srba ubijeno od strane komunista i da su stotine hiljada držane u logorima ili naterane na emigraciju.
– I to su predstavnici najobrazovanijeg društvenog sloja. Građanska klasa, koja je praktično postepeno stvarana u Srbiji od Karađorđa, u nekoliko godina je nestala. Industrijalci, trgovci, prosvetni radnici, a posebno oficiri, koji su bili značajan društveni sloj. Hiljade oficira sa završenom vojnom akademijom, obrazovan kadar je ostao u emigraciji, a posle rata značajan društveni faktor postali su oficiri bez dana škole. U vreme Sremskog fronta komunisti su imali četiri armije, a samo jedan od komandanata armije imao je vojnu školu. Bio je to Kosta Nađ, koji je bio narednik, a kasnije je pretvoren u generala. Osamdeset odsto komandnog kadra kod komunista imao je četiri razreda osnovne i manje. Da ne govorimo o sveštenstvu. Više od 450 sveštenih lica ubili su partizani, mnogo više čak i od ustaša, koje su ubile oko 180 srpskih sveštenika – priča Samardžić.
U vreme Sremskog fronta komunisti su imali četiri armije, a samo jedan od komandanata armije je imao vojnu školu. Bio je to Kosta Nađ, koji je bio narednik
Miloslav Samardžić, istoričar
On kaže da ne bismo imali većinu problema koji opterećuju današnju politiku Srbije, počev od odnosa sa Crnom Gorom do pitanja Kosova.
– Mnogo toga možemo da nagađamo, ali da je pobedio Draža Mihailović sigurno je da ne bi bilo zabrane na povratak Srba na Kosovo, a i svi Albanci koji su pod protektoratom nacista za vreme rata naselili Kosovo bili bi vraćeni u Albaniju, a vrlo verovatno bi i svi Albanci bili poslati u Albaniju, tako da bi danas Kosovo bilo srpsko – kaže Samardžić.
Istoričar Miodrag Janković kaže da bi i opstanak druge Jugoslavije“ ostavio veliko pitanje kako bi ta Jugoslavija bila vođena pošto bi vlast preuzela izbeglička vlada u Londonu. Praktično, oni ljudi koji su, prema njegovim rečima, napravili glupost 27. marta i uvukli državu u rat.
– Londonska vlada je britanska marionetska vlada. Pod pretpostavkom da su saveznici imali nameru da sačuvaju Evropu i podrže pokret Draže Mihailovića, kralj Petar Drugi bi se vratio u Srbiju. Ne bi se oženio u Londonu, živeo bi u celibatu dok mu se ne oslobodi otadžbina i možda bi postao ozbiljan čovek, što on ipak nije bio. U zemlju bi se vratila politička i društvena elita, ali mi bismo nastavili da živimo u Jugoslaviji koju Hrvati ne žele, Slovenci još manje, a samo je i Srbi i dalje žele – priča Janković.
On kaže da bi Srbi u toj zemlji bili u poziciji sile, ali da se ne bi mnogo toga promenilo, pošto bi se nametala jedna drugačija vrsta bratstva i jedinstva“.
– To bi bilo u vidu integralnog jugoslovenstva. Posle rata bi Draža Mihailović bio glavni politički faktor i oslonac nove vlasti. Ali, četnički pokret ne bi bio srpski, kao što se danas poima, već bi prerastao u simbol integralnog jugoslovenstva. Sigurno bi u vreme 1948. i u takvoj Jugoslaviji postojao veliki problem odnosa sa Rusijom, pošto bi Beograd bio preplavljen agentima Kominterne, koji bi rovarili iznutra, tako da bi se 1948. opet postavilo pitanje na koju bismo se stranu opredelili. I monarhisti bi sigurno imali istu ideju koju je imao i Broz, a to je da se napravi logor za one koji podržavaju Staljina, a na tom kraljevom Golom otoku sigurno bi se našao Draža Mihailović, koji bi smetao dvorskoj kamarili, a i lako bi ga optužili za boljševizam, kojem je bio sklon pre rata – priča Janković.
On upozorava da budućnost Srba u toj državi zavisi od toga kako bi se nova vlast ophodila prema tom pitanju.
– U konceptu integralnog jugoslovenstva, situacija za Srbe bila bi možda i gora nego što je danas, pošto bi se nauštrb Srbije pravili kompromisi na koje Tito ne bi pomišljao. Dvorska kamarila, koja bi zavladala, verovatno bi se držala jugoslovenstva do poslednjeg dana, tako da bi posledice i tog režima bile slične onima koje smo već doživeli. Pošto bi to bila nasledna monarhija, kralj Petar bi verovatno umro od iste bolesti od koje je umro u izgnanstvu, dakle od ciroze jetre, a sudbina zemlje bi zavisila od toga da li bi njegov naslednik Aleksandar, koji danas sedi u Belom dvoru na Dedinju i koji bi najverovatnije opet postao britanski oficir, i dalje svoju otadžbinu zvao postojebinom“.
