Izbeglica u Srbiji više nema! Ipak, skoro 150.000 ljudi koji su između 1991. i 1995. pobegli ili proterani iz sada već susednih država, želi da produži izbeglički status u Srbiji. Toliko ih se prijavilo na popisu izbeglica početkom 2005.
Vlada Srbije i Visoki komesarijat za izbeglice UN ubedili su ih da će bolje proći u životu kao registrovane izbeglice nego kao građani Srbije, zemlje u kojoj žive više od deset godina.
Oni su navedeni da veruju kako će im izbeglički status pomoći da reše stambeno pitanje kroz međunarodnu humanitarnu pomoć i da vrate u posed izgubljenu imovinu i stanarska prava u Hrvatskoj.
Humanitarna pomoć Srbiji je neznatna, a stanarska i imovinska prava su individualna prava koja će – ili neće – biti vraćena, što zavisi od mnogo – uglavnom političkih – faktora, a izbeglički status ne može da pomogne u ostvarivanju ovih prava.
Hrvatska ima obaveze prema svojim građanima, a ne prema registrovanim izbeglicama u Srbiji, utoliko više zato što izbeglica u Srbiji nema – i to po nekoliko osnova.
Prvo, veliki broj onih koji su došli iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine već ima državljanstvo, pasoš i druge beneficije „zemalja porekla” ili mogu da ih dobiju.
Drugo, pored izbegličkog statusa, mnogi imaju i državljanstvo Srbije. Zbog „rupe” u zakonu izbeglička legitimacija mora da se preda i poništi tek kada se, po dobijanju rešenja o državljanstvu, izda lična karta. Kako u ovim slučajevima ne postoji zakonski rok za vađenje lične karte, ima mnogo državljana Srbije koji poseduju izbegličku legitimaciju, bez prava glasa i drugih prava koja pripadaju samo državljanima Srbije. Ovo je paradoks, jer izbeglice ne mogu da budu ujedno i državljani zemlje domaćina.
Treće, čak i oni koji nemaju državljanstvo Srbije, od 2002. imaju pravo da ga traže i dobiju. Oni, praktično, nisu izbeglice već stranci sa stalnom dozvolom boravka i pravom na državljanstvo.
Kako je onda moguće da jedna zemlja, posle više od deset godina, i dalje ima „izbeglički problem”? Tako što su, za sve u Srbiji i van nje, izbeglice i raseljeni sa Kosova (već više od deset godina) samo raseljeni Srbi, žrtve manipulacije, političkih i ličnih interesa. Njihova građanska i ljudska prava, nasuprot pravima drugih etničkih grupa, i dalje su od sekundarnog značaja kako u Hrvatskoj i Srbiji tako i za UN, OEBS i EU.
Jasno je da više nema izbeglica iz Hrvatske i BiH u Srbiji, ali održavanje iluzije da je stvarnost upravo obrnuta služi specijalizovanim vladinim, nevladinim i međunarodnim organizacijama da opravdaju svoje troškove pred poreskim obveznicima, donatorima i državama koje zastupaju.
Brojanjem izbeglica, po treći put u poslednjih deset godina, Vlada Srbije i UN prikrivaju birokratsku inerciju i nesposobnost da se prilagode novim izazovima zaštite siromašnih u Srbiji.
Više od četvrtine bivših izbeglica živi ispod praga siromaštva, što je dvostruko više u odnosu na ukupnu populaciju Srbije. Socijalna, ekonomska i zdravstvena ranjivost ovih građana ima svoje posebne karakteristike proizašle iz nasilne izmeštenosti koja nikada nije zalečena. Oni imaju posebne potrebe, a kao registrovane izbeglice, stanovnici Srbije bez prava glasa, imaju pravo samo da mole za pomoć i da se bune.
„Hrvatska je dom svih njenih građana”. Hrvatska armija je 1995. tokom operacije ”Oluja”, za samo nekoliko dana izbacila više od 200.000 njenih građana, Srba iz Krajine, a to je prošlo gotovo neprimećeno u svetskim medijima.
Malo kasnije, 1999. godine, posle NATO bombardovanja, još 200.000 ljudi, uglavnom Srba, moralo je da napusti Kosmet. Njihova prava, sem egzistencijalnog minimuma hrane i krova nad glavom, opet nisu privukla veliku pažnju međunarodnih mirotvoraca i aktivista u oblasti ljudskih prava.
U oba slučaja, neki drugi građani Hrvatske i Srbije (sa Kosova), uništili su, kupili ili jednostavno zauzeli napuštene kuće, stanove i poslove isključujući bilo kakvu mogućnost povratka Srba. Danas, posle više od deset godina, situacija u Hrvatskoj je svršen čin.
Početkom 2005, 31. januara, potpisivanjem Sarajevske deklaracije pod budnim okom OEBS-a, Visokog komesarijata za izbeglice UN i Evropske komisije, BiH, Srbija i Crna Gora i Hrvatska obavezale su se da će izbegličko pitanje rešiti do kraja 2006. Ali, u dokumentu stoji i da će izbeglice „po svom povratku ili lokalnoj integraciji uživati sva prava i obaveze kao svi ostali stanovnici/građani na nediskriminacijskoj osnovi”.
Jedno staro, važno i dugačko pitanje i dalje visi u vazduhu: da li Srbi, građani Hrvatske, koji su pre bežanja i/ili proterivanja iz Hrvatske stekli stanarska prava, i dalje mogu da iskoriste to stečeno pravo bez obzira gde trenutno žive?
U BiH mogu, a u Hrvatskoj ne mogu. Iako je Hrvatska vlada pitanje vraćanja stanarskih i nekih drugih prava svojim državljanima srpske nacionalnosti stavila ad acta, ovo je još uvek vruća tema i svedočanstvo nemara, nemoći i nesposobnosti OEBS-a, UN i EU da ubede Hrvatsku da se odnosi prema svim svojim građanima kao građanima Evrope: jednako i bez diskriminacije. Ovo, naravno, ako status građanina Evrope nešto znači.
Situacija sa Kosmetom, po svoj prilici, ide u istom smeru. Dok srpski i kosovski političari ucenjuju jedni druge i međunarodnu zajednicu odbijanjem bilo kakvog kompromisnog rešenja, vreme prolazi.
Hrvatska suverenost u sprovođenju poštivanja ljudskih prava na svojoj teritoriji, naspram bosanskog modela dugotrajne međunarodne uprave, proizvela je katastrofalno rešenje.
Izgleda da forsirani pregovori o statusu KiM, zajedno sa tradicionalističkim predznakom sadašnjih srpskih vođa, vode ka istom ishodu. Ljudska prava raseljenih Srba još uvek su od drugorazrednog značaja u odnosu na tradiciju, status i prava ostalih stanovnika Evrope.
Srbija i međunarodna zajednica, predvođena UN, OEBS i EU, moraju da se odnose prema raseljenim Srbima kao prema građanima Srbije, Hrvatske i Evrope sa svim pripadajućim pravima i obavezama bez obzira na etničku pripadnost ili mesto boravka. Ovo je možda jedini put ka stvarnom rešenju desetogodišnje „izbegličke krize” u Srbiji i ostvarivanju prava nealbanskih građana još uvek južne srpske pokrajine Kosovo.
Izbeglica u Srbiji više nema, a kako će raseljeni sa Kosova da „nestanu” zavisi od svih nas koji živimo u Evropi.
