Desetine „programa za mlade lidere“, zatim programa za „motivaciju mladih glasača“ – dotiranih preko raznih stranih fondacija, vladinih i privatnih – preplavile su posle 5. oktobra 2000. političku scenu Srbije.
Od te davne i uzbudljive godine, putem raznih programa koje uglavnom finansiraju stranci, a koje su prihvatile mahom sve srpske partije, unutrašnja struktura domaćih stranaka se fundamentalno izmenila. NJihov podmladak sada ide na seminare gde ga instruktori iz inostranstva obučavaju modernim tehnikama „animiranja glasača“, regrutovanja u partijske redove i „slanja poruka“ biračima. U finansiranju stranaka i njihovog podmlatka – pored fondacija koje se isključivo bave ovom vrstom aktivnosti – učestvuju i neke strane vlade, njihova pojedinačna ministarstva ili ambasade.
Iako sve traje već nekoliko godina, niko i ne pokušava da proveri učinak ovih programa na partijski kadar. Možda je zid ćutanja koji okružuje ovu sofisticiranu i prilično skupocenu aparaturu za „vaspitavanje kadrova“ utemeljen u činjenici da većina domaćih partija od nje na ovaj ili onaj način profitira. Da li to znači da će na duži rok političke stranke u Srbiji izgubiti kontrolu nad svojim omladinskim kadrom ili su one našle načina da „muzu“ strane fondacije zarad svojih ciljeva – pokazaće vreme.
Programirana poluizolacija
Primanje strane pomoći, naravno, samo po sebi ne mora da znači ništa loše. Međutim, ne može se poreći da organizovana pomoć – naročito ako je krupna i administrirana od naročite političke opcije – i te kako utiče, naročito kada su u pitanju mladi. Kome su, na kraju krajeva, lojalni mladi ljudi koji trenutno nose partijske boje i knjižice stranaka u Srbiji, ali uzimaju novac ili druge beneficije od stranih donatora i na njihovim donacijama grade karijeru?
Srbija je dugo bila u izolaciji. Ne treba potcenjivati želju mladih da se dokažu „pred svetom“. Moćne zapadne zemlje koje u Srbiji imaju političkog i ekonomskog interesa – i koje, zašto ne reći, našu zemlju planski drže u stanju poluizolacije – obilato se koriste ovom činjenicom. Dok Srbija rasprodaje svoju imovinu – uglavnom biznisu čiji su centri odlučivanja u SAD ili Evropskoj uniji – mladi partijski kadar se školuje na američkim i zapadnoevropskim seminarima.
Malo je reći da su mnogi domaći političari puni hvale za ovakve organizacije. Kako i ne bi, kad su neki od njih i sami bili njihovi kursisti. Takvi ponekad idu čak toliko daleko da skraćenice NED, NDI i IRI u svojim biografijama navode kao da su imena prestižnih univerziteta.
Izjava Bojana Pajtića, predsednika Izvršnog veća Vojvodine, puna hvale o programu NDI dugo godina je stajala na veb-sajtu ove organizacije. Međutim, pre nekoliko godina je skinuta. Uzrok ovome može biti poslovično menjanje sadržaja, a možda i činjenica da Agencija za međunarodni razvoj SAD (Ju-Es-Ejd, glavni finansijer NDI-ja), prema američkom zakonu o stranoj pomoći iz 1988. (SEED ACT) ne sme finansirati osobe koje se nalaze na javnoj funkciji ili su kandidati za javnu funkciju. Možda su zato Amerikanci počeli da rade sa partijskim juniorima, koji tek treba da postanu funkcioneri. Dakako, i u Vašingtonu predobro znaju da je omladina najpogodnija za ideološku obradu.
BALŠA, VESNA, ALEKSANDRA…
Demokratska stranka uopšte ne krije da je najveći „korisnik“ usluga NDI. čak i članovi Gradskog odbora DS-a smatraju za probitačno da to istaknu u svojim biografijama.
Balša Božović (1983), član Gradskog odbora DS-a za saobraćaj, kaže: „Učestvovao na više seminara i treninga u organizaciji NDI, na temu nenasilnog otpora, odnosa sa javnošću i političkog marketinga, radio kao volonter u Narodnoj kancelariji predsednika Republike tokom leta 2006. godine“. A Vesna Stanimirović, članica Gradskog odbora DS-a za zdravstvo, otkriva: „Završila NDI obuke za liderke, NDI i IRI obuke za odbornice, kao i obuke ‘Glasa razlike’, ‘Žene to mogu’, ‘Žene u politici i društvu’. Aleksandra Gojković, načelnica gradske uprave DS-a, kaže da je „završila kurseve NDI iz oblasti javnog nastupa, upravljanja ljudskim resursima, upravljanja timom i liderstva.“ Primeri su brojni…
KURSISTI
Tako se, na primer, Nenad Rašić, ministar za rad i socijalnu zaštitu u Tačijevoj vladi na Kosmetu (a, bogami i zamenik ministra unutrašnjih poslova Pajazita), u svojoj biografiji pohvalio da je završio „Političku akademiju NDI“. Kao da je u pitanju univerzitet, a ne dotirana partijska organizacija. Rašićeva stranka, SLS, članica je takozvane Liberalne internacionale koja ima sedište u Londonu, gde joj društvo prave LDP čedomira Jovanovića i Liberali Srbije Dušana Mihajlovića, kao i Liberalna stranka Crne Gore Slavka Perovića. U potpredsedništvu Liberalne internacionale, zanimljivo, sedi i Kenet Volak, potpredsednik NDI.
Najprisutniji olbrajtovci
Kada smo već pomenuli ovoliko inicijala, red je i da stvari pojasnimo. Dakle, jedna od najprisutnijih u pomoći partijskom podmlatku u Srbiji je nesvakidašnja američka organizacija koja se zove Nacionalni demokratski institut za međunarodne poslove, skraćeno NDI. Ta institucija se predstavlja kao „neprofitna organizacija“ – reklamirajući se da „radi na jačanju i širenju demokratije u svetu“. Zanimljivo je, međutim, da se ova organizacija u Srbiji tretira kao nevladina. A ne samo da je vladina (američka) – pošto njen osnovni budžet čine fondovi koje joj svake godine dodeljuje američki Kongres – nego ju je Kongres i osnovao 1983. godine. Povrh svega, NDI je pridružena i jednoj specifičnoj političkoj opciji u SAD – Demokratskoj partiji.
Direktorskim bordom NDI trenutno predsedava Medlin Olbrajt, bivši državni sekretar i sadašnja savetnica predsedničkog kandidata Hilari Klinton. U savetničkom bordu NDI još sede eminentne „demokrate“: bivši guverner NJujorka Mario Kuomo, Majkl Dukakis i Bil Bredli. Tu je i Teodor Sorensen, bivši savetnik Kenedijeve administracije koji je, između ostalog, savetovao neprofitne organizacije naklonjene Demokratskoj partiji SAD da daju novac Fondu za humanitarno pravo Nataše Kandić.
čime se bavi Olbrajtov NDI koji je, kako se hvali na svom veb-sajtu, u Srbiji prisutan još od 1997. godine?
U nedostatku javne debate o tome kako troše budžetski novac – kako ovde, tako i u SAD – moramo da se konsultujemo sa njihovim veb-sajtom. „NDI podržava demokratsku tranziciju u Srbiji tako što savetuje demokratske političke partije u vezi sa izborima, organizacionim razvojem i obraćanjem biračima; savetuje i NVO u pogledu nepartijskog posmatranja izbora i mobilizacije glasača; a savetuje i srpski parlament u vezi sa izgradnjom pravosudnih kapaciteta. Programi NDI stižu u svaki region Srbije. Od otvaranja svoje kancelarije 1997, Institut je radio sa preko 30.000 političkih lidera i građanskih aktivista“.
NDI se na svom veb-sajtu dalje hvali da „sa 50 domaćih vršilaca obuke za političke partije promoviše dugoročan razvoj proreformskih političkih partija“. A da je od 1997. „radio sa više od 15.000 aktivista iz devet političkih partija na republičkom i lokalnom nivou“. Ne skriva takođe da radi i sa poslaničkim grupama unutar parlamenta i lokalnih skupština na tome kako da bolje svoja dostignuća predstave biračima.
Impresivno, nema šta. Utoliko impresivnije što NDI ne krije da su demokratske partije Srbije – uz njegovu pomoć – otvorile svoje prve partijske centre za obuku kadrova…
