Kneževac, lepo seoce iz Gornje Gruže dobilo je poodavno nove stanovnike: porodicu Šonenberger koja se u Šumadiju doselila iz Ciriha. Meštani koji žive u Kneževcu, a ima ih oko 200, i ne primećuju koliko je njihov kraj lep, ali to stranci uočavaju. Među njima je i plavooki Švajcarac Edmund u zrelim pedesetim godinama koji na prvi pogled podseća na Šumadinca. Na leđima mu je seljački gunj od vune, ručno izrađen, na nogama vunene čarape da ga štite od vetra i hladnoće. U Cirihu je radio kao advokat. I bio uspešan u svom poslu. Stanovnik Šumadije postao je vođen vlastitim buntom protiv takozvane demokratije.
– Svakoga dana odlazim u Sud gde biste rekli da duvaju vetrovi demokratije.
Još samo da savlada „moravac“
Porodica Šonenberger gostovala je na svadbi porodice Miloradović koja je održana u naselju Petrovac. Svi gosti su se oduševili kada se Švajcarac uhvatio u kolo, uz „moravac“. Pokušavao je da uhvati ritam, ali nikako. A na svadbeno veselje je došao bez kravate i odela, sa opankama na nogama, vunenim čarapama, prsluku i karo košulji. I svi su hteli da nazdrave prvo sa njim.
Ali, ja tamo ne vidim to, ne slušam o slobodi, opet, ja sam advokat a izgubio sam veru u pravdu – priča našem reporteru čovek koji svoju odluku da se preseli u Srbiju, odakle mu potiče supruga, nije javno obelodanjivao u srpskim medijima, ali je ipak pristao da govori za „Vesti“, ustezajući se jedino pred objektivom kamere. – Pogledajte zemlju koja je najstarija po demokratičnosti – Švajcarsku. Od 100 ljudi samo pet radi na farmi. Ostali životare u velikim gradovima ili u nekoj drugoj prenapučenoj sredini. Šta oko vidi? Fabriku za fabrikom, poslovni centar za poslovnim centrom, i tako jedno za drugim nižu se mesta gde možete potrošiti novac i samo novac. LJudi tu zuje 24 sata na dan. Iz solitera na posao, sa posla na mesta razonode, i nazad u soliter – objašnjava ovaj novi stanovnik Srbije koji je odlučio da živi zdravo i potpuno predano prirodi. Pravoslavlje nosi u srcu kao i svoju porodicu. Jer njegov životni moto je: „Biti i ostati svoj gospodar“. Zato je i odlučio da se nastani uSrbiji.
Seosko čudo
Švajcarac koristi nekoliko prevoznih sredstava: starog spačeka koji je kao rođen za kneževačke neasfaltirane puteve, bicikl poni, motor, ali i jedan specifičan automobil koji je davno kupio u svojoj domovini. Ova neobična kola podsećaju na veliku belu kapsulu, gde mogu ugodno da se smeste vozač i suvozač. „Ovo su u Švajcarskoj izmislili neki pametni ljudi, ovo je ekološki auto jer radi na struju, a njegovim pokretanjem puni se akumulator koji ovo vozilo pokreće do brzine od 70 km na sat“, objašnjava Edi, dok s lakoćom pokreće pedale.
Skromni domaćini
On i njegova supruga Nataša kupili su kuću i imanje u Kneževcu, preko oglasa, još pre 15 godina, ali po dolasku nisu mnogo toga promenili. Želeli su da imanje ostane kao i pre. „Pravi seljak je onaj ko ume da proizvede za sebe, ali i da može druge da nahrani. Imam njivu koju obrađujem, imam ovce, svoju kobilu i ždrebe“, ponosno kaže Švajcarac, dočekujući nas na velikoj drvenoj kapiji sa zvekirom. U dvorištu je stara magaza, staja za ovce i konje, a pod orahom raskošne krošnje veliki sto i klupe, pravo mesto da se popiju rakija i kafa, progovori koja reč o setvi, žetvi, skupom đubrivu…
Po Ediju navijaju sat
– E, baš volim kad mi oni dođu o svetom Aranđelu Mihailu ili na Markovdan, jer obe slave slavim, poljubimo se kako dolikuje tri puta, oni se krste kad lomimo kolač. Ako je post, poste, ako je mrsno mrse. A Edi je precizan, tu nema šta. Kad kažem da je ručak u tri sata, u to vreme on je na vratima. Volim ga što je vredan, povazdan nešto radi, zateže ogradu, ore, kopa, kosi travu k’o da nije školovan čovek, bože me oprosti – smeška se njihov komšija Bogoljub.
Edmundova supruga Nataša je iz okoline Beograda. U Švajcarskoj je radila kao patronažna sestra. Imaju tri kćeri Danu, Nanu i Kaju. Dana i Nana i danas žive u Švajcarskoj, a najmlađa desetogodišnja Kaja je sa roditeljima. Osnovac je i nastavu pohađa u obližnjem selu Bare do koje stiže jašući – na kobili. „Volim konje, a umem da jašem i bez sedla“, veli Kaja.
Kuća u kojoj žive Šonenbergerovi je jednostavno nameštena. Jedna sofa, šporet na drva „smederevac“, šerpe i poneki začin, drveni sto i hoklice govore o skromnosti domaćina. Kada uđete u gostinsku sobu videćete koliko su ovi ljudi pobožni, tvrde njihove komšije. Zidovi su puni ikona svetaca, što i ne čudi ako se zna da je Edmund prešao na pravoslavlje. A Nataša je gostoprimljiva žena pedesetih godina, obučena u dugu crnu suknju i džemper podseća na iskušenice. Oko ruke nosi brojanicu, oko vrata krst i malu ikonu Bogorodice, i često sa suprugom odlazi u manastir Vraćevšnicu.
Rado viđen gost
– Jednoga dana seo sam na konja i otišao da se krstim. Sada mi je ime Pavle. Ni moja porodica, a ni ja ne obavljamo poljoprivredne poslove u vreme velikih praznika. Poštujemo crveno slovo. Treba verovati u Svevišnjeg, jer će on uvek pomoći kad nam je teško – strpljivo ovaj Švajcarac objašnjava svoja životna načela, ali iz skromnosti ne reče i ono najvažnije da je sa porodicom rado viđen u mnogim srpskim domovima. Supruga Nataša je humana i požrtvovana. Kad čuje da je neko u selu bolestan odlazi, daje injekcije, previja rane , pomaže starima u kući. Sve bez nadoknade.
– Kada sam čuo da neki stranac dolazi da živi u našem selu, priznajemu pomislio sam: „Advokat, pa ‘oće da bude seljak. Ma to je pravo čudo, šta će takav kod nas?“, ali kada sam ga upoznao sada se odnosim prema njemu kao da mi je rod rođeni. Počeo je da shvata i naš humor, pa se s vremena na vreme i našalimo, popijemo kafu, rakiju… Eto, pomogao nam je da uvedemo telefon, a i da plaćamo manje račune za vodu – zahvalno kaže Kneževčanin Zoran Vujović.
Edija često komšije susreću kako konjem obilazi okolinu. Jaše kilometrima. Upoznao je čitav kraj kao retko ko. Zna svaku stopu zemlje, kada ožedni zna gde vode da se napije, gde u hlad da se skloni od sunca, gde je najbolja trava da napase kobilu…. Ipak, nije zapostavio advokaturu. U starom drvenom ambaru napravio je advokatsku kancelariju u kojoj radi punom parom. U kontaktu je sa svojim klijentima, ali često pravno savetuje i sadašnje zemljake Kneževčane. Kada Edi napoji i nahrani stoku, okopa svoju njivu, spremi drva za loženje, ode na omiljeno mesto, gde voli da se odmori svirajući neko od dela Betovena ili Mocarta. Svoje klavijature smestio je u drvenu magazu u kojoj je improvizovana advokatska kancelarija. Ko prođe šorom može da čuje Mesečevu sonatu, Turski marš ili Za Elizu… A, pre samo nekoliko minuta u tim istim rukama ovaj Švajcarac iz Šumadije držao je testeru i sekao trupce naslonjene na drveno „magare“…
