Posle Vesiceve skandalozne izjave o Saveznom ustavnom sudu, posle koje, još skandaloznije, niko nije javno posumnjao u politicku uracunljivost njenog autora, scenario srpskih reformi porazno je jasan. One ce se odvijati taman onoliko koliko koriste ili bar ne štete opstanku aktuelne ekipe na vlasti, što ce reci da reforme nisu ni društvena ni državna vec tek bleda partijska prica, u kojoj je jednako važno da đelic sedi na klupi za rezerve koliko i da Vesic uklizava na terenu sa dve noge.
Ako je euforicni pocetak politickog života u Srbiji posle 5. oktobra simbolizovao Vojislav Koštunica, ako je jakobinski nastavak tog života simbolizovao Zoran đindic i ako je njegovu pragmaticno-obecavajucu fazu simbolizovao Božidar đelic, paradigma tekuce etape tog života zove se Goran Vesic. Na stranu što je to kao kada bi u „Kumu 4“ naslovnu ulogu igrao Džoni Roten, problem je što Srbija više nije prica o borbi protiv Miloševicevog nasleda, o životu prema modelu u kome normalnost nije mera nesposobnosti da se preživi, nije to više ni prica o DS i DSS, o đindicu i Koštunici, o reformistima i legalistima, Srbija nije više – verovali ili ne – ni prica o Hagu.
Njena nova paradigma je Goran Vesic, prototip partijskog radnika cija je politicka motorika prikacena na mozak u koji sumnja mnogo manje nego u sopstveni. Tu nultu tacku Srbije, posle koje njene reforme neminovno idu ka propasti po nekoj vrsti rumunskog modela, definitivno je simbolicno otvorio upravo Vesic istorijskom recenicom da ce DOS poštovati odluku Saveznog ustavnog suda o otimanju poslanickih mandata DSS taman onoliko koliko isti taj Ustavni sud poštuje gradane Srbije. Što ce reci – nikako. Desilo se, medutim, da se u meduvremenu pokazalo da bi DOS mogao i da poštuje odluku Ustavnog suda, i to samo zato jer je pronašao još efikasniji i ništa manje katastrofalan nacin kako da iz parlamenta izbaci Koštunicu, pa se prema istom nacinu i postupilo.
Ali posle te skandalozne Vesiceve izjave, posle koje, još skandaloznije, niko nije javno posumnjao u politicku uracunljivost njenog autora, a kamoli da ju je demantovao ili bar, pristojnosti radi, korigovao, ako tu išta ima da se koriguje, scenario srpskih reformi je porazno jasan. One ce se odvijati taman onoliko koliko koriste ili bar ne štete opstanku aktuelne ekipe na vlasti, što ce reci da reforme nisu ni društvena ni državna vec tek bleda partijska prica, u kojoj je jednako važno da đelic sedi na klupi za rezerve koliko i da Vesic uklizava na terenu sa dve noge, i to samo zato što više od dve nema. Porazna perspektiva tih reformi bice sadržana u ceni opstanka na vlasti Zorana đindica, koju nece, kao što je red, placati on vec gradani Srbije.
Nije, dakle, više najveci problem što je DOS, uprkos presudi Ustavnog suda, izbacio DSS iz parlamenta i tako srušio parlamentarizam u Srbiji i izvršio neku vrstu državnog udara. Uostalom, više se dobrog u Srbiji u poslednjih desetak godina dogodilo paljenjem jednog parlamenta nego citavom decenijom manje-više uljudnog glasanja u njemu, više je nade gradanima Srbije ulio jedan, u osnovi, državni udar (5. oktobar) nego sve ono pre njega. Problem je, dakle, drugi: ako ponegde i ima pozitivnog antiparlamentarizma i isplativih državnih udara, istorija ne pamti partijske države koje su dobrim zadužile svoje gradane.
A upravo pretvaranje Srbije u partijsku državu jeste krajnji domet izbacivanja Koštunicinih ljudi iz republickog parlamenta. Šta to znaci? Znaci da u Srbiji danas ne postoji više niceg – od cene hleba, privatizacije, medija, anketnih odbora, predsednickih izbora, predsedništva DOS, Veljine fabrike cigareta, vojvodanske autonomije, antišvercerske kampanje, i ko zna cega sve – što nije obesmišljeno svim onim partijskim uklizavanjima koja simboliše Vesic.
Istovremeno, ako je Miloševicevo izrucenje ili Gavrilovicevo ubistvo bilo kraj DOS kakav pamtimo sa izbora iz septembra ili decembra 2000. godine, sastanak Predsedništva te koalicije na kome je DSS konacno izbacen iz parlamenta jednoga dana figurirace kao datum nestanka i onog DOS koji pamtimo iz vremena kada je iz igre izašao Koštunica. Zašto? Zato što je ta koalicija do Miloševica/Gavrilovica funkcionisala na politickom dogovoru, zato što je u sledecoj fazi funkcionisala na spretnoj đindicevoj merkantilnoj distribuciji povlastica i uticaja po koaliciji (Velji fabrika duvana, Canku nešto para od cementara, Baticu dozvola da lupa, Koracu da bude u medijima…), ona ce posle novosadskog sastanka funkcionisati na sasvim drugom principu. U toj fazi DOS, kada je đindic kupovao poslušnost, cena reformi bila je, malo je reci, previsoka, ali u sledecoj, posle Novog Sada, ta cena bice nemoguca. Naime, ko sada može u bilo kojoj partiji u DOS da bude siguran da sutra nece biti izbacen na isti nacin, ko može da racuna s tim kako ce nešto reci a da mu posle toga Goran Vesic nece uklizati, da ga đindic nece proglasiti nepopravljivo povredenim da bi radio na reformama, da ga Ceda Jovanovic nece izneti iz igre. Ako je prica o DOS do sada funkcionisala tako što je đindic u zamenu za podršku slušao želje svojih partnera u prekršaju, sada ce svi oni morati da slušaju njegove.
Ali nije ta ekipa ujedinjena samo strahom da ce se naci u Vesicevom notesu i Maršicaninovoj koži (što mu dode isto): posle iskljucenja DSS vezivno tkivo DOS jeste i jedan necasan politicki posao, a takvi poslovi i te kako umeju da ujedine ljude. Pri tome gotovo da nema sumnje da je o necasnosti tog posla svest imala vecina lidera DOS, bar onih koji su poslali svoje zamenike da se sami ne brukaju dok su u Novom Sadu pod Cankovim predsedavanjem izbacivali DSS. Bio je to trenutak u kome je DOS postao neka vrsta politickog saveta đindicevog DS.
Zbog svega toga nema više nijednog politickog posla u Srbiji koji se odvija pod kišobranom vlasti koji nece biti i partijski, deesovski. Na primer, privatizacija ce morati da se odvija onoliko brzo koliko ce vlast proceniti da ne mora da ide na parlamentarne izbore; Anketna komisija republickog parlamenta nastavice svoj rad onda kada kampanja za predsednicke izbore ude u odlucujucu fazu; cena hleba nece pratiti svetsku cenu pšenice vec rejting vlasti; mediji, posebno oni koji pokazuju nešto nelagode pred novim pretvaranjem Srbije u partijsku državu, objasnice da nema cistih reformi i da je njihov kvalitet u proporciji sa kolicinom prljavih poslova koji moraju da se obave…
Istovremeno, nema te politicke licnosti u srpskoj vlasti ili blizu nje koja može da racuna da ce iz tog posla izaci cista ako pristane da u celoj prici cuti, puna poverenja u izborenu ili poklonjenu povlasticu da direktno ne mora nikog licno da uhvati za vrat i izbacuje ga iz skupštine. Problem je, medutim, to što, bez obzira na sve, u DOS, onaj iz septembra 2000, jeste pohranjen sav partijski demokratski potencijal u Srbiji. Taj potencijal, oštecen i nagrižen, preživeo je nekako Miloševicevu Srbiju. Mera njihovog cutanja, uživanja sitnih povlastica i izbornih podrški pred pretvaranjem iste te Srbije u partijsku državu, drugi put za deset godina, jeste novo iskušenje za taj demokratski potencijal. A ono se može i ne preživeti.
