Poznata i često spominjana latinska izreka „Preko trnja do zvezda“ jezgrovito objašnjava životni put diplomiranog inženjera i doktora nauka Jasminke Starčević. Rođena pre 40 godina u selu Vranjak, kraj Doboja, ovih dana je doktorirala mašinstvo na Tehničkom univerzitetu u Berlinu. NJen mentor, ruski naučnik prof. dr Valentin Popov, dodelio je najvišu ocenu („izvanredno“) njenoj disertaciju i pozdravio je sa novom doktorskom titulom ispred imena odmah posle jednoipočasovne odbrane rada. Takvu ocenu podržali su i ostali članovi komisije: dr Sizova (iz sibirskog odeljenja Ruske akademije nauka) i nemački profesor Ostermajer.
Šešir pun bombona
U Nemačkoj je običaj da studenti i kolege poklone novopečenom doktoru nauka „šešir“ – spomenar, nakićen stvarčicama koje podsećaju na vreme učenja i zajedničkog rada na disertaciji. Naša sagovornica je dobila i fišek bombona na toj čudnoj kapi jer svi znaju da voli slatkiše i rado ih deli svojim đacima.
Popov je, kao vrhunski stručnjak, objasnio prisutnima na polaganju da je Jasminka Starčević ostvarenim eksperimentima kojima je dokazala teze u svojoj doktorskoj disertaciji – utemeljila i novu naučno-istraživačku oblast u mašinstvu kao svom fahu.
Najdraža, prva čestitka posle dobijene naučne titule – stigla je od ćerke Rade. Dugi, radosni zagrljaj samohrane majke i njene mezimice, ostaće kao razdelnica između negdašnjih muka kroz koje su obe morale da prođu u tuđini i boljeg života koji im se već smeši. U tom času nedostajao je samo suprug Novak koji je tragično izgubio život u saobraćajnom udesu kada je ćerka imala šest meseci. Ta nesreća je žestoko uzdrmala, ali nije pokolebala Jasminku na njenom putu „do zvezda“.
Naučila i ruski
Pored nemačkog koji govori bez akcenta svojstvenog strancima, naučila je odlično i ruski. U Rusiju je odlazila više puta kao naučnik i marljivo upijala znanje. NJen fakultet sjajno sarađuje sa srodnim ruskim naučnim ustanovama.
Ova žena, budući inženjer, a potom i doktor nauka, do ovih prestižnih zvanja i titula stigla je pored ostalog i – taksijem. Ali ne kao putnik, već kao višegodišnji taksista u Berlinu. Izdržavala je dete i sebe zaradom u tom tipično muškom zanimanju, u stranoj zemlji i ogromnoj metropoli.
„Radila sam i po mnogim firmama u Berlinu. Pamtim sve njihove adrese“, kaže naša sagovornica dok su njene kolege, studenti i prijatelji uveliko slavili uspešno položeni ispit. Od 1986. godine kada je prvi put kročila u još uvek podeljeni grad, pa do ove 2008. godine, prevalila je put mnogo duži nego što su te 22 godine.
Pitamo otkud joj toliko volje za učenjem da uz rad i bitku za preživljavanje, uspe istovremeno da završi studije mašinstva na Tehničkom univerzitetu u Berlinu (kao devojčica završila je Srednju tehničku školu u Doboju).
„Ja volim da učim, to mi predstavlja zadovoljstvo i nije mi veliki napor. I danas kad ćerka nešto uči, ja budem uz nju i naučimo zajedno“, kaže Jasminka Starčević.
Već od jeseni je čeka novi izazov: sa titulom doktora nauka dobila je odmah i ugovor za habilitaciju, što znači da bi kroz pet godina trebalo da postane i univerzitetski profesor. Do sada je bila asistent na fakultetu.
„Uvek je bila i ostala ista. Vredna, skromna. Ponosni smo na nju“, kažu njeni kumovi, članovi porodice Milaković (Marko, Milena, Saša i Gordana) koji su ovom autoru i dojavili za odbranu doktorske disertacije.
Pomogli su slavljenici i obezbeđivanjem bogate trpeze kojom je po običaju završena ovakva svečanost. Unapred se raduju što će „Vesti“ objaviti ovu priču o Jasminki kao živom primeru da se u svetu može uspeti znanjem i trudom.
„NJenim zvanjem i titulom bi se ponosili i Nemci, pa neka naš narod zna da ga i ovakvi predstavljaju u tuđini“, zaključuju Milakovići.
