Пише:Милан Миле Марковић, Београд
КАКО ЈЕ ОСЛОБАЂАН БЕОГРАД
Већ од првих дана октобра 1944. године, на прилазима Београду, његови ослободиоци стежу обруч, жртава са обе стране, више оних који га бране. Нису то биле само немачке трупе. Код Раље у селу Парцани размештена је већа јединица љотићеваца, коју су чинили људи са подручја Крагујевца. На прилазима Београда рaзмештен је Авалски четнички корпус, добро опремљан и са довољно муниције из немачких складишта, а ту је и Недићева жандамерија, која немцима штити леђа. То су „браниоци Београда“.
У рејону Космаја, као спољни сарадник „браница“ су четници Драже Михаиловића, који на силу мобилишу сељаке у намери, да тим снагама помогну немце и спрече продор Народно-ослободилачке војске и Партизанских одреда из Босне и нагло нарастање те војске, која ће водити битку за Београд.
Прво су дезертирали са оружјем стојнички четници космајске четниче бригаде и тим оружјем, под непосредном командом Аце Ристића, формира се десетина Команде места у ослобођеном селу Стојник, која, и ако малобројна, покушава да спречи непријатеље (добровољце из Парцана и остатке четника) да угрозе село. Стојник је био средиште из којег многи одлазе у Партизане и кроз које пролазе бројни добровољци, који су из Београда пришли Народно-ослободилачкој војсци.
Убрзо у ово село долази ојачани батаљин Четврте Крајишке бригаде и свакодневно врши ноћне напде на немачку постајуј у Раљи, коју штите добровољци из Парцана. После задњег сукоба у Стојнику и пораза са жртава, та јединица нестаје са овог подручја.
Убрзо, са правца Младеновца надиру Руске моторизоване јединице, Ђуринце ослобођено, Руси су у Раљи, коме се супростављају немци, који за собом остављају бројне лешеве
Било је то средином октобра 1944. године, када смо нас тројица Стојничана, у жељи да изблиза доживимо рат, и ослобађање земље од окупатора, дошли у тек ослобођено село Ђуринце, код Сопота, па смо се укрцали у руски камион, који се у самосталној вожњи, кретао ка Београду.
У Раљи смо изашли из руског камиона и нисмо наставили даљи пут с њима. Полазимо за село, јер нам предстоји дуг пут, па да нас не ухвати ноћ, журили смо да напустимо Раљу, идемо пречицом. Када смо избили на прво веће узвишење изнад Раље, стали смо и погледали правцем Авале и Београда. На југозападној падини Торлака, од Мале Иванче до Рипња, као на некој великој макети. Партизанске јединице у водним колонама журе уз оно брдо ка Авали; призор је био величанствен и веома узбудљив. Писац замишља свог оца у једној од тих колона, а управо је тамо и био.
Касније сам сазнао да се у некој од оних водних колона налазио и Антоније, рођени Београђанин, који после више од четири године ратовања по гудурама Босне, у борбеном строју прилази Авали. Антоније је иза себе оставио овај запис:
„Била је ноћ, а он наслоњен на зид неке куће посматра Београд. Шта је Антоније размишљао, и колико се радовао што се приближава свом родном Београду, само је оставио утисак да се пред њим налази Београд, као тамна и тиха рупчага. Сада, у двадест првој години живота, присећа се он да је одатле измилео. Њега све то узнемири као пред велику трку, пуши љут дуван, а у мислима му се роје осећања да треба ослободити родно место. Он је искусан ратник. Толике босанске вароши и касабе је ослобађао, па губио. Али овде, иза зида, увлачи му се неки страх: одговорност за сваког погинулог, као и да ће неко приватно (лично) дати живот за њега. А биће много мртвих око тамног утишаног удубљења све тамо до Саве и Дунава, врзма се у Антонијевој глави.
Антоније непрекидно пуши. годи му љут дувански дим, а низ обе лопатице клизи му нека језа: постати ослободилац свога града, а можда пре жртва. Кренули су даље и пролазе кроз Бели Поток. Сину му помисао на Васу Чарапића.
Кретали су се кроз села споредним путевима који воде ка Београду, док друмом тутње руски тенкови, тешки минобацачи „Иван Грозни“, разна артиљерија, самоходни топови. Пролазе камиони натоварени сандуцима муниције, с бурадима нафте, конзервама и џаковима тврдог хлеба, печеног негде тамо у Румунији, а с војницима пролазе кола Црвеног крста. Са обе стране пута један по један у колони наступају наше јединице. Антоније запажа да су наши без шлемова, а и одакле им: такви ће ући у градску битку.
Ту и тамо могу се приметити и наши, помешани с руским војницима, одмарају се ослоњени на ограду оближњих дворишта. Наилази већи камион са нешто укосо постављеним шинама, а на тим гвозденим олуцима положене су дуге и сиве гранате, Антоније се први пут срета са „каћушом“, јер у време њеног проласка, руски војници кличу: „каћуше, каћуше!“, а наши то прихватају. Посада са „каћуша“ отпоздравља и смеје се, навикли да је њима упућена љубазна наклоност.
„Са „каћушама“ свуда бива лакше и битка се увек добија“, објашњавају то руски војници.
Сва та силна техника креће се ка центру оне рупчаге од града. Још је Антоније иза оног зида и обузела га је нека мучнина, размишљајући како ће се сутра суочити са Београдом. И даље осећа неку нелагодност о сопственој одговорности и хоће ли сва врата, прозори и капије бити за нас затворене? Хоће ли улазити у неме тргове, улице, у пусте клисурине града, да у пролазу будемо усамљени као осуђеници? Све се то врти у Антонијевој глави и не да му мира. Није ли Београд за четири године рата изгубио себе, задављен?
Антоније је стигао до Трошарине. Овладано је рејоном Бањице, а руски тенкови су стигли до „Топовских шупа“. Све топчидерске касарне су у нашим рукама, Антонијо то сазнаје.
Убрзо се и Антоније нашао у рејону „Топовских шупа“, а неко га гласно дозива и убрзо се нашао крај њега. Било је то грађанско лице, не војник, и у руци је држао бели шешир. Одмах га је препознао. Био је то чика Паја, банкарски чиновник. Код Антонијевог деде је радио. С његовим сином, Иком, Антоније је ишао у основну школу и дружили су се. Деда Паја је био висок и кракат. Трчи преко улице, маше шеширом и виче:
– Жив. Ти си жив. Жив! Жив си Антоније!
– Жив сам – одговара му Антоније.
Чика Паја то више пута понавља. Био је то први из његових нератних дана кога је срео. Чика Паја је Антонија привио на груди, дрхтао је, а и Антоније. Хвата га за раме , руку, стеже му мишицу, често га љуби у оба образа и стално понавља:
– Жив. Ти си жив. Жив! Жив си Антоније!
– Жив сам! Одговара му Антоније.
– Ех, жив си! И порастао си, виши си од мог Ике. Твоји су сви у Рачи, само ти је отац болестан. Једва и ја изђох од Славије према „Топовским шупама“, а умало да три пута погинем. Ето Немаца на Славији. Шта твојима да кажем?
– Поздрави их – одговори му Антоније.
– Испричаћу им како ти изгледаш. А ти као да ниси обичан војник. Неко си ти?
– Неко сам – одговори му Антоније.
Шта да чика Паји каже шта је он. Али је упоран и не попушта. И шта најзад да му каже да је он члан Политодела Прве пролетерске дивизије. На то ће чика Паја:
– Некако је необично. Разумем дивизија, али оно друго слабо. Да ниси ти неки прикривени пуковник?
– Нисам.
– Али си потпуковник?
– Тако нешто.
– Па што не кажеш одмах – навалио чика Паја.
– Па није баш…
– Добро, разумем. Код вас је све некако уврнуто.
– Ти знаш, чика Пајо, да ми нисмо стара војска.
– Разумем: посилни, каплар, наредник, поднаредник. Код вас то не постоји.
– Није само у томе…
– Антоније, важно је да окупација одлази, а на вас ћемо се навикнути, наши сте!
– Ваши смо – каже, и сети се, да се у Ваљеву у једној фотографској радњи фотографисао, па из кожне торбе вади две слике. Брзо на њима написа посвету родитељима. Не зна који је датум, а не зна ни чика Паја. Важно је да је месец октобар.
Пружа фотографије чика Паји, а овај их држи у руци неко време и загледа, па их пажљиво ставља себи у џеп. Жели нешто да каже Антонију, премишља дуже, одлучује се и онда му рече:
– Антоније, а куда ћеш ти сада?
– Па, горе на Славију.
– Зар ниси доста ратовао, четири године, Имали ко да те одмени, ред је. Ти се мало одмори..
– И наш је ред другачији – каже му.
– Хајдемо за Рачу заједно, нека те твоји виде, па се онда врати, моли те твој чика Паја, а сузе му у очима
– То не може и да смо обична војска – каже му Антоније мирно. Окреће се и полази горе према Славији.
Одмакао је Антоније прилично, а чика Паја још стоји, крсти се, а онда му маше белим шеширом.
Пролази поред Карађорђевог парка, а са супротне стране пијаца и омање правоугле зграде, су продавнице, касапнице, висе празне ченгеле и друге велике црне куке, празне, а испред њих су „каћуше“. Одједном почеше да пламте. Шириле су језив звук непознат Антонију. Брзометно су испаљивале рафале својих дугих граната, преко празних касапница, далеко тамо преко Саве, према Бежанијској коси.
Антоније је стајао и неко време занет посматрао, јер је први пут видео и чуо како „каћуше“ дејствују.
Када је избио на плато и види на ниже Славију, злокобно пусту, улази у Зорину улицу. На тротоарима деца са лонцима и бокалом нуде војницима воду. Гласно вичу:
– Вода, водичка! а грђани провлаче наше војнике кроз дворишта, показују им скривене пролазе, откривају им куће у којима су Немци. Излазе швабе из подрума, из канализације, са тавана, неуредни и видно уморни, необријани са уздигнутим рукама на предају, И само напред, од куће до куће, од улице до улице...
На многим прозорима ћилими, заставе са петокраком звездом. Чуди се Антоније како су стигли све то да направе и толико петокрака. Жене са сузама, радосницама, у очима дочекују ослободиоце, а старије, које су два рата доживеле, благосиљају војску.
На углу Зорине и Авалске, неки је грађанин изнео нов персијски тепих и простро преко улице, говорећи:
– Нека по њему газе ослободици, тенкови, топови. Нека тепих издржи ослобођење ако може.
У Охридској улици Антоније налази свој штаб дивизје, а тамо га чека један џип и одвози га на Дедиње, у једну вилу, заправо на једну од њених тераса. Много је около људи, а никога он не познаје, само своју професорицу књижевности из гимназије Митру Митровић, а она насмејана позива га к` себи и упознаје га са задатком.
На тераси је једна висок и крупан човек, без војничких ознака. Види Антоније да се њему сви обраћају, а он увек кратко одговара и схватио да је он овде најважнији. Гледа он дуго у Антонија, продорним погледом, па у Митру и каже:
– Јели то тај?
– Јесте.
– Хоће ли умети? Пробај га, Митро! Немој да ми неку реч зановета. Да не отеже.
– Неће. Неће.
– Пробај га!
Митра одводи Антонија на један крај терасе и даје му проглас, којим се нова власт обраћа грађанима и радничкој класи Београда.
Антоније га чита свом професору књижевности и српског језика Митри Митровић.
На пола читања она га прекиде:
– Добро је. Важно је не журити и сваку реч разговетно изговарај!
Спуштајући се низ терасу, Митра му објашњава где ће наћи камијон и разгласну станицу, а успут је он упита:
– Ко је онај друг са терасе?
– А, друг Михаило, секретар ЦК за Србију. Доктор Благоје Нешковић.
Убрзо је Антоније пронашао разгласну станицу и двојицу: возача и уредника пропагандних кола. То су била два Руса: Волођа и Аљоша, отприлике његови вршњаци. Брзо су се споразумели и одлазе на мали трг, испред садашње кафане „Каленић“. Пушта се прво нека ратна песма, корачница. Свет почео да се около окупља. Поново корачница. Света има доста, а Аљоша даје знак Антонију да може наступити. Трудио се Антоније да чита по Митрином упуству полако, разговетно. Не боји се, и ослушкује свој глас, којег емитује разглас, како одзвања низ београдске клисурине.
Свет је све ближи разгласу, хоће да га пипне, јер оданде излазе слободне речи, без опреза, и сувишне гласно нападају фашизам. На крају снажан пљесак. У трећој улици од њих чује се штектање митраљеза, и по нека бамба. Пушта се нова музика и снажна корачница, Аљоша се нагиње према Антонију и гласно му добацује:
– Антонушко, харашо!
Током тог дана су наступили на још неколико места: код споменика Вуку Караџићу, испред Богословског факултета. Имали су још пред собом дана да би стигли до 20. октобра када је Београд коначно био слободан. Није имало времена за већа славља. Борбе су се наставиле према западу, а Немци су пружали жилав отпор“. Тако је и Антоније Исаковић написао у својој краткој причи, објављеној у књизи „Остати у вечности“ коју је писац користио.
13. октобра 1944. године рипањски четници су побили вође и са наоружањем су тог дана ушли у састав Партизанских јединица. Па се тај дан у Рипњу обележава као дан, када је ондашња општина Рипањ, која је највећа Месна заједница општине Вождовац, слави дан свог ослобођења.
Тако и овај писац и активни учесник догађаја жели да се послужи Антонијевом изреком: „Остати у вечности“.
Filed under: AKTUELNO, Literatura, Srpske Novine, Vesti
