Svemu dođe kraj, naročito hajdučiji. Šesnaest godina po podizanju optužnice u Haškom tribunalu, vlast u Srbiji konačno je stala na rep i „najtraženijem beguncu“. čini se da je i on sam to jedva dočekao. Potraga za njim bila je duga, povremeno bolna, ali i opterećena zaostacima iz prethodnih vremena, pre svega kadrovskim i političkim. Ovaj uspeh bio je elegantan, ekonomičan i efikasan – naročito politički. Ukratko, Ratku Mladiću očigledno je istekao rok trajanja, jer je pronađen usamljen, bolestan, siromašan kao crkveni miš i bez igde ikoga svoga – osim malobrojnih rođaka
Skrivanje Ratka Mladića može se otprilike podeliti na četiri perioda; svi su ti periodi različitog karaktera i mogu se ukratko opisati kao stepenice ka padu i kraju. Počelo je od njegovog odstupanja sa mesta komandanta Vojske Republike Srpske 1996, kada se sklonio u Beograd, uzdajući se u obećanja Miloševićevog režima da će tu biti zaštićen od već podignute haške poternice. Tako je i bilo – tada. Uz vidljivu i uverljivu zaštitu civilnih i vojnih službi, Mladić se pojavljivao u javnosti, živeo dobro obezbeđen u svojoj kući na Banovom brdu, išao na utakmice i ponašao se uopšte samopouzdano i normalno. Ipak ni on niti ljudi koji su pazili na njegovu bezbednost nisu gubili budnost: često bi se Mladić sa pratnjom udaljavao i bio viđan po onim sigurnijim delovima Republike Srpske. Prevrat od 5. oktobra 2000. još više je podigao njegovu „bezbednosnu svest“, kako se to nekada zvalo: sve češće se sklanjao iz Beograda, mada je i dalje bio pod aktivnom zaštitom Uprave bezbednosti Vojske i Resora državne bezbednosti. Kada je 2001. Milošević uhapšen, pa onda izručen u Hag, Mladić se jako zabrinuo – s punim pravom. Ako mogu njega – mogu i svakog drugog, rezonovali su i on i njegovi zaštitnici.
Tu se sada postavlja ključno pitanje ove priče: zašto im je, svima njima, Mladić bio toliko važan? Kako danas vidimo, bio im je važan kao mit koji treba održati u životu kao simbol svih njihovih tada propalih nada: Radovan i Ratko, junaci guslarskih instituta SANU i ostale bratije „nacionalnih radenika“, morali su da na mitološkom nivou spasu i očuvaju bankrotirani projekt Miloševića, njegovih fašističkih pomagača i kamarile domaćih izdajnika. Otprilike po guslarskom modelu „hajdučkog ciklusa“: da se u nekoga uzdamo do boljijeh dana. Mladićevo skrivanje, dakle, bilo je u toj, nadasve simboličnoj političkoj funkciji: održati veru kroz simbole dok se vremena ne promene nabolje. Naravno da je to imalo svoje kriminalističke posledice, u smislu strukture pomagača, „jataka“ i medijske podrške, na čemu se veoma marljivo radilo, kao što se videlo. Taktika je poznata: postavlja se pitanje „Heroj ili zločinac?“, što smo već videli u Hrvata; pravi odgovor niko se nije usudio da pruži. Naime, da li je neko zločinac – odlučuje sud; da li je neko heroj, odlučuju šovinisti. Šta je radio? Pa, ubijao je „Turke“ (ili Srbe, ili Hrvate, ili Albance; svejedno), jaka stvar… Ali, poražene pristalice bankrotirane politike ne daju se tek tako lako.
DRUGA FAZA: Tu dolazimo na sledeću fazu skrivanja: od 2001. do 2006. Mladić ima i dalje punu zaštitu: prvo „otuđenih centara moći“ iz Vojske i podivljalih frakcija Državne bezbednosti, uz puno sasluživanje vlasti, vojske i političara Republike Srpske. Vodi računa da se ne pojavljuje u Beogradu baš mnogo; mota se po zapadnoj Srbiji, blizu granice sa BiH, navodno gaji pčele itd. Ono što ga je potreslo bila je akcija „Sablja“ u proleće 2003: tada se sakrio u mišju rupu i pokrio ušima. Uglavnom se motao po terenu. Ima tu raznih priča da gde je sve bio, ali njih treba uzimati s rezervom: većina tih priča spada u propagandne trikove Mladićeve medijske logistike. Ta je logistika, naime, po dobrim savetima obaveštajnih i bezbednosnih stručnjaka, stalno „nalazila“ Mladića tu, pa tamo, pa opet negde i tako dalje, sve u nameri da organe koji za njim tragaju razvuče na tanko, zabavi i zamaja da se troše bez potrebe. To je inače poznato kao „šibicarski pristup“ u stručnom žargonu: što više kutija, pa ti sad pogađaj gde je kuglica. Osim toga, tako je Mladićev imidž odmetnika i hajduka održavan u životu, dok su se u međuvremenu pisale hagiografije i pseudologije o njemu i sve se to telalilo na sav glas po odgovarajućim medijima.
Bilo kako bilo, đinđićeva BIA počela je da ozbiljno radi na tome od januara 2003, čim su se oslobodili Andrije Savića i (što je mnogo važnije) Milorada Bracanovića. Jedna je epizoda vredna pomena, jer je ispričana od pouzdanog i časnog izvora iz tog vremena. BIA je imala terenski tim, momka i curu koji su pratili Mladićevog sina Darka negde po Zlatiboru, u leto 2003. U jednom trenutku Darku je navodno pozlilo, pa su ga drugari povezli autom kod lekara. Umesto da krenu desno, ka Užicu, otišli su levo, ka Kokinom Brodu. Agenti BIA pratili su vozilo; bila je kasna noć, pa se pretpostavlja da je vozilo u kome je Darko bio imalo već podmetnut radio ili GPS uređaj, što je logično. Posle nekog vremena vozilo je skrenulo u guste šume, ka izvesnom zabitom manastiru; agenti su ga sledili sa razumne udaljenosti, van vizuelnog kontakta, naravno. U jednom trenutku na svom radio-uređaju uhvatili su gust simplex radio-saobraćaj (između ručnih UHF stanica, bez posredstva repetitora); tada su već bili van dometa GSM telefonije i – naravno – radio-veza BIA. Stali su negde u šumi i primetili naoružane ljude koji patroliraju oko manastira; kada su im prišli, dečko i cura počeli su da se ljube i prihvataju; šta im je drugo preostalo? Nisu ih dirali, ali su se njih dvoje udaljili i s telefona u hotelu izvestili dežurne u BIA; ni u mobilnu vezu se nisu uzdali. Sutradan je izvidnica na toj lokaciji našla tragove prisustva više ljudi, ali nije više bilo nikoga. To je bio poslednji bliski kontakt u to vreme.
TREćA FAZA: Mladiću je (i ne samo njemu; setimo se Milorada Ulemeka Legije) laknulo kada je 2004. Koštunica postao premijer. Opet je počeo da se mota okolo, uzdajući se s pravom u novu vlast. Koštunica mu je sredio penziju, uostalom, što je njegov režim poricao do kraja – sve dok iz Haga nije došla kopija rešenja. Do 2006. Mladića opet duži Vojska SRJ i – sasvim izvesno – BIA Radeta Bulatovića. Je li taj isti Bulatović dolazio tada u Tužilaštvo za ratne zločine sa idejom da postoji mogućnost nagodbe sa Ratkom Mladićem? Jeste. I šta bi? Ništa.
Onda je 2008. đavo odneo šalu. Mladić se povukao u najdublju ilegalu; gde se sve motao, pouzdano se ne zna; ima mnogo raznih priča, ali nisu pouzdane – kao i inače. Nova vlast imala je određenih kadrovskih problema sa MUP-om i BIA, što se ne rešava tako lako (rešava se, nažalost, biološkim putem: penzijama); o vojnim službama i da ne govorimo. Vlast se upetljala na način nezgrapan u aferu „Mladićevih jataka“ koja je završila kako je završila. E, sad: da su tada to uradili kako treba, kraće bi sve trajalo, ali eto.
Aprila 2010. sarajevski nedeljnik „Slobodna Bosna“ objavljuje članak Mirhe Dedić (inače dobre i pouzdane novinarke) o tome da je – po njihovim informacijama – Ratko Mladić viđen u Lazarevu kod Zrenjanina. Bila je to još jedna u nizu vesti o Mladiću i zaboravljena je ubrzo. Ispalo je, međutim, da je bila istinita… Raspitali smo se kod kolega iz „Slobodne Bosne“ i objašnjenje je sledeće: informacija im je stigla od izvesnog slobodnog umetnika obaveštajne struke, kako bismo rekli, je li… Taj izvor pokazao se kao izuzetno pouzdan u više navrata pre toga; sarađivao je sa Hagom i sa NATO i informacije su mu uvek bile tačne. U ovom konkretnom slučaju tvrdio je da je u Zrenjaninu (gde je njuškao oko tih raznih Mladića iz Lazareva) video Mladića u društvu sa izvesnim Obrenovićem iz Mladićevog ranijeg obezbeđenja. Kolegama iz „Slobodne Bosne“ je rekao tada – u aprilu 2010. – da se bio obratio i u BIA, ali tamo nisu bili spremni da mu plate koliko je tražio, pa je digao ruke od njih. Desilo se, međutim, kako kažu kolege iz Sarajeva, da je SIA (Sigurnosno informativna agencija BiH) pokazala zanimanje za njegove podatke, pa je tako polako došlo do trostrane saradnje: BIA, SIA i haško tužilaštvo.
Mladić je u tom trenutku bio praktično spakovan: Lazarevo je postalo mesto od posebnog bezbednosnog interesa. Kako „Vreme“ saznaje, operacija je bila veoma pažljiva i neupadljiva. Lazarevo je malo mesto; svi se znaju; ima tri kuće Mladića; svi seljani su kolonisti iz BiH i prirodno naklonjeni nekome kao što je Mladić (kao što vidimo iz izveštaja sa terena). Darko Mladić odlazio je tamo pre nedelju-dve, kako čujemo. On je morao biti svestan da je pod nadzorom, kao i cela porodica; ali, bilo bi sumnjivo da nije išao rođacima u posetu; sumnjivo je i ako jeste i tu izlaza nema.
Da li je policija otišla u Lazarevo rutinske provere radi ili znajući već da je Mladić tamo – ne znamo još. U svakom slučaju, operacija je bila ekonomična, elegantna i efikasna: taman dovoljno ljudi i vozila, kratko je trajalo. Po informacijama „Vremena“ Ratko Mladić je ovoga puta u Lazarevu boravio ne duže od 10-15 dana; po svemu sudeći, on je tamo navraćao i ranije, ali povremeno i na kraće vreme. MUP je, kažu naši izvori, bio obavešten samo da Mladića treba dići u Lazarevu, bez galame i cirkusa. Tako je i bilo.
Rezultat daje razloga za određene zaključke: Ratko Mladić uhvaćen je u lošem stanju, siromah kao crkveni miš, bez podrške i zaštite. To može da znači samo jedno: sva podrška, sva kontraobaveštajna i obaveštajna zaštita (to su dve različite stvari) bile su mu povučene ko zna kad; novca je očito ponestalo; nije bilo požrtvovanih pratilaca koji bi za njega život dali; nije mu na pamet palo da se lati jednog od dva pištolja u kući. To znači samo da je Tamo Gde Treba bilo procenjeno da je Ratku Mladiću istekao rok upotrebe.
Ratko Mladić završiće u Sheveningenu ubrzo; najkasnije u sredu, kažu naši izvori, ali moguće i ranije; to zavisi od bezbednosne procene. Tamo, na obali Severnog mora, Mladiću će biti mnogo lepše nego u Lazarevu i drugim mestima: imaće konačno s kim da razgovara. Bilo bi lepo videti njegov susret sa Vojom Šešeljem posle tolikih godina…
Kristof Flige, predsedavajući sudija u procesu protiv Ratka Mladića
čovek sa biografskom mrljom
Zbog afere oko pronevere lekova u zatvoru Moabit Kristof Flige je 2007. godine smenjen sa funkcije državnog sekretara za pravosuđe u Berlinu
Tročlanom sudskom veću u procesu protiv Ratka Mladića predsedavaće nemački pravnik Kristof Flige. Uvaženog stručnjaka za međunarodno krivično pravo za sudiju Haškog tribunala postavio je 2008. godine generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban Ki Mun. Bio je sudija u procesu protiv načelnika javne bezbednosti Srbije Vlastimira đorđevića, koji je zbog zločina počinjenih nad kosovskim Albancima osuđen na 27 godina zatvora.
U Nemačkoj se ime Kristofa Fligea vezuje za aferu koja je potresala Berlin, pošto je 2007. godine otkrivena pronevera lekova u zatvoru Moabit. Senatorka za pravosuđe u Berlinu Gizela fon der Aue tada je smenila Fligea sa funkcije državnog sekretara za pravosuđe. Senatorka je govorila o katastrofalnim zatvorskim strukturama koje su „širom otvarale vrata za zloupotrebe“, za koje je na odgovornost pozvala Fligea. Kako pišu nemačke novine, u istražnom postupku je utvrđeno da je postojao slobodan ugovor za snabdevanje lekovima između zatvora Moabit i jedne apoteke. Medicinskom osoblju zatvora bilo je dopušteno da samostalno, bez zvanične porudžbine i potpisa po sopstvenom nahođenju naručuje lekove. Šteta koja je time nastala na kraju istrage nije mogla da bude utvrđena, pošto je dokumentacija bila nepotpuna. Za uslove u berlinskim zatvorima bio je odgovoran i državni sekretar za pravosuđe Flige.
Odluka senatorke Berlina za pravosuđe da smeni Fligea naišla je na kritiku u vrhu njene Socijaldemokratske partije (SPD), čiji je i Flige istaknuti član. Savezno ministarstvo za pravosuđe Nemačke kasnije je Fligea poslalo u Hag, gde je zamenio nemačkog sudiju Volfganga Šomburga koji je iz ličnih razloga napustio funkciju u Haškom tribunalu. Flige je bio i državni tužilac, a kao sudiju bio ga je glas da je sklon liberalnom tumačenju prava.
A. I.
