Da se ne zaboravi
Kolonija na sred puta
Pismo nemačkog političara Vilija Vimera, upućeno 2. maja 2000. tadašnjem kancelaru Gerhardu Šrederu razotkriva planove NATO pakta u pogledu Srbije. Najinteresantniji je zahtev da se Srbija izuzme iz daljih evropskih integracija kako se na taj način ne bi ugrozilo planirano američko vojno prisustvo u ovoj zemlji. Srbija treba da postane američka kolonija, umesto punopravne članice Evropske unije, jasno proizilazi iz Vimerovih zapažanja. Samo nekoliko godina kasnije Šreder je, uprkos suprotnim saznanjima, obećao srpskom premijeru Zoranu Živkoviću kako će Srbija u EU ući već 2014. godine. Sada je očigledno da to neće biti ni 3014. godine, niti bilo kada u budućnosti. Američki interesi su iznad svega, iznad međunarodnog i humanitarnog prava, zaključeno je na konferenciji u Bratislavi, pa samim tim i iznad interesa EU za daljim proširenjem. Rimsko carstvo, zaključili su predstavnici NATO zemalja, biće obnovljeno pod američkom i NATO zastavama. Ali, od tada se mnogo toga promenilo, pa i u spoljnoj i unutrašnjoj politici Sjedinjenih Država, koje sada spašavaju samu sebe od onog što su drugima decenijama činili
Fridrih Emke
dopisnik iz Frankfurta
Nemački poslanik Vili Vimer krajem aprila 2000. uzeo je učešće na NATO konferenciji u glavnom gradu Slovačke, Bratislavi. U organizaciji konferencije su učestvovali američki Stejt Department i američki Institut za spoljnu politiku Republikanske partije…
Na konferenciji su razmatrane teme evroatlantska strategija“ i proširenje NATO na Balkanu. Konferenciji su prisustvovali najviši zvaničnici iz NATO zemalja (premijeri, ministri odbrane i spoljnih poslova…), kao i pripadnici elitnih globalističkih krugova“- Bilderberg grupe, Karnedži instituta, Američkog Forin Kaunsela i drugi.
Bilo je takođe primećeno prisustvo vodećeg albanskog intelektualca i separatiste iz Prištine, kosovskog medijskog magnata“, i (u to vreme) člana Bilderberg grupe – Vetona Suroia.
Po završetku konferencije, 2. maja 2000, Vili Vimer je uputio otvoreno pismo nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu, u kome je upozorio na kriminalne namere učesnika gornjeg skupa prema SR Jugoslaviji i srpskom narodu, odnosno o planovima NATO lidera da faktički onesposobe i raskomadaju Srbiju, odnosno tada još Jugoslaviju, kao nezavisnu i celovitu državu na Balkan. Tabloid prenosi prevod zaključaka koje Vimer iznosi u svom pismu Gerhardu Šrederu:
„…Kao glavni prioritt organizatori konferencije su postavili priznanje nove nezavisne države Kosovo, uz naglasak da se to izvede u što kraćem mogućem roku, makar u krugu savezničkih zemalja (misli se na članice NATO pakta – prim. prev.). Organizator je istakao kako se Savezna Republika Jugoslavija nalazi izvan svakog pravnog poretka, posebno Završnog akta Helsinške konferencije. Evropski pravni sistem je smetnja sprovođenju NATO ideja.
Zbog toga je za primenu u Evropi podoban i američki pravni sistem. Rat protiv S.R. Jugoslavije (1999. godine – prim. prev.) vođen je kako bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata. Stacioniranje američkih trupa (u Srbiji – prim. prev.) moralo bi da usledi iz strateških razloga.
Evropski saveznici su učestvovali u ratu, kako bi se faktički razrešila dilema proistekla iz u aprilu 1999. izglasanog „Novog strateškog koncepta“ NATO-a i težnje Evropljana da se prethodno dobije mandat Ujedinjenih nacija ili OEBS-a.
Bez obzira na legalističku interpretaciju Evropljana kako su proširenje polja delovanja NATO-a izvan teritorije Alijanse i rat u Jugoslaviji izuzetak, ovo je ipak presedan na koji se svako u svakom momentu može da pozove, što će se i dešavati.
Potrebno je (po zaključku konferencije – prim. prev.) pri predstojećem proširenju NATO-a prostornu situaciju između Baltika i Anadolije tako postaviti, kao što je ona bila u vreme vrhunca moći Rimskog carstva.
Zbog toga Poljska mora sa severa i juga da bude okružena demokratskim državama. Za Rumuniju i Bugarsku mora da se obezbedi kopnena povezanost sa Turskom. Srbija će (zbog obezbeđivanja američkog vojnog prisustva) zauvek biti isključena iz evropskog razvoja. Severno od Poljske mora da se uspostavi potpuna kontrola pristupa Sankt Petersburgu.
U svakom procesu mora pravu na samoopredeljenje da se da prednost nad svim ostalim pravilima i propisima humanitarnog prava. Ovaj zaključak nije protivrečan rezonu na osnovu koga je NATO u napadu na S.R. Jugoslaviju prekršio sve međunarodne propise i iznad svega bio protivan relevantnim pravilima humanitarnog prava.
Posle ovog iskrenog, otvorenog skupa ne može da se izbegne procenjivanje datih izjava, posebno zbog značaja učesnika i organizatora.
Američka strana želi u globalnom kontekstu i u sprovođenju sopstvenih ciljeva svesno i voljno da suspenduje međunarodni pravni poredak koji je nastao u drugoj polovini dvadesetog veka kao rezultat Drugog svetskog rata. Sila treba da ima prednost nad pravom. Kada god međunarodno pravo stoji njoj na putu, ono mora da bude uklonjeno. Kada je došlo do istovetnog razvoja Lige naroda izbio je Drugi svetski rat. Razmišljanje koje sopstvene interese posmatra kao apsolutne ima samo jedno ime – totalitarizam…“.
Vimer sugeriše da je odluka o isključenju Srbije iz evropskog razvoja doneta kako bi se u Srbiji, nakon njene političke, ekonomske i vojne dezintegracije, neometano obezbedili trajno američko vojno prisustvo pod imenom NATO pakta. Do sličnog zaključka je došao analitičar Global Riserča“ Mahdi Darius u članku od 5. decembra 2010. Balkanski front: Zapadni prevrat u Jugoslaviji i Moldaviji“.
Prema njegovom mišljenju, Srbija je već u svojevrsnom međunarodnom karantinu, jer je njen nacionalni vazdušni prostor (međunarodni vazdušni koridor) efektivno kontrolisan od susednih NATO članica, pa je praktično (one)mogućen neometani međunarodni vazdušni saobraćaj prema Srbiji. U svakom trenutku taj koridor može da bude zatvoren.
Dalji razvoj događaja pokazao je da je Vimer veoma dobro procenio sve domete pomenute konferencije. Zapadno-obaveštajnim nameštanjem referenduma o otcepljenju Crne Gore od SR Jugoslavije ostvareno je konačno razbijanje i razdvajanja dve bratske nacije i jednog istog srpskog naroda“, a time je Srbija odsečena od mora i naravno slobodonog međunarodnog morskog koridora…
Poslednji koridor kojim Srbija može da se poveže sa Rusijom je još jedino Dunav, zbog čega, tvrdi Darius, traje akcija „kosovizacije“ Vojvodine i njenog otcepljenja od Srbije. Otcepljenjem Vojvodine NATO bi imao punu kontrolu nad Dunavom, važnim plovnim putem.
Vimer u svom pismu Šrederu naglašava da je očigledno da NATO ilegalni rat protiv suverene Jugoslavije, kada je NATO prvi put vojno intervenisao van granica alijanse, nije bio, kao što njegovi tvorci naglašavaju, izuzetak zbog specijalnih okolnosti“, već da je očigledno imao svrhu probnog balona – presedana na koji će se NATO kasnije pozivati po potrebi.
Nije trebalo dugo čekati da potvrdu toga dobijemo u ilegalnom NATO ratu protiv Iraka, Libije, i sada još uvek „neformalnog i neobjavljenog“ u Siriji. Jugoslavija 1999. je u mnogo čemu bila probni poligon za vojnu aplikaciju novog globalističkog (evroatlantskog) poretka i upravo je na to upozoravao Vimer.
Najupečatljiviji dokument koji otklanja svaku dilemu zašto je NATO ušao u rat protiv Srbije, a koji je Vimer možda imao u vidu prilikom sastavljanja svog pisma, jeste Američka predsednička direktiva NSDD133 (5,9) – koju je potpisao Ronald Regan 1984. nakon samita sa britanskim premijerom Margaret Tačer, i to u prisustvu Zbignjeva Bžežinskog, savetnika za vojnu bezbednost.
Oni su tada usvojili koncept uspostavljanja trajnog američkog vojnog prisustva“ u Jugoslaviji i desrbizacije Balkana“. Naravno svi ti planovi su kasnije još jednom potvrđeni na tajnim sastancima američkog predsednika Klintona i nemačkog kancelara Genšera 1997-98, kada su usvojili plan Koreni“ o treningu OVK terorista od strane veterana iz Vijetnamskog rata.
Plan je imao za cilj obaveštajno-vojnu pripremu demontaže SR Jugoslavije, sa akcentom izazivanja etničkih podela, građanskog rata i aktivnom podrškom Zapada separatistima, posebno Albancima na Kosovu (drugim rečima, data je podrška svima koji su pokazali mržnju i želju da se bore protiv Srba!). Plan Koreni“ je javno obelodanila Socijal-demokratska partija Nemačke u Bundestagu 7 aprila 1999, što je prenela nemačka ZDF televizija.
Kako je Konferencija zaključila da je pravo iza sile, a da američki interesi imaju prednost iznad svega, zahtev da se zarad obezbeđivanja srpske potčinjenosti američkim vojnim planovima ona isključi iz svih evropskih integracija, treba shvatiti veoma ozbiljno. Vimer je pismo kancelaru Šrederu, koji je pripadao drugoj parlamentarnoj stranci, uputio upravo iz razloga da ga upozori na širenje američke ekspanzije u Evropi. Ako je jedan nemački poslanik, čija zemlja nije bila direktno ugrožena zaključcima iz Bratislave, bio toliko zabrinut za budućnost, šta tek treba da rade državnici Srbije čije kompletno uništenje je eksplicitno najavljeno i zahtevano?
A 1.
Ordinarna agresija
Rođen 18. maja 1943. Vili Vimer (Willy Wimmer) je nemački političar. Diplomirani je pravnik i od 1977. je radio kao advokat.
U Hrišćansko-demokratsku uniju (CDU) Vimer je ušao 1959, a od 1986. do 2000. bio je predsednik CDU okružnog odbora Donje Rajne. Poslanik u Bundestagu (nemački savezni parlament) bio je u periodu od 1976. do povlačenja iz politike 2009.
U vladi Helmuta Kola (CDU) bio je parlamentarni državni sekretar u Ministarstvu odbrane od 1988. do 1992. Još uvek je zamenik predsednika nemačke delegacije u Skupštini OEBS-a, a od jula 1994. do juna 2000. bio je i potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS.
Pripadao je grupi parlamentaraca koji su se suprotstavljali agresiji NATO na Jugoslaviju 1999. Otvoreno je za skupštinskom govornicom tvrdio kako je napad na SRJ „ordinarna agresija“.
Tadašnjim ministrima spoljnih poslova Joški Fišeru i odbrane Rudolfu Šarpingu je prebacivao da su manipulisali podacima kako bi opravdali napad na jednu suverenu državu.
Posle agresije na Irak, Vimer je sa još jednim poslanikom povukao paralelu između ovog i rata u Jugoslaviji, tvrdeći da iza oba stoje laži i manipulacije.
„…Provera izjava nemačkih zvaničnika tokom rata u Jugoslaviji nikada nije održana, za razliku od vremena rata u Iraku“, tvrdio je tada Vimer. Nemačke vlasti nikada nisu zvanično objasnile izostanak javne rasprave o agresiji na Jugoslaviju.
Od Ustavnog suda Nemačke bezuspešno je tražio da zaustavi upotrebu nemačkih bombardera u Avganistanu.
