Šest mrtvih šansi. I jedna stativa.
Prvo Šerif nogom, na dodavanje Ivanića posle presečenog pasa. Pa Šerif glavom sa pet metara, na teledirigovanu asistenciju Hvanga. Pa Bukari u trku, sam sa golmanom na hektaru zemlje. Pa Mijatović, na povratni pas Bukarija, sam u visini penala. Pa Kraso jedan na jedan sa golmanom. Pa Mijatović glavom, sa manje od petar metara, na ubacivanje sa leve strane.
Plus Hvangova stativa. Plus nekoliko ozbiljnih udaraca, Bukarijev kada je gađao prvu stativu u prvom poluvremenu i tri odlična šuta Hvanga sa distance.
Naravno, reći će neko, imao je i Jang Bojs svoje šanse protiv Crvene zvezde, u petom kolu grupne faze Lige šampiona. Imao je. Ali je tim Baraka Bahara izgledao kao da se baš za sve pita. I pitao se. Na timsku, lično timsku odgovornost idu i glupi golovi koje su primili i svi one koje nisu postigli.
Naravno, Izraelac je odmah posle utakmice bačen pod voz, a pošto je u Bernu pogodio i sastav i formaciju i zadatke i u njegovom maniru je odigrao crveno-beli tim, onda su mu stručnjaci, analitičari i kolumnisti pronašli neke zaostale grehe.
Izraelski stručnjak je definitivno u ovih pet kola uradio ono što su navijači Crvene zvezde godinama tražili, ali nije uradio ono što traže malo duže, od jednog 4. marta. Učinio je da Crvena zvezda igra atraktivan fudbal i da kreira šanse – što je zamerano Dejanu Stankoviću, a naročito Vladanu Milojeviću (koji je u Ligi šampiona, podsetimo, pobedio Liverpul). I osim toga, dao je šansu Zvezdinim klincima. To je delimično uradio Stanković, dok se Milojević oslanjao na stare kajle, koje su njihovi idolopoklonici nazvali „Gardistima“.
Ipak, Baharova je odgovornost rezultat ovog tima, a to je ono što navijači Zvezde traže. Mora da se pobeđuje. Ili mora da se igra lepo. Ustvari, mora i jedno i drugo.
Izraelac mora da snosi posledice za zadatke koje nije izvršio, to je jednostavno, kao u bilo kojoj kompaniji u ekonomskom sistemu koji upravlja ovom planetom. Postoji vizija, misija, postoji glavni zadatak i postoje operativni ciljevi. Bahar nije uspeo da štiklira nijedan, iako je sumanuta salva koja je protiv njega usmerena. Najcelishodniju kritiku na njegov račun, dao je i najbolji srpski TV analitičar, Ranko Stojić, koji je objasnio da je Bahar očigledno loše tempirao formu za sam početak sezone – ako su njegove informacije tačne, a ne dolaze iz neke kuhinje – i da je u jednom momentu, pre oko mesec dana, tim doživeo pad. Taj se pad poklapa sa nekoliko baš bledih utakmica u domaćem prvenstvu i duelima sa Jang Bojsom u Beogradu i dve utakmice sa Lajpcigom.
Baharov tim je – i to smo jasno videli u Bernu – tim koji stvara ogroman broj šansi, ima jako slabu realizaciju i prima ekstremno glupe golove. Na kraju balade, da neko od nas na sajtu Nedeljnika svaki dan napiše pet, šest dobrih tekstova i sve ih obriše umesto da ih objavi, pa na sve to recimo dopustimo ljudima koji imaju agendu i zadate zadatke da po tom sajtu svaki dan pišu tekstove pune slovnih grešaka – niko ne bi rekao da je sajt Nedeljnika pun potencijala, nego da je loš. Barak Bahar sa tim mora da se pomiri.
Da nema „zvezdaške javnosti“ i onih koji joj servilno služe, pa da Bahar nije cipelaren svakog dana, taj bi zaključak bilo još lakše doneti. Još kada je Zvezda igrala Ligu šampiona sa Milojevićem, njegov pomoćnik Milan Kosanović rekao mi je da je „Zvezda narodni klub i da Narod mora da odluči kako će Zvezda igrati“. I to narod sa velikim N.
Kosanović nije mislio na 50 hiljada ljudi koji napune stadion u Ljutice Bogdana i još par miliona koji vole crveno-bele. Mislio je na uticajne političare i „biznismene“, na ljude koji za njih rade i za njih pišu i analiziraju.
Da Omri Glazer nije dozvolio sebi da onako promaši loptu kada je na Etihadu hteo da je ispuca. Da je Stamenić ispratio Alvareza, a ne ispao kao dete iz vrtića pre toga. Da Bukari i Šerif nisu bili u malim ofsajdima u Beogradu. Da Stamenić nije na isti preslikan način ispao protiv Jang Bojsa za izjednačujući gol. Da Điga nije skrivio bespotreban penal. Da je Zvezda iskoristila pola sata inicijative za nešto više od remija. Da Katai nije van forme, pa da je napravio totalni preokret protiv švajcarskog tima. Da Rodić nije isključio osigurače u prvom poluvremenu protiv Lajpciga u Beogradu. Da Mijailović nije bio toliko dezorijentisan. Da Rodić nije bio toliko spor dok je jurio za njihovim igračem u drugom poluvremenu. Da je Olajinka sa peterca dao gol za izjednačenje.
Da se bilo šta od toga nije dogodilo, Zvezda bi u Bern išla bez pritiska, sa kojim bodom više. Nije se dogodilo, ali je Zvezda u Bernu opet mogla do proleća u Evropi i prilike za restart. Da Stamenić nije okrnuo dupe igraču koji je na tri metra od gola, iako mu je jedini zadatak da čuva stativu. Da je bilo ko izblokirao šut koji je kroz šumu nogu iznenadio Glazera. Da su bilo koju šansu iskoristili.
Ali nisu. Zato proleća u Evropi nema i nije bilo čuda koje je stadion Vankdorf jednom doživeo. Zadatak nije ispunjen. I to je pošteno. Za to neko mora da snosi odgovornost. Ono što za izgovorenu i pisanu reč, koja oblikuje stavove „zvezdaške javnosti“, malo ko snosi.
Pa kada na Velikim pričama osvane najbolji tekst o Baharu i Zvezdi ove sezone, najviše ga hvale oni koji bi u njemu morali da se pronađu.
Post Views: 338
