Ukoliko se lideri u matici i dijaspori slože oko obezbedivanja novca za organizovani nastup u Vašingtonu, valja ocekivati da ce profesionalni srpski lobi proraditi vec u prva tri meseca godine pred nama.
Sa ovakvom ozbiljnošcu i sigurnošcu o tako važnim nacionalnim poslovima u centru sveta, što Vašington svakako jeste, govori Damjan Krnjevic Miškovic, urednik u prestižnom americkom casopisu za medunarodnu politiku „Nešenel intrest“ i jedan od petorice ljudi koji se mogu nazvati idejnim tvorcima novog organizovanja srpskog lobija preko Atlantika.
Zašto u našim uslovima, kada se makar jednom nedeljno ovde ili iz daleka najavljuje neki novi poduhvat slican ovome, ovakva prica rodenog Beogradanina, koji je veci deo života proveo u Montrealu i Americi, zaslužuje pažnju srpske javnosti?
Grk medu Srbima
Prvo, jer se prvi put pojavljuje celovit koncept koji polazi od toga da iza srpskog lobija stoji fondacija koja je, prema recima našeg sagovornika, najlegitimniji model na americkom prostoru, u pogledu mogucnosti da u takav poduhvat ubaci pare bukvalno ko god hoce – od Amerikanaca i stranaca, do vlade i nevladinih organizacija.
Drugo, iza takvog koncepta, pored Krnjevica pojavljuju se ljudi ozbiljnih imena i biografija za svako poštovanje. Tu su Obrad Kesic, covek koji je vec godinama iz vašingtonskog biroa ICN-a više radio za srpsku stvar nego za svog finansijera Milana Panica, Dejv Vujic, naš covek poreklom iz Krajine koji je dugo u SAD, Džon Sejlor, naš lobista vec neko vreme, inace srpski zet, i Džim Džatras, Amerikanac i jedan od glavnih uzrocnika što su svojevremeno republikanci glasali protiv bombardovanja Srbije, covek koji je više od dve decenije u visokoj americkoj politici, sa izuzetnim vezama i što je najvažnije – kako istice naš sagovornik – sa željom i licnim razlogom da ucestvuje u svemu tome, a ne samo zato što ce biti placen.
– Džatras smatra da je razvoj Srbije nešto što je prioritetno za Balkan i Grcku, a on je grckog porekla, pa eto veze – istice Krnjevic.
Trece, polazi se od toga da Srbima treba profesionalni lobi koji može da predstavlja njihove nacionalne interese u Vašingtonu, „a to znaci“, istice naš sagovornik, „da – nema Srba. To je najvažnija stvar koju ljudi ne mogu da shvate, jer svaki naš covek hoce da bude glavni, a u dijaspori je to još tri puta veci problem. Svi su generali, a pešadije nema“.
– Za ozbiljno lobiranje u Vašingtonu mora da postoji citava firma iza tebe. Pojedinac, bio Srbin ili ne, nece uspeti bez toga. Angažuje se ozbiljan profesionalni tim ljudi i plati da radi posao za tebe. I kad se vidi da nema srpskih imena odmah izgleda ozbiljnije i profesionalnije u startu. A jedina stvar koju ovde treba razumeti kao srpski angažman jeste da nema srpskog mešanja i da je njihova osnovna uloga – ulaganje novca – objašnjava zamisao Krnjevic, isticuci da je to najbolji nacin da se u Vašingtonu predstavimo kao ozbiljni, profesionalni i da napravimo rezultat.
Cetvrto, dosadašnja iskustva sa delovanjem ambasadorske struje, pa preko rada Obrada Kesica, do izuzetnog angažmana oca Irineja Dobrijevica, koji nije lobista, ali bi to mogao da bude da nije njegove uloge u Crkvi, ukazuju na potpuno pogrešan nacin razmišljanja. „Rec je o poslu kojim se u svetu bave profesionalci“, veli Krnjevic.
Najvažnije – novcano ujedinjavanje
Prema njegovom objašnjenju, fondacija bi angažovala jednu od najprestižnijih advokatskih firmi u Vašingtonu stariju od jednog veka i medu prvih sto kompanija te vrste u SAD, koja bi preko Džatrasa, kao nosioca glavnog posla, krenula da popravlja imidž Srbije i smanjuje štetu koja nam je pravljena više od jedne decenije. Našu državu i narod to bi, prema recima Krnjevica, koštalo izmedu 40 i 50 hiljada dolara mesecno koji bi se uplacivali pomenutoj kompaniji, uz još možda prvih 30-ak hiljada dolara za osnivanje fondacije i sam pocetak rada.
– Ako Albanci vec godinama mogu da sakupljaju milione dolara za svoje lobisticke potrebe, necu da verujem da Srbi to nisu u stanju da ucine. Onda nam samo ostaje da se vratimo negde iza Urala – dosta rezignirano komentariše naš sagovornik cinjenicu da ce se najteže postici dogovor medu nama.
Od izuzetnog znacaja je sve što je zapoceto na polju ujedinjavanja dijaspore u SAD i šire, ali je u ovom poslu najvažnije da se što pre sakupe neophodna sredstva i da fondacija i lobi pocnu da dejstvuju. A ko ce obezbediti novac?
– Nije važno koliko je ova naša zemlja siromašna. Za ove poslove pare moraju da se nadu. Kad je rec o dijaspori u SAD i Kanadi, ponekad više pricaju nego što rade. Nadam se da ce i oni sakupiti sredstva i uruciti ih na raspolaganje fondaciji. Ukoliko se budu mešali u same poslove lobiranja onda ce to ponovo biti amatersko, kratkog daha i bez rezultata. Bolje je da nemamo nikakav lobi nego da ih ima nekoliko – veli naš sagovornik, podvlaceci da veliku ulogu u tom koordiniranju matice i dijaspore može da odigra novi ambasador u Vašingtonu, koji bi bio „najbolji medijator svih tih odnosa“.
Boraveci nedavno u Beogradu, Krnjevic je sa idejom upoznao vecinu relevantnih ljudi u politickom životu Srbije i stekao utisak da su listom svi shvatili da je to posao koji ne trpi odlaganje.
– Prvi put ljudi ovde imaju razumevanja za tako nešto i mislim da ce se novac naci. Bez toga ne možemo da planiramo velike korake u Vašingtonu, bez toga bice nam teže sa Amerikom – veli on.
O ovim pravilima Damjan Krnjevic, covek koji za sebe kaže da je Srbin i da se ne oseca nikako drugacije, govori sa vidnom dozom emotivnosti karakteristicnom za mlade ljude ispod 30 godina, njemu je 27, ali i za nepomirljive kojima je teško objasniti kako da vec nešto slicno i ozbiljno nismo preduzeli za sve ovo vreme.
– Nadam se da cemo sada svi skupa imati dovoljno jaku svest o našim nacionalnim interesima, pa cemo se ujediniti u „novcanom smislu“ – zakljucuje naš sagovornik, primecujuci da cak i Englezi, kao najverniji saveznici SAD imaju svoj lobi u Vašingtonu i na njega troše 40 miliona dolara godišnje, jer „bez toga mogu da izgube poziciju koju imaju“.
Smeju li Srbi onda da oklevaju?
