U Srbiji, život neprekidno visi o koncu. Do nedavno nam ga jeugrožavao smrtonosni meksički grip, a sada nam ga ugrožavaju vakcine protiv tog istog gripa. Višak one toliko neophodne prošlogodišnje vakcine, bez koje nas je, kako su nam objašnjavali, očekivao siguran masovni pomor, a koja je u međuvremenu postala opasan otpad, moraće da se izveze u inostranstvo. Uništavanje vakcina, zavisno gde i pod kojim uslovima budu transportovane, koštaće od 1,5 do četiri evra po kilogramu, ali to je ipak mali trošak u odnosu na oko 4,8 miliona evra koliko je već izgubljeno na oko 600.000 neiskorišćenih doza, kojima je pre tri dana istekao rok upotrebe.
Pomora nije bilo, kao ni masovne vakcinacije, uprkos naporima nadležnih i medija da H1N1 predstave kao kugu 21. veka. Istina, jedan od glavnih razloga za slab odziv vakcinaciji nije bila otpornost našeg naroda na spinovanje panike, već strah od vakcine same, o kojoj su, po starom srpskom običaju, odmah počele da kolaju glasine dostojne stranica Trećeg oka ili Zone sumraka. Na kraju, od svih predviđanja tačnim su se ispostavila samo ona o skoku vrednosti akcija Novartisa, farmaceutske kuće koja ima mnogo da zahvali srpskom zdravstvenom establišmentu, i koja je, osim sa vakcinama, u Srbiji dobar posao napravila i sa citostaticima. Za one koji su zaboravili, Novartis se pre nekoliko meseci medijski eksponirao i povodom policijske akcije Kraba, odnosno hapšenja lekarsko-farmaceutske mafije. Citostatici su, uz malu pomoć određenih predustretljivih onkologa, u srpskim bolnicama trošeni kao vitamin c, trebalo – ne trebalo. Nekima je očigledno bilo važnije da dobro žive, nego da im pacijenti prežive..
A da je u Srbiji izgleda važnije živeti nego preživeti, govore i iskustva [1]Nacionalne službe za zapošljavanje, koja muku muči da u zemlji sa stotinama hiljada nezaposlenih nađe one voljne da rade, bar na određenim poslovima. Nekima je plata loša, nekima je teško rano da ustanu, neki jednostavno ne vole da prljaju ruke. Muškarci izbegavaju teške fizičke poslove, poput rada na građevini, a žene poslove sobarice, spremačice i pranja posuđa. Kao u onoj priči o tome kako bi Srbi u Saharu uvozili pesak, tako i pored malog miliona nezaposlenih, i dalje uvozimo berače voća, i to još iz Evropske unije (Rumunija, Bugarska), drvoseče smo, iako je plata i do 1000 evra, prinuđeni da dovodimo iz Republike Srpske, [2] dok nam rudnike u životu održavaju radnici iz Makedonije. [3] Da li nam još uvek nije dogorelo do noktiju pa možemo sebi da priuštimo da biramo, ili pod hitno moramo da prelomimo mozak? Ruku na srce, možda je ipak samo problem u izvoru informacija – uostalom, ko još u Srbiji posao traži preko biroa, kad postoje tolike političke stranke koje se zapošljavanjem bave daleko uspešnije?
Bilo kako bilo, preživljavanje je ovih dana opet u medijskoj žiži. Doduše, ono malo glamuroznije, ne među šljivama, već među bananama filipinskih plaža. Počeo je novi ciklus rijaliti šou programa Preživljavač ili što bi naš narod rekao Survajvor. I to još Vi-Aj-Pi. Survajvor je poslednjih godina važio za najpametniji program ove vrste, i razlikovao se od konkurencije upadljivim nedostatkom kiča, gluposti, vulgarnosti i primitivizama. Sada ga se konačno se dočepala i srpska etrada, i to onaj njen deo koji je sebe smatrao suviše kulturnim i normalnim da bi se vucarao pa kojekavim farmama, ali je jedva čekao da se ukaže prilika da malo dostojanstvenije stigne do istog cilja. Naravno, kao i sve čega se dotakne, i ovaj, ranije povremeno čak zanimljiv i gledljiv program, naša Vi-Aj-Pi ekipa uspela je da pretvori u medijski treš. Ko je ispipo Gocu Tržan, kojoj je izvirila gola guza, kojoj grudi, ko je koga izvatao u blatu… Ipak, i pored očiglednih aduta, neizvesno je da li će Survajvor u budućnosti uspeti da preuzme lidersku poziciju od konkurentske Farme. Istina, minijaturni kupaći kostimi svaki čas spadaju, ali Farma se može podičiti neuporedivo većim iskustvom u plasiranju skarendosti i prostakluka najgore vrste, pa će bitka biti uzbudljiva još neko vreme. Dakle, novembarske dane obeležiće nadmetanje za gledanost između toliko nam dragih i za srce priraslih svađa, urlanja i psovanja među farmerima uz bubnjaru u Lisovićima i valjanja po blatu preplanulih manekenki u bikinijima pod tropskim suncem Pacifika. Pa ko preživi…
