Obradovalo me reagovanje Akcijskog fonda RS na moj tekst o obespravljenosti malih akcionara. Tako je bar počeo kod nas inače redak dijalog, i to o ovoj značajnoj temi pred skoro novo regulisanje hartija od vrednosti i preduzeća. Akcionarstvo, štednja i investiranje uslov su za ubrzan razvoj, a malim akcionarima treba vratiti njihova prava.
Većina akcija koje ima AF preneta je po Zakonu o svojinskoj transformaciji iz 1997, kad je u članu 26. određeno da te akcije „imaju svojstvo prioritetnih participativnih akcija bez prava upravljanja“. One stiču pravo na upravljanje samo „ako prioritetna dividenda“ nije isplaćena u roku od dve godine i to samo „do isplate dividende“. Te akcije postaju automatski obične kad ih neko kupi od AF.
Njihov status nije menjan sadašnjim Zakonom o privatizaciji, niti bi se mogao menjati. Fond za razvoj i Fond PIO poverili su za prodaju AF prioritetne akcije koje su oni dobili, pa AF nema osnov za tvrdnju da su to obične akcije, a da se darežljivo odrekao prava upravljanja sa njima. član 11. Zakona o AF precizirao je da i dalje akcije koje AF stiče neće mu davati pravo na upravljanje.
Akcije iz portfelja AF učestvuju do 40 odsto u kapitalu emitenta, pa se sa njima može steći dominantno učešće kupca, koji može da kontroliše društvo, što je prvi korak za zatvaranje društva. A poznato je da je nekad bolje ostati otvoreno društvo i čuvati razuđenu strukturu akcionara, te kotirati na berzama. Onemogućavanje da se to postigne, od AF i drugih, u takvim slučajevima donosi štetu.
U članu 11. Pravilnika o obezbeđenju uslova za funkcionisanje finansijskih tržišta Komisije za hartije od vrednosti predviđeno je da „pre prodaje akcija kojima kupac stiče 25 odsto i veće učešće u osnovnom kapitalu“ društvo „podnosi Komisiji zahtev za davanje odobrenja za kupovinu, odnosno prodaju akcija“. činjenica je da AF krši tu odredbu i prodajući veće pakete akcija onemogućava skupštinu akcionara da sama odluči da li će očuvati otvoreno ili zatvoreno akcionarsko društvo.
Pomenuta odredba obavezuje i AF, kao i sve druge, da poštuje volju društva i njegovih vlasnika i da se prodaje preko 25 odsto akcija jednom licu samo ako tako odluči društvo i o tome pribavi odobrenje Komisije za hartije od vrednosti. Umesto da postupa saglasno sa tom odredbom, AF često poziva akcionare da zajedno prodaju većinski paket akcija i tako uz pomoć manjeg dela nestrpljivih malih akcionara obespravljuje većinu malih akcionara da odlučuju o sudbini društva. O tom kršenju propisa se nije izjasnio AF.
U raspravama je važno ne dodavati na ono što je napisano. Nisam napisao da „posle prodaje paketa akcija AF, akcije ostalih akcionara padaju u bescenje“. Napisah da „smo bili svedoci više slučajeva prodaje većinskog paketa akcija po visokoj ceni, da bi se kasnije od većinskog akcionara bezočno jeftino dalje kupovale akcije“. Slučajevi koje AF pokušava da upotrebi protiv takvog navoda upravo ga potkrepljuju. Cene akcija malih akcionara Apatinske pivare i Pekabete, posle prodaje paketa AF, pale su i na trećinu cene, zar ne? Pomože li im time AF?
čudi me tvrdnja AF da svojim Pravilnikom ne sprečava dokapitalizaciju, što je tačno jedino za one koji prihvate sve uslove iz njega. Ali poenta je u zakonskoj nezasnovanosti da AF kao prioritetni i manjinski akcionar određuje većini običnih akcionara uslove dokapitalizacije.
Pravo da odlučuju o dokapitalizaciji pripada samo većini običnih akcija, što im je AF oduzeo svojim Pravilnikom. Uostalom, i AF priznaje odustajanje od dokapitalizacija neopravdano podvedenih pod njegov Pravilnik, pošto „strateškom partneru nije odgovarala cena“, dobivena procenom kakvu je AF propisao. Zašto onda AF nije našao kupca po procenjenoj vrednosti i tako zaista pomogao akcionarima, ili obeštetio društvo što mu je omeo planiranu dokapitalizaciju, a nije ponudio povoljniju?
Radovalo bi me razjašnjenje „fiktivne“ dokapitalizacije „šetanjem novca“. Nadam se da to nisu one uspešne, koje su u skladu sa zakonom obavljene bez pitanja AF. A što se tiče potcenjivanja akcija iz novih emisija, vreme je da uvažimo privatnu svojinu. Koliko će učešća ustupiti novom članu i po kojoj ceni će prodati akcije, suvereno odlučuju akcionari, većinom glasova određenom u statutu. Interes im je da ih što bolje prodaju i u tom im ne mogu pomoći pridike o „novoprocenjenim vrednostima“, pošto se samo ostvarenom cenom vrši konačna procena. Vlada i njene institucije propuštaju da stvaranjem povoljnijih uslova investiranja u zemlji doprinesu rastu vrednosti kapitala društava. Prodavci znaju prodavati, a kupci kupovati, treba im samo manje smetati.
Nije korisno saopštavati o „tajnim“ i drugim „odlukama o dokapitalizaciji“ koje „ne donosi većina akcionara već jedan uži krug ljudi iz menadžmenta savetovan od strane raznih konsultanata u dogovoru“ sa kupcem. Neproduktivni su i paušalni pridevi „iznuđenih“, donetih „u zabludi“ i „prisilom i prinudom“ donetih odluka skupština, a oni mogu i vređati ispravne. Potrebno je protiv kažnjivih radnji dobivene informacije dati istražnim organima.
Zakonom o privatizaciji predviđeno je da deo akcija AF, odlukom nadležnog ministarstva, bude podeljen građanima koji drugačije nisu ništa dobili od privatizacije, što još nije rađeno i za šta će ostati verovatno samo akcije koje se ne budu mogle prodati.
članom 13. Zakona o AF predviđeno je da se programom odredi „dinamika i obim prodaje“ akcija AF, usklađen „sa planiranim budžetskim prihodima“. Kako su ti prihodi ove godine već namireni, AF bi trebalo da poštuje član 14. istog zakona i povede računa o „prilivu investicija u pravna lica čije akcije poseduje“. Dakle, umesto kočenja, konačno bi morao podsticati dokapitalizacije, a nismo doznali da li to AF i namerava. Budžeti odavno trebaju uspešnija preduzeća.
