Niko nema interes da prekine ovo bolesno stanje: ni proevropska politička elita, ni evropska političko-finansijska elita, ni naši, ni njihovi mediji.
Indeks korupcije već četvrtu godinu zaredom raste u Srbiji po nalazima neutralnih svetskih eksperata. Srbija je bila prošle godine na 99. mestu od 130 anketiranih država a sada je još gore plasirana. Iz Svetske banke i ostalih srodnih evropskih ekspertskih organizacija upozoravaju da se u Srbiji godišnje iz državnog budžeta nezakonito odlije skoro milijardu evra u privatne džepove kako zbog lošeg Zakona o javnim nabavkama tako i zbog njegove katastrofalne primene. Ovo upozorenje sa ekspertskog vrha Evrope je utoliko gore ako se uzme u obzir da su na vlasti u Srbiji proevropske snage, dakle upravo oni političari koji se zalažu za ulazak Srbije u EU skoro po svaku cenu i koji štite interese briselske administracije praktično na svim poljima. Jasno je zbog narečenog da izveštaj nije friziran niti politički obojen, već da predstavlja tužnu i neslavnu realnost u srpskom društvu. Dakle, korupcija u Srbiji poprima endemske razmere i, što je najgore, ima tendenciju daljeg rasta. Možda zvuči paradoksalno, ali, što je Srbija bliže Evropskoj uniji, to je veća korupcija u samoj Srbiji. Kako je to moguće? Kako se krade? I ko to tamo krade?
Preciznije oko i dublji analitičar koji se bave ovom tematikom uočavaju zanimaljiv učinak skoro svih medija u državi na temu korupcije. O tome se skoro ne govori, odnosno ne piše a, ako se otvore neke teme o korupciji, onda se to čini samo kao alibi za zakržljalu uredničku i novinarsku hrabrost. Tako se pokušava stvoriti utisak da je i ta nezgodna tema tobože na dnevnom redu u medijskoj javnosti, da se iz neutralnih uglova i sa profesionalnom hrabrošću ona obrađuje bez obzira na aktere korupcione spirale. I tada se obavezno govori samo o šalterskoj korupciji ili o mitu koji uzimaju lekari. Kako je negde u katastru, sekretarijatu za urbanizam ili u nekom komunalnom preduzeću neki referent optužen da je uzeo mito od 100-200 evra ili kako je neki nesavesni lekar tražio pacijentu 300-500 evra za prekorednu operaciju. Tu se najčešće iscrpljuje sva urednička hrabrost i novinarska znatiželja. Jedino, kada aktuelni režim procesuira neku aferu koja je bila u režiji njihovih predhodnika na vlasti, onda poput ajkula koje su namirisale krv kreću jata novinara po svoje parče slave. Znaju da nije opasno, da imaju podršku vlasti i da će dobiti nagradu. Kao u slučaju Kolubare, kada se danima nisu skidali sa kopova groteskno izveštavajući sa rudarskim šlemovima na glavama. Ali, čim je postalo jasno da su lazarevačkom kombinatu bar podjednako umešani i mnogi visoki funkcioneri stranaka vladajuće koalicije, medijska hajka je splasnula i ograničena je samo na već istražene činjenice.
ULOGA MEDIJA U KORUPCIJI Neslavna uloga velike većine medija u Srbiji u prikrivanju korupcije, njenom selektivnom istraživanju ili u spinovanju informacija od suštinskog značaja iz ove tematike lako je uočljiva i ne treba mnogo pameti ako se čovek udubi da bi konstatovao tu kukavičku rabotu. Kao potvrda tome, dovoljno je da zamislimo sledeći eksperiment. Recimo da u Srbiju dođe neutralni medijski stručnjak koji dobro govori naš jezik i da mesec dana pomno prati sve medije. Zatim da – samo na osnovu sopstvenog istraživanja medijskog prostora – da svoj stručni utisak o korupciji u srpskom društvu kao i da kvalitet i kvantitet dobijenih informacija uporedi sa medijskim prostorima nekoliko slučajno odabranih država.
Šta bi se desilo? Došao bi do zaključka da su pokrivenost i kvalitet informacija o korupciji u Srbiji slični kao u Mađarskoj, Danskoj ili Austriji, odnosno da je i sama korupcija u Srbiji na nivou pomenutih država. A kada bi izašao u realni život našeg društva i kada bi bilo kojeg prolaznika na ulici pokušao da ubedi u rezultate istraživanja, svi bi ga gledali kao budalu. Jer između onoga što dobro zna svaki prosečni stanovnik Srbije i što se predstavlja u neslobodnim medijima stoji veliki ponor, koji se može premostiti samo hrabrošću.
Kakva je struktura tih medija? Možemo ih podeliti u četiri osnovne grupe. Prvu čine oni koji su državni i u kojima se glavni urednici i direktori postavljaju na osnovu ideološko-stranačke pogodnosti a koji se suštinski uređuju u kabinetskim lagumima. Tu spadaju recimo javni servis i Politika, mediji u kojima nije pametno istaći temu enormnog bogaćenja političara iz vladajuće koalicije jer se i sami direktori i urednici nesmetano bogate kroz javne nabavke.
Drugu grupu čine mediji u vlasništu tajkuna iz vrha vladajuće koalicije, o čemu je Verica Barać sastavila hrabar stručni nalaz, koji kao da nikada nije zvanično objavljen i koji je namerno opstruiran. Tu spadaju recimo Palma-plus, Pravda, Pres ili Kurir. Kurir je poseban fenomen ovog doba jer je formalni vlasnik kao talac ovog režima doskoro ležao u zatvorskoj bolnici, dok u isto vreme faktički urednik sedi u senci ministarskog kabineta. Ni ovi mediji nemaju nameru da govore o korupciji u Srbiji na najvišem nivou jer bi pisali o sopstvenim vlasnicima. Takav slučaj se nije dogodio u istoriji novinarstva.
Treću grupu čine strani mediji u Srbiji, pretežno nemački, čija je primarna misija da stvore svest o mekoj okupaciji Srbije kao o njenom najboljem izboru za budućnost. Tu spadaju Blic i NIN i uređivanje ovih medija je povereno ljudima kvislinškog uma, koji su zauzvrat dobili pristojna primanja i velike privilegije. Ni njima ne pada na pamet da prodru u srce korupcionaške košnice, već se zadovoljavaju da čeprkaju okolo.
I četvrtu grupu čine privatni mediji, najčešće mešovitog kapitala, koji su tržišno neprofitabilni i koji se izdržavaju isključivo od velikog priliva stranih donacija. Dakle nisu direktno u vlasništvu stranih korporacija kao mediji u trećoj grupi, ali su pod čvrstom kontrolom zapadnih obaveštajnih servisa. Tu spadaju B 92, Vreme ili Danas, koji ponekad krenu da odmotavaju klupko korupcije, ali se brzo zaustave kada shvate da su naišli na trgove proevropskih snaga, da ne bi tako usporili Srbiju na evropskom putu.
FUNKCIONERSKA KORUPCIJA Sve u svemu, sem nekoliko izuzetaka kao što je Pečat, prilično kukavička i okupirana medijska realnost u Srbiji. To je glavni razlog što se o korupciji ne govori na pravi način i što se ova hidra ne udara maljem u glavu, nego se gađa pikado-strelicama u krljušt, gde je najtvrđa.
Osnovna namera ovog teksta nije u otkrivanju velikih senzacionalnih istina, već da, pored podsećanja na suve činjenice, sledi dalji logički niz u vezi sa suštinski najopasnijom i najunosnijom korupcijom – korupcijom državnih i partijskih funkcionera. Korupcijom koja se ostvaruje preko javnih nabavki i o kojoj se gotovo ne govori u našem medijskom prostoru. Već je spomenuto da kad nas postoji velika šalterska korupcija kao i korupcija belih mantila, obe nasleđene još iz Brozove države, samo što su u komunističkom režimu bile na nižem i jeftinijem nivou.
Miloševićev režim je uveo novi oblik korupcije – tajkunsku korupciju. To je značajan korak unazad u moralnom smislu, međuprostor u kome se preko noći bogate Miloševićevi bliski saradnici i kada socijalne razlike u društvu postaju kao u latinoameričkim državama. Direktori društvenih preduzeća vladaju bez ikakvih pravila na tržištu i imaju sve privilegije vlasnika kompanija, a nikakve obaveze. Oni najkrupniji igrači na tržištu osnivaju privatne firme i postaju vlasnici državnog budžeta, uzimaju koliko i kada im treba, a vraćaju kada inflacija pozajmljene sume značajno obezvredi. Tako nastaju Karići, Mišković i slični.
Konačno dolazimo do novog i najopasnijeg oblika korupcije, koji je metastazirao u vreme vlasti proevropskih snaga – tenderske korupcije. Ona se realizuje tako što su praktično svi tenderi gde je investitor država Srbija ili neki njen organ – namešteni. Zato je ovaj oblik korupcije opasan po naše društvo kao najgori kancer jer spolja sve izgleda čisto i transparentno, a, kada se malo začeprka, dijagnosticira se opaka bolest. Problem leži u činjenici da se formalno poštuje kompletna procedura i da su sve javne nabavke na svim nivoima naoko rađene uz zadovoljenje svih propisa. Formira se tenderska komisija, objavljuje se tender kako zakon nalaže u nekom javnom glasilu ili na oglasnoj tabli, čeka se propisano vreme za otvaranje ponuda i, nakon toga, komisija dodeljuje posao najpovoljnijem ponuđaču. Naizgled sve čisto i transparentno. Kao u Evropskoj Uniji. A opet, sa druge strane, nezavisni evropski eksperti objavljuju da se u Srbiji preko opisane procedure godišnje ukrade oko milijardu evra. Taman toliko koliki je deficit u budžetu za jednu kalendarsku godinu. Računica je jasna – Srbija ne bi morala više da se zadužuje samo kada bi sprečila tendersku korupciju. Pa kako se ukradu preko tendera te astronomske sume?
Tako što se tenderi raspisuju tako da samo mali broj firmi mogu da se jave na njih zbog ugrađenih uslova u samoj tenderskoj dokumentaciji. Tako se stvara kontrolisana poslovna elita, koja se javlja na tender. Ona je međusobno povezana i dogovorno deli poslove, po sistemu tebi jedan, meni drugi, a njemu treći. Ako je veći posao u pitanju, onda parcijalno učestvuju sve bratske firme, obično njih četiri do pet. Tako se, gledano sa strane, stvara utisak o jakoj konkurenciji, odnosno o snažnoj tržišnoj utakmici, u kojoj pobeđuje najbolji. A u stvarnosti nema ni govora o konkuretnim firmama, na snazi je novokomponovana dogovorna ekonomija.
MODEL BRATSKIH FIRMI Gledano na prvu loptu, na ovaj način je oštećena konkurencija, ali ne i država. U krajnjem slučaju, sa državnog stanovišta nije toliko važno ko je dobio posao na tenderu i da li uvek isti dobijaju poslove, koliko je važno da kvalitet, cena i rokovi budu u interesu države kao investitora. Tako dolazimo do najvažnije korupcionaške karike u opasnom lancu – cena na ovakvim tenderima nije tržišna. Ona je dvostruko ili trostruko veća od realne. Podsećamo da se na tender prijavljuju samo bratske firme, koje putem dogovorne ekonomije usaglašavaju svoje ponude. Centralna firma među njima – takozvana firma-upijač – koordinira odnos između investitora (države) i ponuda bratskih firmi. Ona ugovara sa korumpiranim predstavnikom vlasti visinu neralne cene u ponudi, odnosno razliku između tržišne cene i one koja će biti prihvaćena na tenderu. Dogovara se o visini provizije za predstavnike vlasti i o načinu isplate, a sa bratskim firmama dogovara podelu kolača. Zapravo firma-upijač formalno dobija posao na tenderu, a onda ostalim učesnicima ustupa određene radove kao podizvođačima.
Vrlo često se pribegava još lukavijoj praksi: na početku godine se raspiše tender za uži krug strateških partnera među kojima će se tokom godine na zatvorenim tenderima dodeljivati poslovi. I u izbor ulaze naravno samo bratske firme, dakle samo one koje su spremne za kombinaciju i koje dobro poznaju i prihvataju mehanizme ugradnje. Ponekad se u uži izbor pusti i nepoznata firma i čak tokom godine dobije neki manji posao, tako što se na tom tenderu bratske firme pojave sa neralno visokim ponudama. Na ovaj način se dobija gotovo savršen alibi za gnusan finansijski zločin.
Ali šta se dešava ukoliko nije bilo zakonskih mogućnosti ili minimalne poslovne logike za izbor strateških firmi koje će jedine učestvovati na zatvorenim tenderima? Odnosno ako se mora ići na potpuno javne i otvorene tendere? Pored pomenutih ugradnih uslova, u tendersku dokumentaciju, odnosno uslova koji se postavljaju isključivo prema karakteristikama bratskih firmi i koje prosečna srpska kompanija u zakonskom roku za prijavu na tender ne može ispuniti jer su krajnje nesvakidašnji, postoje i druge metode eliminacije zdrave konkurencije. Tenderska komisija poništava tender kada postane jasno da najbolja ponuda ne dolazi iz redova bratskih firmi obrazložući svoju odluku proceduralnim greškama ili bilo kojim formalnim razlogom jer ne snosi nikakve konsekvence u slučaju ponavljanja tendera. Komisija može, koliko god zvučalo paradoksalno, da dodeli posao slabije kotiranoj firmi ukoliko proceni da je saradnja sa njom u strateškom interesu ili da je njena ponuda (iako trenutno nepovoljnija) dugoročno isplativija za interes države. Široka ovlašćenja tenderske komisije joj omogućavaju da, teoretski posmatrano, ponavlja takmičenje sve dok ne pobedi njen kandidat. Ogroman broj firmi na tržištu zbog toga ne pokušava da se nadmeće na tenderima jer znaju da su utakmice nameštene i ne žele da trpe poniženje izigravajući svojim učešćem zgodan alibi korumpiranoj političko-upravljačkoj eliti. Šta se dešava ako se neko, i pored opšteg saznanja da je neisplativo konkurisati ako unapred nemate dogovoren prolaz, ipak uredno javlja na tendere i tako preti da pokvari tenderski posao?
Prvo mu prilazi dobronamerni prijatelj, koji ga odvraća od namere da se prijavi na tender, obično je reč o advokatima koji imaju velike paušale u institucijama koje raspisuju tendere. Ubeđuje potencijalnog prijavljivača da mu je pametnije da odustane jer je sve namešteno za veoma veoma jake ljude i da on tu nema šta da traži; neće imati nikakve koristi, a može da ima veliku štetu i slično. Objašnjava mu da je viši interes u pitanju, da zaboravi taj tender, da će jaki ljudi u državi taj njegov gest umeti da cene i slično. Jednom rečju, ništa ne dobija ako bude tvrdoglav, a može mnogo da izgubi.
ŠTA čEKA FIRMU KOJA SE OPIRE Ukoliko se potencijalni prijavljivač zainati ili napravi lud, pa se prijavi na tender i pored prijateljskih saveta, onda se igra zaoštrava. Slede prvo uvijene pretnje, koje se zatim polako ogoljavaju i idu sve do najotvorenijih pretnji finansijskom i poreskom policijom. Preti se na razne načine najupornijim prijavljivačima ne samo poresko-finansijskim kontrolama. Recimo, da nikada ni pod kojim uslovima neće dobiti nijedan posao. Da će u slučaju da dobiju greškom neki posao, tender odmah biti poništen. Ako se to ne desi i ako dobiju predmetni konkretni posao na tenderu, poslednja rata im nikada neće biti plaćena, a po ugovoru će morati da predaju završen posao u roku. Tako će biti na čistom gubitku na predmetnom poslu. Mogu se nabrajati unedogled načini na kojima se preti potencijalnim prijavljivačima sa ciljem da odustanu da bi se tako tender pročistio. Cilj je da ostanu samo kontrolisane bratske firme da bi se u zatvorenom krugu značajno napumpala cena.
Na javnim nabavkama se ne krade na desetine ili stotine evra. Ne kradu se ni hiljade evra. Najmanje se krade na desetine hiljada evra, a najčešće na stotine hiljada evra. Neretko se krade na milione evra. Kada se, na primer, napumpa tenderska cena radova na nekoj dužoj beogradskoj ulici i kada je rok infrastrukturnih radova zbog dotrajalosti mreže poduži, onda je gotovo nemoguće naknadno utvrditi šta je sve stvarano urađeno. Kad se zakopa pod zemlju i kad se pusti u saobraćajni promet, onda je stvar završena. A razlika između stvarnih i napumpanih troškova začas skoči od pola milona do milon evra (u zavisnosti od dužine ulice).
Taj novac dele svi: od izvođača radova, nadzornog organa, inspekcija pa sve do predsednika opštine. Svako dobija po zasluzi i po jačini funkcije. Kajmak uzimaju visoki državni funkcioneri, odnosno direktori javnih preduzeća. Paradoks ove finansijske krize je u činjenici da njihove zarade, i pored pada cene na svim nivoima, nisu skliznule na dole. Svi su se odrekli dela kolača, izvođači iz redova bratskih firmi su svoju zaradu sveli na minimum da bi očuvali svoje firme i zaposlene u njima. Jedino se tenderska mafija nije prilagodila uslovima finansijke krize i nastavila je halapljivo da otima gde god stigne.
I kada bi u Srbiji postojali bar malo slobodniji mediji i kada bi u njima radili hrabriji profesionalci, postavlja se pitanje kakva bi bila reakcija javnosti kada bi građani shvatili da se na jednom jedinom tenderu ukrade mnogo više nego što čine svi šalterski radnici, saobraćajni policajci i lekari zajedno?! Kada bi kroz precizan jezik i svakodnevne primere shvatili razmere krađe u državi i kada bi konkretno doveli u vezu sopstveno siromaštvo i enormno bogaćenje stranačkih kadrovika. Kada bi mediji u Srbiji pokazali gnevnim ljudima koji naporno rade (a gladuju!) da korupcija nije otimanje iz nekih apstraktnih i fantomskih fondova, već direktno zavlačenje u njihove džepove. Kada bi mediji izračunali i pokazali da danas na jednom tenderu više otme neki osrednji državni funkcioner nego zajedno neki saobraćajni policajac i šalterski službenik za čitav život! Da li bi se sa takvim medijima korupcija u Srbiji povećavala ili smanjivala?
I sve dok po pitanju korupcije caruje postojeće stanje u državi, svedoci smo novog paradoksa u domaćoj privredi. Veliki korumpirani deo državne uprave prema onim klijentima koje ne mogu ili ne žele da daju mito zauzima uvredljivo isključiv stav. Traži im dlaku u jajetu, veoma rigidno tumači njihove predmete i neretko od njih zahteva protivzakonite procedure i nepotrebnu papirologiju. I sve to čini u ime propisa i zaštite državnih interesa kao da na frojdovskom planu imaju potrebu da naprave ravnotežu između onih koji plaćaju i kod kojih sve ide kao po loju i onih koji ne učestvuju u kombinacijama. Kao u filmu Ko to tamo peva kada vozač raspadajućeg autobusa u kome se švercuju prasići ne želi da usred nedođije stane lovcu van stanice, jer propisi su propisi.
RUPA U BUDŽETU JE CENA KORUPCIJE Tako se u privredi stvaraju dve klase subjekata; prvi, za koje u suštini ne važe zakoni i, drugi, koji, i kada obavljaju sve po proceduri, nemaju prolaz. Kod ovih drugih se vremenom stvara ogorčenje nakon kojeg dolazi spoznaja da je korupcija jedino rešenje. Džabe uredna dokumentacija kada je sve prepušteno samovolji državnog službenika, koji, kada vidi da ih ne može odbiti ili dalje izmišljati nove prohteve, jednostavno predmet stavlja u fioku na čekanje. Tako vremenom svi žele da daju mito jer shvataju da nikako drugačije ne mogu da opstanu. Onda opet dolazi do zagušenja, jer sistem ne može svakome uredno i blagovremeno da odgovara na zahteve.
Da može i da postoji svest državne uprave o tome, država ne bila u ovakvoj finansijskoj i moralnoj krizi. Korupcija nastaje izvorno kao oblik nesposobnosti, nemara i pohlepe. Zato korumpirani sistemi nisu u stanju da, kada njihovi službenici većinski prime mito, efikasno ispunjuju zahteve i obaveze. Sistem tada ulazi u opasno stanje pred pucanje, svi jure i daju mito, a predmeti stoje zbog zagušenja. I, kao vrhunac šizofrenije dolaze medijski nastupi ministara, načelnika, direktora, sekretara i sličnih. U svilenim odelima, japijavski samouvereni i arogantni, sede u studijima i odgovaraju na površna i besmislena pitanja novinara kukavica. I govore da je sve načelno u redu u državi, da stvari idu nabolje, da su brojke ohrabrujuće, i slične laži.
Najbolji primer takvog licemerja su gostovanja ministra Olivera Dulića, koji je resorni ministar raspadajuće grane srpskog društva, u kojoj vladaju haos i kriza kakvi nisu postojali u istoriji ovog naroda. Ali, kada njega slušate kako je stanje pod kontrolom i kako je on mnogo toga genijalnog uradio, počnete ozbiljno da sumnjate u zdrav razum. Na kraju intervjua novinar domaćin mu se obavezno zahvali i čestita na učinjenom. Apsurdnije čak i od Monti Pajtona.
Endemska korupcija u našem društvu polako postaje široko uočljiva. Teško da postoji jedan jedini građanin u državi koji tako ne misli. Ali se veliki broj njih vara u jednoj proceni – a to je uverenje da će se ulaskom u EU korupcija znatno umanjiti. Neće im dozvoliti oni iz Brisela – govore mnogi građani. Istina je, nažalost, drugačija. Upravo će oni iz Brisela stvarati i čuvati na vlasti duboko korumpirane političare, da bi tako lako branili svoje geostrateške interese zacrtane pre dve veka. Neće se smiriti sve dok na Balkanu bude tinjala i poslednja svetlost srpske demokratske države. Njima su srpski korumpirani proevropski političari poklon koji se samo mogli da sanjaju. Lako se rasprodaje sopstvena država kada se prethodno strpa tuđi novac u sopstveni džep.
Novac koji se tako ukrade u preko 80 odsto slučajeva ide u zapadne banke na tajne račune. Vrlo retko se vrati u Srbiju kao osnivački ulog ili investiocioni fond u vlasništvu nekon od srpskih političara. Iako je nepošteno, i takvo stanje je za naše društvo bolje od trajnog ležanja novca na švajcarskim računima. Jer, da se sav novac koji sa na godišnjem nivou ukrade u Srbiji putem javnih nabavki, vrati u našu privredu i tamo vrti kroz nove investicije, mi ne bi imali rupu u godišnjem budžetu.
Zato je jasno da niko nema interes da prekine ovo bolesno stanje: ni domaća proevropska politička elita, ni evropska političko-finansijska elita, ni naši, ni njihovi mediji. A one kojiima se otima iz usta i koji jedino spontano mogu da preokrenu stvari, treba držati što dalje od istine i spinovati im manje važne probleme da na njima troše bes. U međuvremenu treba odgojiti nove generacije, kojima će korupcija i rasprodaja zamlje postati najnormalnija stvar. Kao što su u društvima naših zapadnih mentora postali droga, pederastija i srebroljublje.
