U senci propasti poslednjeg projekta Nataše Kandić i njenog Fonda za humanitarno pravo
Kako se bliži kraj Haškom tribunalu, među onima koji su živeli za Hag i od Haga, nastala je prava pometnja. Ko će sad da im isplaćuje silne milione dolara i evra za ona silna cinkarenja i presuđivanja bez presude? Ko će im plaćati da svakodnevno linčuju ceo jedan narod za nesreću u koju ga je gurnuo neko drugi? Šta je to REKOM, koliko košta, kako je planiran i zašto neće uspeti, ko je ustvari Prend Bitići, profesor FDU u Prištini i šta je priznao u pismu Ivici Dačiću…
U paničnoj potrazi za stabilnim poslom koji bi im obezbedio dugogodišnju egzistenciju i milionske zarade ( u evrima ili dolarima), poznata grupa, tako reći perjanice nevladinog sektora iz Beograda (takvi ne sede negde u Babušnici!), predvođena propalim i netalentovanim režiserom Lazarom Stojanovićem i njegovom bivšom suprugom Natašom Kandić, a u početku i Sonjom Biserko (koja je nakon svađe oko „podele plena“ napustila ovaj „projekat“ a ceo skandal je doslovno prećutan u srpskim medijima, ili, ako je negde i objavljen, izbrisan je („administratori“ režimskih službi izbrisali su mu „elektronskih tragova“) kao da nije ni postojao!
Tako je rođen jedan novi strašni sud u Srbiji, a povampirili su se i njegovi samozvani tužioci, koji tvrde da će prebrojati svaku žrtvu svih ratova u bivšoj SFRJ.
Ali, kako će to da izvedu, zna jedino ona američka tajna služba koja je 1999. godine u Račku na Kosovu isprobavala tu tehnologiju pod komandom svoga operativca Vilijama Vokera…
Grupa domaćih saradnika i imitatora ove agenture, već unapred je spremna da, ukoliko dobiju saglasnost nekoliko država bivše zajedničke domovine, postane sud nad svim sudovima, i krene u masovno maltretiranje i kršenje ljudskih prava!
Tako su najavili: da će čak i neutralni svedoci strašnih događaja pod pretnjom krivičnih sankcija, morati da se odazovu njihovoj svetoj inkviziciji. Bez obzira što je neotuđivo pravo svakog građanina da svoju muku nosi sa sobom, da je potisne, pa čak i zaboravi!
Ova samozvana Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o žrtvama ratova na prostoru nekadašnje SFRJ, čiji je duhovni inspirator, potpaljivač i, bez ikakve sumnje, vođa, Nataša Kandić, predsednica nevladine organizacije po imenu „Fond za humanitarno pravo“, ali i njen bivši muž, propali, netalentovani režiser Lazar Stojanović, kao i njena sapatnica na teškom poslu ubiranja miliona evra i dolara, Sonja Biserko (koja je u međuvremenu, izgleda, ostala „kratkih rukava“).
Ukratko, „kadrovanje je završeno“. Sudije novog srpskog strašnog suda su se između sebe već izabrale. Ionako već dvadesetak godina žive od jednog gadnog zanata: tuđu muku i ratnu tragediju na Balkanu naplaćuju tim milionskim sumama donacija. Glavni su im zlotvori Srbi, glavna meta svaka Srbija: i demokratska i nedemokratska. A, glavni im je cilj, lečenje sopstvenih frustracija.
Naravno, kao i svaki ovdašnji paraziti i energetski vampiri, i oni žive na račun drugoga, u ovom slučaju na račun države koju uporno predstavljaju kao dno ljudske civilizacije.
Njima je prebrajanje žrtava, prekopavanje grobova i pisanje optužbi za neutvrđene zločine i na adrese nepoznatih počinilaca, isto što i lečenje u skupim duševnim klinikama u Švajcarskoj. Bez toga su prepušteni sebi i svojim psihodramama i noćnim morama. Ali, da bi njima bilo dobro, milionima ljudi mora da bude loše.
Uostalom, psihologija nas uči: nekrofili i ne ljube zdrave i žive nego se raduju množenju upokojenih…
REKOM, ali kome?
U inače tradicionalno skandaloznom Splitu, nedavno je nepoznati muškarac, kažu, star oko 40 godina, polio urinom dve volonterke koje su sakupljale potpise podrške za formiranje REKOMA-a. Volonteri su pozvali policiju, koja je na licu mesta obavila uviđaj i uzela uzorak urina. Volonteri Inicijative za REKOM prikupljaju potpise u Splitu od 24. aprila ove godine, a do sada su trpeli verbalne uvrede kao što su „četnici“ i „jugoslaveni“.
Nešto slično se malo ranije desilo i u Dubrovniku…Kažu, u hrvatskim medijima da je njih, oko 80 volontera, koliko ih ima po Hrvatskoj, izloženo stalnim napadima uvredama.
U Bosni i Hercegovini su Kandićkini volonteri slično prolazili i dalje prolaze, neki od njih su zbog raznih razloga napustili to svakodnevno mučenje a u Republici Srpskoj je ceo „projekat“ sa prezrenjem bojkotovan i odmah je organizovana kontrapropaganda.
Beogradska „glava“ REKOM-a, koja se nada da će baš ona komandovati nekim novim „balkanskim Hagom“, sklona je da angažuje decu i omladinu za svoje monstruozne naume, ali nije sklona da ih plati. Ljudi jednostavno odlaze. Raskol je počeo sa odlaskom Sonje Biserko i njenih saradnika.
No, „glava“ i dalje veruje da će skupiti milion potpisa kako bi vlade nekoliko bivših zemalja SFRJ pristale da im daju status „sudije nad sudijama“ i kako bi ih, zajedno sa predlogom statuta te takozvane Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o žrtvama ratova na prostoru bivše SFRJ, predali vladama, parlamentima i predsednicima država regiona.
Slabo im ide, i poslednja nada su im Albanci sa Kosova. Tu već imaju uticaja…
Izvesni profesor prištinskog Fakulteta dramskih umetnosti Prend Bitići, zapravo, glavom i bradom sumasišavši Lazar Stojanović, uticajan je čovek u toj sredini. Jer, sve što je štetno i što je otpad sa srpskog i beogradskog dna, tamo je dokaz više u prilog separatističkoj politici koja je vođena više od pola veka.
Istina, nije se ni sam Stojanović libio da kaže kako je radio za „albansku stvar“…Naime, u pismu koje je još 2008. godine poslao Ivici Dačiću („…Pismo drugu Ivici Dačiću“) koje je Tabloid još ranije objavio pod naslovom „Leva skretanja“, ovaj neuspeli i netalentovani režiser, svojevremeno krivo proglašen „disidentom“ zbog jednog lošeg filma koji je još gore o Titu govorio (Stojanović je mnogo kasnije, inače, „revidirao“, pokajao se i rekao da mu je žao što je Tita napadao, prim.red.), ispovedao je svoj „albanski opus“ na sledeći način…
Lazar Stojanović „drugu Dačiću“: Radio sam i radim aktivno na nezavisnosti Kosova!
„…Pišem Vam u vezi s Vašom izjavom da valja zabranjivati organizacije koje priznaju Kosovo. Nisam organizacija, ali ne samo da podržavam nezavisnost Kosova nego sam na tome aktivno i neskriveno radio koliko sam umeo i mogao od 1972. godine!
Sagledao sam temeljno prikrivanu kolonijalnu suštinu tog problema dok sam kao disident robijao sa Albancima, drakonski osuđenim za organizovanje otpora srpskoj okupaciji Kosova, koja je trajala od 1912. do 17. februara ove godine.
Poreklom sam pet kilometara od Orašca. To Vam kažem jer znam da se u šovinističkim krugovima poreklo shvata vrlo ozbiljno, ‘krv i tlo’. Utoliko me je više stid zbog nedavnog paleolitskog nasrtaja jedne od vladajućih partija na ‘Peščanik’ u Aranđelovcu i nacionalno ostrašćenog sretenjskog govora koji je pre par dana u tom Orašcu održao političkom kombinatorikom i ucenom nametnuti premijer Srbije.
Okupaciju iz 1912. Evropa je rado i lako priznala, jer je to bilo slabljenje i komadanje poražene Turske, a države Albanije tada još nije bilo, njene granice utvrđene su tek 1913. Broz je planirao da 1945. Kosovo ustupi Albaniji, a kasnije se predomislio, da bi se umilio partizanskoj ali ipak nacionalističkoj Srbiji, pomoću koje je vladao Jugoslavijom, jednako kao Austrijanac Hitler Nemačkom, Korzikanac Napoleon Francuskom i Gruzijac Staljin Rusijom. To SANU nikada neće priznati, jer njen famozni ‘memorandum’ tvrdi da je Broz činio upravo suprotno, da je naročito radio protiv interesa Srbije. To evropsko priznanje okupacije Kosova i Brozovo predomišljanje čine jedini okvir legitimiteta na koji biste Vi i ini kolonijalisti mogli da se pozovete u vezi sa potraživanjem teritorije Kosova i prava na vladanje tamošnjim stanovništvom.
Ove neuspele kolonizacije, 1913. i 1919, dokazuju da je reč o pukoj koloniji, odocneloj i neuspeloj, naravno. Kosovo je bilo jedina kolonija u Evropi ikad. Zato je to specijalan slučaj u savremenoj svetskoj politici. Evropa je upravo ispravila svoju grešku iz 1912. O devedeset šest godina kolonijalne represiji pitajte Albance, oni o tome znaju više nego Vi.
Za potrebe novih kosovskih bojeva, SANU i SPC oživeli su imperijalni kosovski mit koji uz državni blagoslov propagiraju glavna TV i glavni dnevni list već čitavih dvanaestak godina posle Osme sednice. Kosovo je 1999. oslobođeno kolonijalne stege, a ta propaganda još traje i Vi ste deo nje…
…Vi ćete možda moći nekoga i nešto da zabranjujete tek kad se srećno sparite s Putinom i Lukašenkom, čemu neskriveno težite. Decenijama, od 1948, trajalo je naše oslobađanje iz tog zagrljaja smrti u koji Vi hoćete da nas vratite. Mislite da će ova ogromna većina birača sklonih Evropi da odluči da se okrene Aziji i da podrži Vas i Vaš politički projekat refeudalizovanja Srbije i vraćanja u lager?“
Jedno je šta javnost treba da misli o ovakvom čoveku, a drugo šta bi trebalo da radi javni tužilac po službenoj dužnosti…Jer, ne treba zaboraviti, g. Stojanović, bivši muž Nataše Kandić, (sa kojom imaju punoletnog sina Stefana koji živi u SAD, prim. red.), i koji vatreno, usred Beograda, zastupa nezavisnost Kosova, na širenju mržnje protiv svojih sunarodnika zarađuje za život. I ne samo na širenju mržnje, nego na širenju patoloških laži, poput one da je Kosovo jedina istinska kolonija u Evropi (ne treba tumačiti, Stojanović govori o toma kako su Kosovo „zarobili“ Srbi). Eto paradoksa: Kosovo je postalo kolonija onog momenta kad su ga zauzele vojske Amerike i njenih saveznika. Do tada su i Albanci imali i svoju domovinu i svoju slobodu.
Ali, majka svih pitanja, u momentu kad povampirena inkvizicija Kandić-Stojanović kreće u obračun sa svakim ko drukčije misli, svakako je: imaju li ovi ljudi ikakav moralni i ljudski kredit da se bave tako delikatnim poslom kakav je utvrđivanje broja žrtava u jugoslovenskim ratovima? Mada su odavno odvojeni i od kreveta i od trpeze, a po svemu sudeći i od zdravog razuma, ovo dvoje ljudi fatalno veže nekrofilija, kao jedna moćna karika. Iz ovako devijantnog spoja, ne treba očekivati veličanstvene, moralno čiste, akademski kvalifikovane i visokom cilju odane ličnosti. Naprotiv. Suprotnih dokaza ima i previše…
Poznanici o Lazaru Stojanoviću
U vezi sa njegovim angažmanom u REKOM-u, po svemu sudeći epohalnoj prevari domaćih „inženjera civilnog sektora“, novom otimanju miliona dolara od donatora, a povodom istraživanja žrtava jugoslovenskih ratova, oglasili su se i pojedini poznanici Lazara Stojanovića, oni koji ga dobro pamte iz raznih vremena i okolnosti…Jedno od najegzaktnijih svedočenja govori o ranim osamdesetim godinama prošlog veka…
„…Početkom osamdesetih, tačnije 1982. godine, radio je (Lazar Stojanović, prim. red.) u Iraku kao prevodilac za engleski.Na jednom građevinskom projektu. Bio mi je cimer. Bio je fenomenalan prevodilac. Simultani. Ali, povučen u sebe…
Mnogo je pio.Tada, kada se napije- poludi skroz. Iskolači oči i postane prava zver, koja traži krv. Meni je lično, pod zakletvom ćutanja, jer je to tajio od ostalih, ispričao sve svoje muke vezane za diplomski iz režije,“Plastičnog Isusa“, robiju od tri godine….i svu golgotu !Najviše se žali na Dolanca. Kaže da mu ja taj slovenački krmak sve organizovao, a napakovale mu ljubomorne kolege…
Ja sam se posle godinu dana vratio,a on je ostao još 6-7 meseci ! čudan tip. Ali, tumačio sam to kao frustracije i posledice zatvora. Nikakvu mržnju u to vreme nije ispoljavao prema zemlji,tadašnjoj Jugoslaviji….
Nikakvu ! Zato me čudi njegov današnji vokabular. Gde nakupi toliko prezira prema sopstvenoj zemlji !?
REKOM o sebi…
Kad govore o REKOM-u, osnivači ovog preduzeća obavezno ističu da je u pitanju najplemenitija misija posle koje će zavladati sreća i mir u duši milionima ljudi i kao da će ta sreća trajati milionima godina.
A zapravo, taj glavni zadatak REKOM-a je popis žrtava rata na svim stranama, javno svedočenje o zločinima na sesijama koje treba da prenose svi javni servisi, sakupljanje dokumentacije, obeležavanje mesta zločina i zatočeništva u vidu spomenika, memorijalnih centara, preporuke za promene obrazovnih sadržaja o ratnim godinama u školama i slično.
Kao da već godinama ne traju i javna i tajna svedočenja i zaštićenih i nezaštićenih svedoka-saradnika, žrtava i dželata, kao da nijedan sud završno sa onim u Hagu do sada ništa nije uradio, nego je red na Lazara Stojanovića, njegovu bivšu ženu, svugde omraženu Natašu Kandić, i nekoliko njihovih naivnih sledbenika u svakoj od zlosrećnih država negdašnje Jugoslavije, da baš oni obave što drugi nisu…
Da prevrću bezimene kosti i utvrđuju im veru, pol, naciju, partijski staž, ideološki stav, da izvrću istinu, da zarade sebi još neku godinicu donatorskih jasli, sve dok ih noge nose i jezik služi.
Kažu, sve bi to trebalo da približi gledišta u regionu o tome šta se događalo u mračnim devedesetim godinama. Ali, već danas ih brine jedno pitanje: šta ako prebrojavanje žrtava uzduž i popreko pokojne Jugoslavije pokaže da je izginulo Srba mnogo više nego što govore dosadašnji podaci? čemu je onda služila ova impresivna i toliko morbidna režija nesnimljenog Lazarevog filma o zagrobnom životu naše vesele, i nikad prežaljene zajedničke domovine? Jer, tamo nije trebalo da bude Srba! Ne toliko puno. Samo malo, tek da svedoče ružno o svojoj živoj braći, zapravo dželatima i grobarima što pišu ćirilicom…
Skupština njihove mračne Koalicije usvojila je nedavno i predlog Statuta za regionalnu međudržavnu komisiju koja bi trebalo da se bavi utvrđivanjem činjenica o svim žrtvama i teškim kršenjima ljudskih prava tokom ratova na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991-2001. godine.
Opet kažu: „… u pokušaju formiranja ove međunarodne institucije po ugledu na slične u Peruu, Gvatemali, Sijeri Leonu, Istočnom Timoru, Solomonskim ostrvima, Južnoafričkoj republici, Maroku…“ Predlog Statuta će biti poslat na usvajanje parlamentima svih država regiona, od Slovenije do Makedonije. Ovih dana je taj dokument primio i predsednik Hrvatske Ivo Josipović. Još ništa nije progovorio, osim onih ranijih opštih mesta o potrebi da se jednom zatvori prošlost i krene u zajedničku, bolju budućnost.
Lazarevo i Natašino jato ima megalomansku narav. Oni hoće da bude formirana Međudržavna komisija na osnovu zakona koje donesu parlamenti, a da članove Komisije konačno imenuju predsednici država. Zato im se i udvaraju. Zato im se preporučuju. Lazar Stojanović, u glavnoj ulozi filma koji neće snimiti, igra direktora medijske kampanje Koalicije za REKOM, pa na pitanje imaju li on i njegovi istomišljenici podršku država regiona, kaže:
„Mi smo dobili već ranije jaku podršku predsednika Hrvatske Josipovića i predsednika Srbije Tadića, zatim jaku podršku Parlamenta Crne Gore i takođe jaku podršku u Sloveniji. Na ostalima se još uvek radi, međutim i tu uglavnom imamo podršku. Kada je reč o parlamentarnim većinama mi stojimo dobro svuda. Međutim, nije ta inicijativa bez otpora. Neke, srećom male stranke, nisu nas ni do sada prihvatale, pa na njih ne računamo.
Moglo bi se očekivati da krajem ove godine prvi parlamenti donesu zakon. Ako tako bude, onda ja verujem da bi do marta 2012 svi parlamenti mogli da donesu tu odluku. Onda bi prva javna saslušanja mogla početi do kraja te godine.“
Javna saslušanja. To je, dakle, ta sveta vatra na kojoj se grešni Lazar i njegova družba Isusova greju! To je ona zvezda vodilja što ih nosi zajedno sa budžetom od više neprebrojanih miliona evra i dolara! Jer, ko će ako ne on i njegova brigada za „asanaciju terena“ da vrši saslušanja, i to javna! Kakva ljudska prava, kakvi nacionalni pravni sistemi, kakvo nezavisno pravosuđe? Sprema se u sred Beograda (a bogami, kako su zamislili, i u više gradova bivše domovine), masovno privođenje plaćenih svedoka (evo, para ima, fond je stvoren!), počeće novi krug cinkarenja: svako onaj ko se sedi da ga je komšija krivo pogledao, biće viđen za javni linč i za suđenje po kratkom postupku.
Da je do Beograda i srpskih vlasti, vešanje je već odavno moglo da počne. Srećom, ima i odmerenijih političara u ovome što ovu „region“. Izvesna gospođa Vesna Teršelić iz hrvatskog centra „Dokumenti“ nedavno je, baš povodom REKOM-a, jasno rekla da od toga nema ništa, berem ne u Hrvatskoj i ne pred izbore.
Opet, Lazar i njegovi, još ovog proleća su krenuli u akciju „milion potpisa za REKOM“. Lako je pretpostaviti koga su angažovali: mlade ljude, volontere, ove koji rade džabe. One što su ih nazvali: Inicijativa mladih u Beogradu i Zagrebu umrežene sa drugim sličnim nevladinim organizacijama u regionalnim centrima. A milione će sami da troše.
REKOM u Hrvatskoj
Već viđeni progon REKOM-ovih aktivista u Hrvatskoj, posebno u Splitu i Dubrovniku, ali i u drugim gradovima, jasno govori da tamo neće biti nikakvih milion potpisa. Ni blizu tome.
Da bude paradoks veći, od parlamentarnih stranaka ovu inicijativu podržala je samo Samostalna demokratska srpska stranka Milorada Pupovca i delimično opoziciona Socijaldemokratska partija. I niko više. Razlog je jasan. U Hrvatskoj reč „region“ znači „Jugoslavija“. I tu je kraj. I mržnja prema tim udruživanjma nije nastala ni ovim ratom, niti Titovom Jugoslavijom nego traje od prvog ujedinjenja pod Kraljem Aleksandrom.
Ono što Lazar Stojanović radi u Srbiji, to u Hrvatskoj, samo u znatno manjem obimu i pod znatno drukčijim okolnostima i sa neuporedivo manje ambicija radi Eugen Jakovčić, takođe medijski koordinator Inicijative za REKOM.
Jakovčić se malo oglasio u hrvatskim medijima, vrlo skromno, uglavnom govoreći da atmosfera u Hrvatskoj nije pogodna za prikupljanje bilo kakvih potpisa pre svega zbog nedavne osuđujuće haške presude generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču za zločine tokom i posle akcije Oluja u leto 1995. godine.
REKOM u Bosni i Hercegovini
Organizacija porodica zarobljenih, poginulih boraca i nestalih civila Republike Srpske pozvala je sve svoje članove i simpatizere da se ne odazivaju na pozive prikupljanja milion potpisa za osnivanje Regionalne komisije (REKOM) za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima počinjenim od 1991. do 2001. godine na prostoru bivše Jugoslavije.
U Republici Srpskoj na sceni je i antikampanja „Lazarevog nauma“.
U obaveštenju koje je Organizacija porodica zarobljenih, poginulih boraca i nestalih civila Republike Srpske poslala i znanima i neznanima, upućeno je upozorenje:
„…Svim dobronamernim građanima RS i regiona ukazujemo da je reč o smišljenoj akciji kojom bi ponovo srpski narod bio doveden u nezavidan položaj, jer nije poštovano sve što bi trebalo da se poštuje u procesu pomirenja svih naroda na ovim prostorima, ili je bar u načelu bačeno pod tepih“. Dalje, u dopisu ove organizacije kažu da je osnovni razlog nepoverenja prema ovoj inicijativi opravdan zahtev da sudske presude ne mogu biti prihvaćene kao gotove činjenice, jer svi ratni zločini nisu procesuirani, a postavlja se i pitanje kako tumačiti sudske nagodbe.
I ne samo to, nego:
„…Proces pomirenja ni u kom slučaju nije depolitizovan, dok bi medijatori i organizatori ovakve inicijative moralno i na svaki drugi način trebalo da budu nekompromitovani, što ovde nije slučaj.“
Na kraju, Organizacija porodica zarobljenih, poginulih boraca i nestalih civila Republike Srpske , pozva svu javnost, a posebno na žrtve rata, da ne prihvate „lažni projekat“ o takozvanom pomirenju, jer „on to nije i neće biti.“
Ali, to nije sprečilo „mozak REKOM-a“ u Beogradu da organizuje „regionalnu kampanju“ i u svom dvorištu i u Sarajevu, Ljubljani, Zagrebu, Banjaluci, Prištini, Skoplju i Podgorici. Zašto u Ljubljani, zašto u Skoplju? Ko poznaje bolesne ambicije beogradskih nevladinih sadomazohista i sadomarksista, ko je upućen u to koliko jedu, piju, kurvaju se, drogiraju, laži i kradu, pravo pitanje bi bilo: a zašto ne u Rimu, Berlinu ili Briselu?
„Lazarev komitet“ predviđa da bude po pet predstavnika BiH, po tri iz Srbije, Hrvatske i Kosova i po dva predstavnika Makedonije i Slovenije. Za centar REKOM-a izabrano je Sarajevo. Sve je predviđeno, samo još da „vijećnici Lazarevog AVNOJ-a“ krenu u suludu avanturu za račun njega, njegovih istomišljenika, njegove bivše supruge Nataše Kandić i svih onih koji od „nevladinih fondova“ godinama dobro žive olajavajući skoro isključivo Srbe, i prave i krive, i procesuirane i neprocesuirane.
Srećom, u bivšim jugoslovenskim republikama, neki su odmah prepoznali o čemu je reč. Ima ih i tamo koji dobro žive od slične rabote, samo im donacije nisu ni blizu toliko velike. Jer je lajanje na Srbe, jedna od retkih delatnosti u globalnoj krizi koja nije posrnula i od koje uvek može da se zaradi.
REKOM u Crnoj Gori
Statutom takozvane Koalicije za REKOM, predviđen je njegov primat nad domaćim (crnogorskim) zakonodavstvom ako ga crnogorski parlament ratifikuje. Oko ovoga je već dignuta velika galama, a predsednik Upravnog odbora Udruženja boraca ratova od 1990. godine Crne Gore, Radan Nikolić, pojasnio je neupućenima šta ih čeka ako prihvate ovaj novi boljševički, nadnacionalni komitet:
„… ambicija su rukovodstava Koalicije za REKOM, da Komisija ima status međunarodne organizacije, a njen Statut pravnu prirodu međunarodnog ugovora koji ima primat nad domaćim zakonodavstvom.
Obaveznost saradnje sa Komisijom, postupanja po odredbama Statuta, ne odnosi se samo na državne organe, tužilaštva, sudove i policiju već i na sva pravna lica koji su predmet interesovanja Komisije! Osim toga, sporno je što Predlog Statuta sadrži kaznene odredbe i što će razmatrati da li je neko učinio krivično djelo kažnjivo kaznom zatvora do jedne godine ili novčanom do pet hiljada evra ako svjesno da lažan podatak Komisiji, uništi neki dokument, ili predmet u namjeri sprečavanja Komisije da istražuje. Ovakav model Udruženju je neprihvatljiv a ambicija Komisije da za tri godine obavi brojne postavljene zadatke je nerealna.“
Ali, nije ovo jedino što su u Crnoj Gori odmah prepoznali kao štetno i skandalozno, providno, pa čak i pomalo kriminalno. Odmah je uočeno da Predlog Statuta ne sadrži procenu iznosa novca za rad Komisije:
„…Orijentacije radi, budžet Komisije za nacionalno jedinstvo i pomirenje južne Afrike u kojoj je radilo 300 osoba iznosio je oko 18 miliona dolara za dvoipogodišnji mandat. Budžet REKOM-a, kao međudržavne komisije, svakako bi višestruko ovaj iznos nadmašio!“
Zamenik predsednika Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo Crne Gore, Velizar Kaluđerović potvrdio je da Predlog statuta sadrži sporne odredbe:
„…Statut REKOM-a predviđen da ima pravnu prirodu međunarodnog ugovora koji treba da ratifikuju sve njegove članice odnosno zemlje bivše Jugoslavije. Nameće se pitanje, da li je Komisija svojevrsna zamjena za Međunarodni krivični tribunal za utvrđivanje zločina na prostoru bivše Jugoslavije? Iako nema karakter sudskog organa nameće mi se zaključak da u dobroj mjeri ima elemenata suda!“
Posebno je u Crnoj Gori zapamćena izjava člana Saveza logoraša Republike Srpske, Vukana Kovača, koji je ovim povodom kazao da mnogi koji su bili u logorima ne žele da govore o tome a Statutom bi im to bilo nametnuto.
Ukratko, Statut REKOM po svim zemaljskim i nebeskim zakonima predviđa kršenje najosnovnijih ljudskih prava i predviđa mere represije i zastrašivanja. Ko zna, u budućnosti, možda nikne i neka nova Lazareva kletva, ovaj put iz Beograda, iz usta ovog neuspelog režisera posumračenog uma i još mračnijih namera…
Pare nekom, a nekom samo REKOM
Kad su nikli novinski naslovi u kojima je unapred izračunata cena REKOM-a (nekih 3,5 miliona evra), počele su da se nižu i drukčije kalkulacije. Recimo, planirani budžet ovog „projekta“ za period od 15. decembra 2008. do 31. jula 2011. godine iznosi čak 3,544,741.92 evra!
Neko je izračunao da je do sada za organizaciju 126 lokalnih, nacionalnih i regionalnih konsultacija i manje od deset nekih foruma za tranzicionu pravdu, na kojima je bilo (zvanično i precizno) 5932 učesnika, obezbeđeno je (opet precizno i ali nezvanično) 2,460,066.46 evra, koje je ispred Koalicije za REKOM isplatio Fond za humanitarno pravo iz Beograda.
Ono milionče evra „sedi“ na računu gospođe Nataše Kandić i njenog Fonda za humanitarno pravo.
Javljaju joj se volonteri sa terena, kukaju u sav glas da rade u teškim uslovima, da bi im valjao taj milion (tačnije, 1,084,675.46 evra) kao dar sa nebesa…
A nebesa su u Beogradu. U kancelarijama gospođe Kandić i njenog, od stola i trpeze odstranjenog, ali fondu bliskog, bivšeg muža Lazara Stojanovića.
Jer, ništa tako rečito ne svedoči o tome ko je pravi gazda ove morbidne ideje, kao što svedoče putevi novca. Svi drugi u zemljama bivše zajedničke domovine koji su, očito, pogrešno shvatili namere ovog „projekta“, polako dolaze do spoznaje da se radi o privatnom preduzetništvu grupe beogradskih „pravednika“, „usamljenih glasova“, koji ne podižu svoju uvaženu zadnjicu dok im neka srbomrzačka institucija iz SAD i EU, pa čak i arapskih zemalja, ne uplati nekoliko miliona najbolje valute na tekući račun.
Pravdali su se oni, govorili su da REKOM nije sud, i da neće zameniti, niti pretenduje da zameni postojeće pravosudne i druge mehanizme, kako je to sada utvrđeno i Predlogom statuta REKOM. Govorili su da REKOM nije alternativa, već podrška „da se procesi suočavanja sa prošlošću, uključujući i krivične istrage, izvedu efikasnije i uz puno uvažavanje žrtava“.
Uzaludno su pokušavali da se lažno predstave. Stvar je jasna da ne može biti jasnija. I Fond za humanitarno pravo, i Nataša Kandić i njen bivši muž Lazar Stojanović i svi koji su im bliski u ovom poslu, imaju neskrivenu nameru da zajašu pravosuđe svih država bivše Jugoslavije! Ni manje ni više od toga. Ovaj sumanuti scenario, isprobavan je godinama na srpskim specijalnim sudovima…Žalio se, javno, sa ekrana RTS, zamenik specijalnog tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić, da je imao velikih problema sa Natašom Kandić jer se direktno mešala u rad suda, kad god je mogla i koliko god je mogla, te da mu j bila teža bitka sa njom nego sa advokatima odbrane optuženih!
Kad je, posle dugogodišnjeg maltretiranja i građana i pravosuđa u Srbiji konačno odlučila da „proširi revoluciju“ na ostatak bivše domovine, kao Lav Trocki što je hteo a širi komu nizam po celom svetu, dočekali su je sa hladnoćom i rezervom. Nema više takvih država poput Srbije, po čijim institucijama može da šeta kako ko hoće i koliko ga plate.
Krivično delo: Zloupotreba dece
Kad je već kompromitovana investicija Nataše Kandić i njenih donatora po nazivom „Inicijativa za REKOM“ došla u situaciju da medijski promoviše osnivanje te planirane Inkvizicije, izrađen je i jedan broj video-spotova za emitovanje na svim televizijama u regionu…
Jedan od njih počinje tako što kostur iz zemlje pruža ruku u pravcu jedne devojčice i poručuje joj da žrtva ima pravo da ima grob. U drugom spotu, devojčica iz groba piše poruku kako su joj ubili oca, majku i nju, ali da ne zna gde su zakopani i da želi da neko pročita njeno pismo i obeleži mesto stradanja! I tako morbidno, jedan do drugog, nižu se prizori strave i užasa, toliko potrebnog onima koji su najbolje živeli na progonima veštica, onako makartijevski, sektaški i primitivno, boljševički zaslepljeno…A milioni teku, i godine teku…Samo niko nikad nije video da suze teku vodećim komsomolkama beogradskih nevladinih fondova.
Budžetska linija 481
Mada javnost u Srbiji malo zna o tome, ipak je poznata činjenica da nevladine organizacije u Srbiji godišnje iz budžeta (dakle, od građana), dobijaju preko 50 miliona evra! U 2009. godini to je dostiglo i skoro celih 100 miliona evra!
Ova zapanjujuće velika suma u okolnostima krajnje bede koja vlada u većini opština širom države, jasno svedoči da postoji veza između vlasti, i onih uz vlast koji su ustvari predviđeni kao politička i ekonomska logistika, manje vidljiva i potpuno nevidljiva.
U slučaju REKOM, koji je onako nonšalantno i olako podržao i srpski predsednik Srbije Boris Tadić, tek će biti poznato da li je i koliko je država iz budžeta dala, i ko je o tome obavešten.
Ovde je reč o takozvanoj budžetskoj liniji 481 koju usvaja Skupština Srbije. Utoliko je obaveza da to građani saznaju veća.
Hoće li Lazar da ispituje NATO?
Istina „o svim žrtvama“ u periodu od 1999. do 2001. godine kojom bi da se bavi REKOM, odmah je problematična i po godinama koje obuhvata. Recimo, u Makedoniji je 2001. godine izbio sukob sa albanskim separatistima. Potom je 2004. godine, 17. marta, napravljen pravi pogrom nad Srbima na Kosovu. Zašto REKOM zanimaju žrtve sukoba regularne makedonske policije i albanskih pobunjenika, a ne zanima ih 2004. godina na Kosovu?
Ili, kako će REKOM tretirati žrtve NATO iz 1999. godine, koga će tim povodom iz NATO pakta pozivati na svedočenje (pod pretnjom krivičnim sankcijama, kako predviđaju „protokoli“ ovih mudraca)?
Okreni i drugi Obraz?
Vođa pokreta „Obraz“ Mladen Obradović, očito u vrlo sarkastičnom tonu, saopštio je nedavno, neposredno nakon izlaska iz zatvora, da je potpisao inicijativu za osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o žrtvama ratova na prostoru SFRJ (REKOM). A onda je nastavio rečima:
„Samo iskrenim odnosom prema zločinima iz prošlosti, možemo reći da smo posvećeni izgradnji budućnosti u kojoj se slične stvari neće ponoviti. Danas smo suočeni sa negiranjem sudski potvrđenih činjenica, zločinci se predstavljaju kao heroji, a prava žrtava su veoma često ignorisana,“ pa je još dodao:
„Nama iz Obraza je stalo da se dođe do pune istine o žrtvama sukoba, a istovremeno inicijativa za osnivanje REKOM-a će otkriti i medijske manipulacije koje su u dobrom delu doprinele da do tih ratova dođe, a ratnom propagandom i ratnohuškačkim novinarstvom uvećan je broj žrtava tih sukoba.“
