DOBRO JE, MOŽE I GORE
• Iako situacija nije tako teška kao u Americi i Evropi, predviđanja su da će iduća godina doneti vrlo težak period
Uprkos tome što je ekonomska kriza započela sa američkim stambenim kreditima i što se u Australiji i danas tvrdi da će ova zemlja biti najmanje pogođena svime što se danas zbiva u svetu, sve je očitije da kad Amerikanci kinu, Australijanci dobiju grip.
Do pre mesec i po dana, naime, australijski dolar bio je gotovo iste vrednosti kao američki, da bi danas pao na manje od dve trećine nekadašnje vrednosti. Država poručuje da se ne paniči jer je australijska regulativa što se stambenih kredita tiče, daleko strožija pa je time, pretpostavlja se, i sposobnost ljudi da ih plaćaju veća.
Niko, međutim, više ne krije da idućih šest do devet meseci sledi vrlo težak period, sa više stotina hiljada otkaza.
Sve vreme, naravno, raste groznica za gotovinom. Kamate na stambene kredite su sve niže. Postoje i takve prognoze da bi iduće godine mogle čak da padnu na nulu, samo da bi se ljudi naveli da se i dalje zadužuju.
Ovo, međutim, uopšte ne znači da će se do kredita lakše dolaziti. Naprotiv. Uzsmanjenje kamata, banke menjaju politiku i traže sve više gotovine unapred da bi se dobio kredit. Sve je više banaka koje više i ne pomišljaju na kredit bez depozita u kešu i koje traže da sada korisnici zajmova plaćaju osiguranje koje je dosad bilo deo kredita. U novcu, to znači da sada za kredit od 350.000 dolara treba da se unapred poseduje oko 70.000, za razliku od ranije kada je taj iznos bio dvostruko manji.
Danas, banke i druge finansijske institucije utrkuju se u iznalaženju načina kako da dođu do više keša. Tako, recimo, najveća, Komonvelt banka koja postojećim mušterijama naplaćuje i do 20 odsto kamata na kreditne kartice, nudi novim klijentima da će preuzeti njihov dug sa kartica drugih banaka, a sa kamatom koja je dva i po puta niža od uobičajene.
Sitibanka je otišla najdalje i nudi istu uslugu za svega 3,9 odsto kamata, što je šest puta manje nego što je dosad obično naplaćivano na dugove sa karticama.
U srpskoj zajednici, posebno među ljudima koji su došli tokom poslednjih 15-20 godina, najveći problem je kako otplatiti stambeni kredit. Niže kamate poslednjih meseci jesu olakšanje, ali je mnogim od njih prava neizvesnost na radnom mestu, da li će ga zadržati i time i dalje biti u stanju da plaćaju rate.
Što se penzionera tiče, oni zaista već sada žive, i statistički, ispod linije siromaštva i svaki novi rast cena za njih je pitanje golog opstanka. Vlada im ovih dana isplaćuje po 1.000 dolara jednokratne pomoći, umesto da im odobri redovni rast penzija koji ne mogu da očekuju sve do polovine iduće godine.
U 2009, međutim, očekuje se i da će državni budžet biti u deficitu, a šta će se onda još desiti, tek ostaje da se vidi.
U kolikoj meri je kriza već pogodila našeg čoveka? Evo šta kažu sagovornici „Vesti“:
Goran čelebićanin (Brizbejn):
– Kriza je stigla do svih nas čim se toliko priča kako ljudi gube poslove. Onima kojima je posao siguran je prividno bolje u ovom trenutku jer banke spuštaju kamatne stope na kredite. Ko nije mnogo dužan, a ima siguran posao, taj ne treba da se preterano sekira, ali procenat takvih je zanemarljiv.
Najveći problem je nesigurnost jer prosečan čovek ne može da predvidi šta će se desiti u budućnosti, niti smo mi ti koji možemo da naslutimo pune efekte globalne ekonomske krize. Lepo izgleda kad se vidi na pumpi niža cena benzina, ali to je znak da ekonomija stagnira, a kad ona opada nikome ne može biti dobro.
Nikola Vujinović (Brizbejn):
– Mogu samo da kažem da sam za dve godine izgubio dva posla. U avgustu 2006. je prestala da radi fabrika nameštaja „Pegaz“ u kojoj sam bio zaposlen i to je izgleda bila najava ovih vremena. U septembru ove godine prestala je da radi i fabrika nameštaja „Alsace“ gde sam bio prešao, a nas 50 najednom je ostalo bez posla.
Sreća je da sam otplatio kuću i nisam zadužen kod banke, ali će poslova biti sve manje i malo ko će biti siguran. Imam obećanje da će me primiti na novi posao od januara, ali zamislite ljude koji ostaju bez posla, a do guše su u kreditima kod banke. Sreća pa nisam u takvoj situaciji.
Jelena Dobrić (Brizbejn):
– Naravno da je kriza stigla do svih nas. Ja ne radim jer imam troje male dece, a suprug je moler i ima sigurne poslove. Preselili smo iz Melburna početkom ove godine u Brizbejn misleći da je situacija ovde bolja, ali ćemo se vratiti tamo u decembru. Svugde je gotovo isto. Zarade su iste, ali su troškovi porasli.
To se više ogleda na sitnijim nego na krupnijim stvarima. Ako hoćete da vam se deca bave bilo kakvim sportom, to je već postalo tako skupo da će uskoro postati privilegija bogatih. Cena treninga stalno raste, sportske opreme, obuće, odeće, sve je skuplje, a zarade iste.
Na svu sreću, nemamo velikih kredita kod banke, ali stezanje kaiša nam svima predstoji i to tamo gde se nismo ni nadali.
Simo Trkulja (Melburn):
– Trenutna svetska finansijska kriza još uvek se nije odrazila na moju porodicu, ali se primećuju teškoće i problemi koji bi mogli da uslede. Ne očekujem da se finansijska kriza oseti u Australiji do kraja ove godine, ali verujem da ćemo prave posledice videti dogodine. Već se osećaju posledice u australijskoj automobilskoj industriji, mnoge kompanije počele su da otpuštaju radnike. Zaposlen sam u farmaceutskoj industriji, trenutno još uvek ne osećamo posledice svetske finansijske krize, ali ne znamo šta nas čeka u budućnosti. Predstavnici mlađe generacije, kojoj pripadam, ovako nešto još nisu doživeli.
Sada je izuzetno teško vreme za mlade, koji možda planiraju da kupe svoju prvu kuću. Moju generaciju očekuje teško vreme, slede nam velike promene, biće teško privikavanje na život pod novim ekonomskim uslovima. Možda ćemo biti primorani da radimo po par poslova da bismo preživeli, slično kao što sada rade u otadžbini.
Aleks Momčilović (Melburn):
– Za trenutnu svetsku ekonomsku krizu najviše je odgovoran SAD. Mislim da je stagnacija počela još pre par godina. Finansijske organizacije u Americi odobravale su stambene i druge kredite ljudima koji nisu mogli da ih vraćaju ili čak nisu ni imali posao. LJudi su bez pokrića kupovali kuće, kola, uzimali kreditne kartice. Ne znam kako je Amerika mogla tako nešto da dozvoli. I pored toga, njihov dolar ostaje i dalje na istom nivou, dok vrednost australijskog dolara strmoglavo pada. Ovde je već počeo pad na tržištu nekretnina.
Finansijske agencije u Australiji zamrzle su svoje fondove, u paničnom pokušaju da sačuvaju penzione i investicione fondove. Budućnost za samofinasirajuće penzionere, koji su svoju penzionu ušteđevinu investirali na berzi, sada je izuzetno loša, posebno ako su nameravali da od tih sredstava žive pod stare dane. Biće potrebne decenije da investicione kompanije povrate izgubljeno na berzi, ako uopšte uspeju da prežive ovu krizu.
