Svet medija praktično se menja iz sata u sat. Ankete u svetu pokazuju da javnost sve manje veruje štampi, da odnos vlasti i medija sve više liči na rvanje u blatu
Moglo bi se reći da smo svi mi na neki način izašli iz Titovog šinjela. Naime, u svojoj dosadašnjoj novinarskoj karijeri i u Zagrebu i u Beogradu nagledao sam se toliko smenjivanja i uklanjanja urednika da me danas niko po tom pitanju ne može nasamariti. Jer, kontrola nad medijima i informacijama ni u kom slučaju nije nov politički koncept, iako ostaje dilema da li u eri instant izveštavanja mediji podstiču nepromišljene i preuranjene političke odluke, ili možda tvorci određene politike koriste medije da bi uobličili javno mnjenje. U svakom slučaju, istraživanja u svetu pokazuju da mediji mogu uticati na formiranje određene politike onda kada političari ne popune prazninu u vođstvu. Drugim rečima, kada su argumenti i istina na strani neke politike i nekih političara, mediji im u tom slučaju, zapravo, i nisu nešto posebno potrebni…
Moje prvo novinarsko iskustvo po pitanju smene glavnog i odgovornog urednika bilo je u zagrebačkom nedeljniku „Danas“ početkom osamdesetih godina prošlog veka. Glavni i odgovorni urednik bio je sada već pokojni Joža Vlahović, bard jugoslovenskog novinarstva, koji je sa još nekoliko istaknutih novinara, i pored tihe opstrukcije tadašnjeg hrvatskog političkog vrha, i pokrenuo zagrebački „Danas“. Imali smo u to vreme odličan tiraž, prodavali smo se širom one Jugoslavije prosečno u 160.000 primeraka. Svakih sedam dana. Početkom oktobra 1982. godine otputovao sam u Mons, u glavnu komandu NATO-a, i napravio ekskluzivni intervju sa vrhovnim komandantom NATO-a, američkim generalom Bernardom Rodžersom. čim smo taj intervju objavili, Vlahovića su pozvali iz CK SKH da ga pitaju „koga ste pitali da to objavite“.
„Naše čitaoce“, odgovorio je glavni urednik „Danasa“ i spustio slušalicu. Slutio sam da je na ovim našim prostorima kožni šinjel po modelu „jesen-zima 1948.“ besmrtan i da Vlahović drugi poziv iz CK SKH neće preživeti na mestu glavnog urednika. I zaista, nije prošlo mnogo vremena, a mi smo počeli nešto da pišemo o aferi „Gavrilović“ u Petrinji. Ne oko toga ko je „maznuo kobasice i salamu“, nego oko nekih političara u vezi te firme. I odjednom se uvređenim našao drug Milutin Baltić, kojem je Petrinja bila izborna baza, pa je pomislio da je sve to upereno protiv njega. Iako smo pokušali da mu dokažemo da naš novinar nije imao nikakve podle namere i da je u Petrinju, između ostalog, otišao da za sindikat kuće „Vjesnik“ nabavi malo suhomesnatih proizvoda jer ide zima. Nije vredelo, podigla se kuka i motika na „Danas“, a sve još u kontekstu da je napadnut istaknuti društveno-politički radnik i član CK SKH, inače Srbin. Zaredale su sednice i sastanci u redakciji gde nam se objašnjavalo kakav smo greh napravili i da zbog svega toga glavni urednik mora da podnese ostavku. Mi smo Jožu Vlahovića kao redakcija branili argumentima da nam niko sa strane ne sme da smenjuje, ili postavlja urednika, i da to nije demokratski. Ovi iz CK SKH su govorili da ako nam se ne sviđa možemo svi da idemo na taj demokratski Zapad, pa da tamo sami biramo svoje urednike.
Umesto Jože Vlahovića na mesto glavnog i odgovornog urednika imenovan je beogradski novinarski as Živko Milić, jedini jugoslovenski novinar koji je izveštavao iz bitke za Dijen Bijen Fu u Vijetnamu. Deo redakcije je gunđao što nam nameću urednika iz Beograda, pa još Žiletovo ime i prezime i u ono vreme tako „srpski“ zvuči. Žile je ubrzo sebi dopisao još jedno prezime:Štrkalj. U međuvremenu, dok je bio glavni urednik, suspendovao me je zbog tekstova u kojima sam „veličao američku vojnu moć“. Nisam mu zamerio, bila su takva vremena. Naredili su mu. Zatim su Živka Milića-Štrkalja smenili, više niko i nije znao zašto, i došao je Mirko Galić. Posle njega, Dražen Vukov Colić. I u jednom i u drugom slučaju redakcija je bila ta koja je predlagala i zbog glavnog i odgovornog urednika. Na tome je posebno insistirala predsednica Saveta „Danasa“ drugarica Štefa Špiljak.
Naravno, ja ne mislim da je problem „Politike“ danas što ima Sonju, a nema Štefu, konačno nema više samoupravljanja, ali sve ovo što se događa oko „Politike“ pokazuje da je potrebno hitno odvajanje vlasti od medija poput odvajanja države i crkve. Ta spirala cinizma, zajedničko dobro i mediji, postaje jedna tužna karikatura u kojoj se mogu naslutiti i obrisi sukoba interesa. Letos sam gledao emisiju na hrvatskoj televiziji gde je bivšeg ministra spoljnih poslova Hrvatske Miomira Žužula novinarka prekinula u izlaganju konstatacijom: „Vi tako govorite, jer ste plaćeni američki lobista“. Nešto se ne sećam da je nekome u Srbiji nešto tako javno rečeno. Šta bi značilo da kod nas nema plaćenih stranih lobista. Jer, rade za džabe?
Dakle, nije dobro razmatrati današnje probleme „Politike“ u jučerašnjim kategorijama. Svet medija praktično se menja iz sata u sat. Ankete u svetu pokazuju da javnost sve manje veruje štampi, da odnos vlasti i medija sve više liči na rvanje u blatu. Internet, kablovska i satelitska televizija zamagljuju granice u razvrstavanju medija. Ozbiljne dnevne novine u Evropi beleže pad tiraža, britanski „Gardijan“ godišnje gubi u proseku po 30.000 kupaca, a akcionari nikako da se slože koji je to tiraž na kojem „pada“ glavni urednik. Iako su dnevne novine danas superiorniji proizvod nego pre 30 godina, one se slabije prodaju. Listovi su skupi za proizvodnju i transport, osim toga plaše čitaoca, jer ko može da pročita cele novine. Danas postoji toliko načina da saznate vesti da uopšte i ne brinete ako niste kupili novine.
„Politika“ se verovatno više nikada i neće prodavati kao nekada, jer država pa i tržište više nisu kao nekada. Biće dobro da opstane i sa sadašnjim tiražom. A što se tiče toga da li ona „iskače“ ovako, ili onako, još od ruskih filozofa Vladimira Solovjeva do Pavela Florinskog, princip „zajedničkog rada na opštoj stvari“ i dalje ostaje princip totalitarizma. čak je i „Glas Amerike“ u oktobru 2001. objavio, i pored protivljenja Stejt departmenta, intervju sa vođom talibana mula Omarom.
Da li to znači da srpsko društvo pod pritiskom globalizacije na krizu socijalne kohezije reaguje autoritarnim tendencijama? Imamo li to na horizontu signale defektne demokratske strukture?
