Foto: Privatna arhiva
Nikola je i osnovne studije završio u Londonu, ali se nakon toga vratio u Srbiju. Međutim, nakon jednog odlaska, odlučio je da tamo i ostane.
„Kad si iz Srbije, nije lako ni otići ni ostati. Ja zapravo nikada nisam doneo odluku da napustim Srbiju. Više smo se nekako obostrano razišli. Odlazio sam dva puta da se školujem i vraćao se. Treći put sam otišao na post-diplomske studije, opet bez odluke da se ne vratim. Svaki put kada bih se vratio, bilo je sve manje prostora za mene, a Srbija je sve više izgledala kao zemlja u kojoj su ljudi kao ja problem. Proveo sam osam godina u građanskom aktivizmu kao jedan od suosnivača UG Srbija u Pokretu, i mislim da sam dao svoj skromni doprinos našem društvu u vidu osnaživanja novih generacija i zajednica. Smatram da sam bolji i sebi i Srbiji ako sam negde gde mogu brže da učim i napredujem, pa da sutra budem neka korisna dijaspora. Ili se vratim, ali sa znanjem i iskustvom koje nikada ne bih mogao da steknem u današnjoj Srbiji. Sada imam porodicu u Vašingtonu. Žena mi je iz Jordana, a ćerka Mila rođena ovde. Povratak u Srbiju deluje nerealno iz ove perspektive, te ne želim da pričam o nekim nerealnim uslovima pod kojima bih se vratio“, priča Nikola za Danas.rs.
Nikola ističe i koji su to problemi koji su najzastupljeniji u društvu u Srbiji danas.
„Situacija u Srbiji je zabrinjavajuća. Čini mi se da je koren svih naših problema naša trenutna kultura i socijalne norme. Neki to zovu i društvene vrednosti, kolektivna svest, mentalitet. Kod nas je sramota pokazati slabost, pričati o neuspehu, iskakati na bilo koji način od (često jako niskih) standarda zajednice. Kako ne bi pokazali slabost, svaki neuspeh predstavljamo kao uspeh ili krivimo nekog drugog. Ne preuzimamo odgovornost, niti učimo na greškama (jer one zapravo ni ne postoje). Agresivno smo društvo, što se vidi u svakodnevnoj komunikaciji. Agresivnost je modelovana decenijama u politici, pa čak i u mnogim (pogotovo starijim) TV serijama. Gajimo ljubav prema omnipotentnosti. To se vidi na svakom koraku, a pogotovo u političkom životu. Od predsednika kućnog saveta do predsednika države. Svi su selektori svih sportova, svi su pametniji od premijera i ministara, bolji šefovi od svojih šefova. Ali niko ne bi da testira svoje mišljenje u praksi. Svi se uzdaju u čuveno, svemoguće mitsko biće NEKO. NEKO treba da kaže to i to, što NEKO ne očisti ovu ulicu, kada će NEKO da se seti da … Siromaštvo, nezaposlenost, političari, plagijati, korupcija, po meni su to posledice naše kulture i socijalnih normi. Dobra vest je da se to može ispraviti. Ali to podrazumeva jedan potpuno novi pristup sebi i drugima“, naglašava Nikola.
Nikola nam priča i o definiciji politike danas u Srbiji kao i o njenom uticaju na društvo.
„Što se tiče politike, najveći naš poraz je što su nas ubedili da je politika de-fakto prljava, i ne može drugačije. To odgovara ovima što su fleksibilnog morala, pa drže ovendruge van politike. Podigli smo cenu za ulazak čestitog sveta u politiku, te njome vladaju ovi drugi. U Srbiji je široko zastupljeno siromaštvo izbora (opcija) i siromaštvo moći. Ljudi često imaju mali broj opcija i biraju između lošeg i još goreg (npr. ili se učlaniš u stranku i slušaš i radiš svašta; ili sačuvaš obraz ali ti je dete gladno pošto nemaš posao), dok je sa druge strane moć koncentrisana u uskim krugovima. Decenijama svako pokušava da uspostavi svoj politički monopol. Kao i u biznisu, monopol uništava inovaciju i podiže cenu korisnicima. Zato se mi decenijama vrtimo oko istih političkih ideja, a narod plaća cenu. Mali broj ljudi je spreman da se suprotstavi i rizikuje da ga blate po medijima. Svaka čast ljudima poput Aleksandra Obradovića, Brankice Stanković, ekipi iz Krika, CINSa, BIRNa, itd. Ali treba još takvih, kada pogledamo sve političare, vidimo sličan obrazac. Mi imamo nekolicinu većih političkih partija koje su svaka za sebe zapravo mini diktature. Lider partije se retko menja, a ako se smeni onda ona/on osnuje novu partiju da opet nekome bude predsednik. Ljudi to vide. A pogotovo je na to osetljiv liberalniji deo populacije koji postaje apolitičan i razočaran. Dobri lideri prvo kreću od sebe. Drže sebe prema najvišim standardima i gledaju kako druge da osnaže. Kako da naprave još novih lidera, a ne još fanova da bi hranili ego“, kaže Nikola.
On smatra da je potrebno promenili kolektivnu svest naroda, kako bi stvari krenule na bolje.
„Kako smo mi kao narod uspeli da napravimo toliko loših kolektivnih odluka? Od Miloševića do Vučića? Čini mi se da su isti ljudi, vođeni istim principima, glasali i za jednog i za drugog. Siromaštvo izbora i moći navodi ljude na užasne stvari. Po meni tu leži rešenje. Ne mrzeti te ljude, nego razumeti ih i naći način da zajedno pređemo u novu eru. Sutra da padne Vučić, ljudi koji su ga izabrali su i dalje tu. Isti. Pa će nam se za 10-15 godina opet desiti neki Vučić. Pobeda nije promena sadašnje vlasti, već dovesti društvo do toga da prevaranti ne mogu da pređu cenzus, da ih ljudi sami u startu odbace. E onda će ljudi da ostaju u Srbij, da se vrate možda ovi što su otišli, pa će čak i neki pametni stranci hteti da dođu ovde da žive. Istorija se ponavlja samo onima koji ne uče od nje. Svako od nas već sutra može nešto da uradi povodom svega ovoga. Pričali su mnogi o tome već. Počni od sebe. Budi bolji partner u svojoj vezi, bolji roditelj, bolji komšija, bolji kolega. A da bi to bio, moraš ustati protiv nepravde i laži. Pričaj sa neistomišljenicima, ali ne sa ciljem da ih ubediš u nešto, nego ih slušaj, budi radoznao, prvo ih razumi. Kao čovek čoveka. Strah pobeđuje samo ako smo izolovani jedni od drugih. Mislim i da bi veće učešće žena u politici i na vodećim pozicijama generalno dovelo do napretka“, ističe Nikola.
Ljudi u njegovom okruženju, kaže, uglavnom znaju za Novaka Đokovića, o Srbiji ne znaju puno.
„Ovako bih to slikovito objasnio, iz mog iskustva: Uber (taksi) vozači obično znaju za Đokovića i neke od naših košarkaša. Misle pozitivno. Radnika u banci, ili u prodavnici ne interesuje niti je ikada čuo za Srbiju. Politički i NVO aktivisti bi znali za devedesete i Kosovo, te nam je imidž i dalje (s pravom) relativno loš. Ljudi bliski politici u Vašingtonu i dalje imaju poprilično negativan stav o nama, i često su šokirani nivoom zvaničnika koje šaljemo ovde u delegacije. Naš ministar spoljnih poslova je bivši portparol Slobodana Miloševića i ne priča engleski, to je dovoljno reći. Mene je često sramota kada me pitaju kako je sada u Srbiji, s obzirom da su sadašnji politički lideri vlasti bili jedni od glavnih protagonista devedesetih“, naglašava Nikola.
Ljudi sa kojima se druži dolaze, kako priča, iz raznih država.
„S obzirom da mi je žena iz Jordana, te da smo se upoznali na postdiplomskim studijama gde smo stekli mnogo međunarodnih, ali i američkih prijatelja, društvo nam je mešano“, objašnjava on.
Nikola opisuje i kakve su razlike života i mogućnosti u Srbiji i Americi.
„Ovde imam osećaj da šta god zamislim mogu da makar probam da ostvarim, bez bojazni da će neko da me uspori ili spreči u tome zbog nekih političkih ili drugih nepravednih razloga. Ovde mi se čini da društvo u meni budi mnogo više pozitivnih strana i tera me da još više napredujem i radim. Sa druge strane, društveni život u Beogradu je znatno življi nego u Vašingtonu. Porodica i prijatelji uvek nedostaju. I Amerika ima dosta problema, da ne bude da je idealizujem. Rastuća nejednakost, degradacija demokratije, rasizam, loša infrastruktura, itd. Amerika je zemlja kontrasta. Ovde ćete naći najbolje, ali verovatno i najgore obrazovne institucije. Na neki način Amerika je razvijena zemlja i zemlja u razvoju u isto vreme. Zavisi kako za koga, gde živite, šta radite, kojeg ste porekla, koliko imate para. Ko bi rekao da je zvanična stopa siromaštva u Americi 12.3 odsto? Severoistok je recimo progresivan kao Norveška, a delovi juga imaju džepove religijskog fanatizma koji podsećaju na hrišćansku verziju Saudijske Arabije. Ali za ljude koji žele da oprobaju neke svoje ideje, preduzetništvo, IT i mnoge druge stvari, Amerika je jedna od najboljih zemalja. Za ono čime se ja bavim – razvoj liderstva, menadžment promene, razvoj timova i organizacija, organizovanje zajednica i uključivanje građana, po mom mišljenju nema boljeg okruženja“, kaže Nikola.
