KOSTI srpskih stradalnika – ratnih zarobljenika, ranjenih i bolesnih i civilnog roblja iz oba svetska rata, rasute su i pokopane, najčešće ne znajući gde, širom Evrope.
Mnogi znani i još više neznanih, sokončali su svoje živote i na tlu Afrike. Sve džave nastale posle oba rata koje su na svojim plećima i uz ogromne ljudske žrtve stvorili Srbi, pogotovo ona poslednja, socijalistička Jugoslavija, nisu se previše starale o spomen-obeležjima srpskim žrtvama Velikog rata. To je posebno važilo za Titovu Jugoslaviju. U njoj je istorija, očigledno, počinjala tek od od ubistva srpskih žandrma što je proglašeno danom početkom ustanka protiv nemačkih okupatora, 7. jula 1941. godine!
U čast ustanka i borbi od 1941.- do 1945. decenijama su podizani monumentalni spomenici dok su žrtve Velikog rata zaboravljane i često namerno svim mogućim sredstvima brisane iz sećanja srpskog naroda.
Ipak, istine radi treba reći, da se ni Kraljevina Jugoslavija do 1941. godine nije baš previše pretrgla podizanjem novih i čuvanjem već sagrađenih spomenka srpskim žrtvama. Mnogi spomenici su posle 1918. podizani često od priloga naroda. Pomenimo da se ni naša današnja država ne angažuje mnogo, da ne kažemo nimalo, da se pronađu, sačuvaju i obnove spomenici srpskim junacima i civilnim žrtvama. A njih, od kojih su neki, posebno oni manji i ne toliko važni za istoriju, još uvek ima na tritorijma nekada ratnih protivnika Srbije –Ausrije, Mađarske, Nemačke… Ostali su, kao nekim čudom, još sačuvani i od vremena i od ljudi.
Jedan takav spomenik u zatočeništvu pomrlim srpskim ratnicima, nalazi se u tzv. „Vojnom delu“ groblja u nemačkom gradu Ulmu.
Tu su pohranjene kosti 146 poimenice poznatih srpskih vojnika. Spomenik su o svom trošku podigli njihovi preživeli ratni drugovi iz Velikog rata. Decenijama se o tom spomeniku među Srbima kojih je momentalno preko 400.000 u Nemačkoj, nije znalo ništa. Slučajno ga je „otkrila“ jedna naša zemljakinja pre dvadesetak godina prolazeći pored spomenika do grobnog mesta svog supruga.
Decenije nebrige o spomeniku su odavno učinile svoje. Bio je totalno pocrneo, prekriven mahovinom, kamen –peščanac od koga je isklesan se odranja.
Pre 7 godina ga je na sopstvenu inicijativu i posle velike periptije sa Upravom groblja koja se dugo protivila prilasku firme L-Kor dipl.-ing. Nenada Lukića iz Štutgarta spomeniku, peskiranjem očistila, tako da je spomenik skoro „zablistao“. Međutim, spomenik je u međuvremenu od uticaja okoline ponovo pocrneo, mahovina ga je napala, pa je spomenik izgledao dosta jadno.
Rad na spomeniku koji predstavlja srpskog vojnika na samtrnom odru. I gospođa Nada Lukić pomaže da se posao završi kako treba Foto P. Rakočević
Na molbu saradnika Novosti i Generalnog konzula Božidara Vučurovića, firma L-Kor, koja inače radi na velikim projektima i zaštitama od korozije za mnoge svetske fime po celoj Evropi, u nekim arapskim državama i na Kubi, se ponovo odazvala da kao i pre 7 godina, spomenik besplatno očisti.
Iz Štutgarta su dopremljene specijalne mašine. Spomenik je obrađivan tzv. „suvim ledom“ jer zbog lošeg stanja kamena peskiranje finim kvarcnim peskom nije bilo preporučljivo.
Sada izgleda bolje nego pre speijalne obrade, ali je prema rečima g. Relje Lukića seniora, teško bez skupe, specijalne restauracije čitavog spomenika odstraniti već nastala, vidljiva svetla oštećenja na kamenu.
Pomenimo da je sve razgovore oko pristanka Uprave groblja da se spomenik očisti i ovog puta vodila gospođa Nada Lukić. Zahvaljujući privatnoj inicijativi firme L-Kor spomeniku je produžen vek trajanja, ali će se kamen, bez restauracije i zaštite, vremenom raspasti. Zato se priprema inicijativa da se u pomoć pozovu državni organi Srbije da koliko mogu pomognu da se ovaj jedinstveni, još očuvani spomenik na Jugu Nemačke sačuva kao večni spomen genercijama Srba koji žive na ovim prostorima, o borbi njihovih predaka za slobodu Srbije.
