Ko je, zapravo, srušio Nikolaja čaušeskua, a ko Slobodana Miloševića? Prvo je pitanje sada aktuelno, jer je od pada rumunskog diktatora prošlo 20 godina i neke stvari polako izlaze u javnost.Naime, sve je više činjenica koje ukazuju da rušenje čaušeskua nije bilo isključivo posledica narodnog gneva već je to bio plod suptilnih igara rumunskih i stranih obaveštajnih službi. Ako uzmemo kao vrlo dokazivu pretpostavku da do pučeva takve vrste ne dolazi bez moćnog oslonca u inostranstvu, da je čak i poručnik Rolings svoje čuvene afričke vojne udare temeljio na obilnoj inostranoj saradnji, onda je i rušenje diktatora na Balkanu bio posao u kojem je bilo više izvođača.
Bio sam poslednji strani novinar koji je intervjuisao predsednika Rumunije Nikolaja čaušeskua. U avgustu 1989. godine putovao sam iz Beograda za Bukurešt avionom rumunske kompanije Tarom, koja će eto sada ponovo, posle toliko godina, da leti na toj liniji. Na aerodromu Otopeni crni službeni mercedes dočekao me je kraj avionskih stepenica. Kakav pasoš, niko me za to nije pitao. Smestili su me u hotel gde odsedaju najviši partijski i državni funkcioneri Rumunije, odveli na večeru u hotel Atena palas gde je bila, kako se kasnije ispostavilo, tajna centrala tajne službe Sekuritate.
Sutradan ujutro odveli su me u Snagov, letnju rezidenciju predsednika Rumunije, oko 70 km severno od Bukurešta. Ručak je bio prilično tanak, a na moje upitne poglede pukovnik mi je odgovorio da se ne hrane, istina, baš obilno, ali da su vratili 20 milijardi dolara spoljnog duga. Do centa. I da hranu još i izvoze.
Tačno u 16 časova počeo je intervju sa čaušeskuom. Trajao je punih 160 minuta. Svašta sam ga pitao, od toga zašto ženu i sina gura u politički život, zašto prvake opozicije drži u kućnom pritvoru, do toga koliko su on i maršal Tito ustrelili divokoza u lovu. Na sva je pitanja odgovorio: o supruzi Eleni u političkom životu je rekao da su zajedno u partiji već 50 godina, da isto misle, i kako da joj onda zabrani da se i ona bavi politikom. Dok je govorio o privrednim dostignućima Rumunije, a iznosio je obilje podataka, nije gledao ni u jedan papir ili podsetnik.
Posle intervjua usledio je ručak, čaušesku, njegova supruga Elena, moja malenkost i njegov pres sekretar. Tada sam ga upitao kako to da Mihail Gorbačov, koji intenzivno obilazi sve prestonice država Varšavskog pakta, ima rezervisan stav prema Rumuniji? Da li je to lična odbojnost Gorbačova prema njemu ili je posredi nešto drugo? Naravno, rekao sam mu da to neću objaviti u novinama, i da je to više radi lične informisanosti.
čaušesku se upiljio u mene, malo je oklevao i onda počeo:
Znate, ja znam da je mene Gorbačov već otpisao, da me je pustio niz vodu u sklopu dogovora sa Amerikancima.
Kakvog dogovora?
Na sastanku između Buša i Gorbačova, njih dvojica su se o meni dogovorili, ali ne samo o tome već i o sudbini Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta.
Dobro, ako to već znate, zašto to ne iznesete u javnost, imate sve rumunske medije na raspolaganju?
Prvo, ja sam komunista i neke stvari se podrazumevaju, prljav porodični veš nikada, baš nikada se ne iznosi u javnost, a mi smo još porodica, makar i formalno. I kao drugo, mislim da je za sve već na neki način prekasno, neka istorija ide svojim tokom.
Bio sam zapanjen njegovim rečima. Za vreme intervjua bio je živahan i vrlo precizan. Tokom ručka bio je to sasvim drugi čovek, umoran starac pomiren sa sudbinom.
Dva meseca kasnije u Bukureštu sam intervjuisao rođenog brata rumunskog predsednika generala Iliju čaušeskua, tada čoveka broj dva u vojsci. Uveče, šetajući Bukureštom sa pomoćnikom jugoslovenskog vojnog atašea, kapetanom Tomićem, dotakli smo se mogućih budućih događaja. Tomić mi je tada rekao da je rumunska vojska pre sedam dana isprobala, prvi put u poslednjih 20 godina, ultrakratke radio-veze, i da svi vojni atašei u Bukureštu to smatraju pripremom vojske za važne događaje.
I oni su usledili vrlo brzo. čaušeskua nije srušio narod već obaveštajne službe Zapada i deo tadašnjeg KGB-a u saradnji sa rumunskim tajnim službama. Odgovor na sve dileme leži i u pokušaju puča u Moskvi, u avgustu 1991, svi pučisti su kasnije oslobođeni iz zatvora. Na ulice Temišvara u decembru 1989. doneti su leševi davno umrlih u lokalnim bolnicama…
A što se tiče Miloševića i njegovog pada, niko kod nas ne želi još ni da zucne o dosijeu Porodični dragulji. Imao sam priliku da virnem u dosije. Koliko je samo koštala američke poreske obveznike ta operacija.
Hvala Amerikancima, hvala Ciji…
