Srbija i državna zajednica bi se, ako ni po čemu drugom, onda po broju turista u državnoj politici, mogle naći u Ginisovoj knjizi rekorda. Nenadanim imenovanjima i postavljenjima, prvenstveno je obeležen je period od demokratskih promena u zemlji 2000. godine. Neki od tih kadrova su čak i sami bili iznenađeni kada su osvanuli kao visoki funkcioneri. Ali, što bi rekao narod – kako došli tako i otišli – desilo se većini aktera naše priče koji su se slučajno obreli na najvišim položajima. Neki su van politike, a mnogi na njenim marginama.
Po vrtoglavom usponu svakako će biti upamćena predsednica danas marginalnog Građanskog saveza Srbije Nataša Mićić, koja je u gotovo sve državne fotelje sedala isključivo slučajno. Krećući 2000. godine iz Užica na poslanički zadatak za Beograd nije ni slutila da će biti prva žena na čelu parlamenta, ali i Srbije. Kada je krajem 2001. predsednik Skupštine Dragan Maršićanin sklonjen kao jedna od prvih žrtava ideološkog nesaglasja premijera Srbije Zorana đinđića i predsednika SRJ Vojislava Koštunice, Mićićeva je izabrana kao kadar GSS-a i rešenje koje ne bi ugrozilo odnose snaga u DOS-u.
Marković: čekamo profesionalce
Ekspert socijalne psihologije Vera Marković smatra da država još uvek oseća posledice autoritarnog režima i protekle decenije.
– Kadrovi koji su se slučajno nalazili na nekim funkcijama su plod previranja kroz koja zemlja prolazi. Zato još uvek nemamo političke profesionalace. Ali, nije ni čudo kada mi još ne znamo ni gde su granice naše zemlje, a nemamo ni novi ustav Srbije. Kada se ti problemi reše, željena stabilnost zemlje će doći, a sa njom i profesionalci – kaže Marković.
Nepredvidljivi uspon dame možda je najbolje opisao tadašnji potpredsednik Vlade Srbije i lider Reformista Vojvodine Miodrag Isakov koji je te 2002. godine javnosti poručio da je loša ideja da Mićićeva bude zamena za šefa države.
– Neko ko je sasvim slučajno postao predsednik Skupštine, da sada slučajno postane i predsednik Srbije, bilo bi zaista previše – ocenio je Isakov.
Međutim, neuspeli predsednički izbori u Srbiji i kraj mandata Milana Milutinovića koji ga je odveo u Hag, Mićićevu su poput bujice izbacili u sam vrh državne orbite. Žena u mini suknji kao zaštitnom znaku, koju su mnogi zbog fizičkog izgleda zvali srpskom Nikol Kidman, postala je v.d. predsednika Srbije. Brzi silazak sa političke scene najavila je raspisivanjem vanrednih izbora u novembru 2003. godine, posle kojih je uspela da na listi Demokratske stranke uđe u parlament Srbije kao poslanik. Danas je na čelu malog i marginalnog GSS-a.
Mada je javnosti malo poznato i njen stranački kolega Goran Svilanović, danasfunkcioner pakta za stabilnost jugoistočne Evrope 2000. godine je postao ministar inostranih poslova SRJ, kako se u DOS-u šuškalo, samo zahvaljujući činjenici da je predsednik SRJ Vojislav Koštunica nije hteo da diplomatiju vodi predsednik Socijaldemokratske unije Žarko Korać. U najvećoj vladajućoj koaliciji se tada govorkalo da Koštunica neće u Saveznoj vladi ni Vladana Batića, pa je profesor Momčilo Grubač došao na funkciju prvog čoveka resora pravde.
Mihajloviću se osladilo
Ministar policije u Vladi DOS, Dušan Mihajlović takođe je preuzeo policiju kao plod kompromisa tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice i premijera Zorana đinđića.
đinđić je obelodanio da je bio iznenađen kada prilikom dogovora u DOS-u niko nije želeo da bude ministar finansija, ali je zato bilo puno onih koji su želeli policiju.
– Mislim da su to bolesti starog vremena, da se misli da je policija najočiglednija moć od svih moći – rekao je tada pokojni premijer.
Sam Mihajlović je priznao da je bio privremeno rešenje, ali je na čelu MUP-a ostao do pada Vlade DOS-a.
Bivši potpredsednik Vlade Srbije, sada poslanik na listi DS-a u republičkom parlamentu Žarko Korać u izjavi za „Vesti“ kaže da se on seća da je Koštunica tražio da sam odluči ko će preuzeti resore diplomatije i pravde.
– Ne znam da li je mene neko planirao za ministarsko mesto u Vladi SRJ, ali mi je ostalo u pamćenju da se do tada o kadrovski rešenjima na sastancima DOS-a odlučivalo kolektivno i dogovorom političkih lidera, a onda je Koštunica zatražio da on sam odluči ko će voditi diplomatiju i pravdu – kaže Korać i naglašava da je to bila prva pojedinačna, a ne kolektivna odluka u okvirima vladajuće koalicije. Korać i Batić su se tada smestili u Vladi Srbije na funkcije potpredsednika, odnosno ministra pravde, a danas su kao i njihove stranke Socijaldemokratska unija i Demohrišćanska stranka Srbije daleko od učešća u državnim strukturama.
Kada je proleća 2001. godine ostavkom premijera Zorana Žižića, koji nije prihvatao Zakon o saradnji Tribunalom, pala i cela Vlada SRJ, nepredviđeno se funkcija predsednika vlade osmehnula Dragiši Pešiću, ministru finansija u Žižićevoj vladi.
Nije kome je namenjeno, već kome je suđeno, desilo se i Jovanu Rankoviću koji je sredinom iste godine iznenada popunio upražnjeni resor finansija u Vladi SRJ, zato što đinđić i nekoliko lidera DOS-a nisu hteli bivšeg predsednika srpskog parlamenta, Dragana Maršićanina na toj funkciji. Maršićanin je 2004. godine nagrađen odlaskom na ambasadorsko mesto u Švajcarskoj, dok se Ranković povukao iz politike.
