Najviše kadrovskih promena zabeleženo je u Ministarstvu odbrane SR Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore. U ovaj resor su gotovo listom ministri, sticajem raznoraznih okolnosti i nepredvidivih situacija, dolazili iznenada i na brzinu, a na sličan način i napuštali fotelju.
Inženjeru agronomije i funkcioneru crnogorske Socijalističke narodne partije Velimiru Radojeviću, sreća se iznenada osmehnula, zbog neobuzdane naravi tadašnjeg saveznog ministra odbrane. Slobodan Krapović nije mogao da obuzda temperament kada mu je prilikom izlaska za govornicu lider radikala Vojislav Šešelj dobacio nekoliko uvreda. Nasrnuo je na Šešelja, udario ga pesnicom u lice i to posle, nepunih pola godine, platio odlaskom sa funkcije. Dok je Krapović potpuno nestao sa političke scene, Radojević je danas poslanik u Skupštini SCG.
Protić obradovao Hrustanovićevu
Kada je istoričar Milan St. Protić 2000. godine ubrzo po imenovanju na mesto gradonačelnika Beograda odlučio da se premesti u diplomatiju, neplanirano je tadašnju funkcionerku GSS-a Radmilu Hrustanović doveo u zdanje Skupštine Beograda. Hrustanovićeva je slučajno izbila u prvi plan, kao najpomirljivije rešenje među ostalim kandidatima, Milenom Milošević iz DS-a i Slobodanom Vuksanovićem, koji je DS napustio uoči demokratskih promena u zemlji i priklonio se stranci penzionisanog generala Momčila Perišića. Pretprošlog leta radmila Hrustanović je iz GSS-a prešla u DS i tako opstala u gradskoj skupštini. Danas je zamenik gradonačelnika Nenada Bogdanovića, dok je Protić veran vanparlamentarnim demohrišćanima Vladana Batića.
Radojevićev naslednik je takođe u fotelju uskočio nenadano. Aktuelni predsednik Srbije Boris Tadić, takođe nije ni pomišljao da bi mogao da se probudi kao ministar odbrane. Ovaj diplomirani psiholog se spremao početkom marta 2003. godine da preuzme mesto šefa poslaničkog kluba DOS-a u Skupštini SCG, ali je posle atentata na premijera Zorana đinđića munjevito ušao u Palatu federacije kao prvi čovek vojnog ministarstva.
I sledeći ministar odbrane Prvoslav Davinić je kao potpuni autsajder stigao do funkcije. Koalicija na čelu sa Koštunicom je neočekivano 2004. godine izabrala kandidata G17 plus, stranke koja se zalagala za samostalnu Srbiju i čije je učešće u organima zajednice bilo pod znakom pitanja.
Davinić je kako došao – tako i otišao, zaslugom G17 plus. Srpski ministar finansija Mlađan Dinkić je otkrio stranačkom kolegi, ne samo sitne mahinacije već i „Pancir aferu“, koja je oštetila srpski budžet za 300 miliona evra. Davinić je karijeru završio izbacivanjem iz G17 plus i sa krivičnom prijavom.
U fotelji minstra vojnog za mnoge nenadano našao se i general Zoran Stanković, nekadašnji načelnik Vojnomedicinske akademije, koji je uveliko brojao penzionerske dane.
Pajtićev uzlet
đinđićeva smrt 12. marta 2002. godine donela je još neka ekspresna kadrovska rešenja, pa je nekolicina funkcionera DS-a došla na mesta o kojima je samo mogla da sanja. Dotadašnji kandidat za ministra odbrane Zoran Živković hitno je izmešten na funkciju srpskog premijera. Tadašnji šef poslaničkog kluba DOS u Skupštini Srbije, čedomir Jovanović iznenada je preuzeo funkciju potpredsednika Vlade Srbije, a Bojan Pajtić je umesto čede stao ispred poslaničkog kluba DOS. To je bio i početak političkog uspona Pajtića, koji je danas vojvođanski premijer. Pošto je prošle godine izbačen iz DS-a, Jovanović je osnovao Liberalno demokratsku partiju, a Živković je danas samo član DS-a i biznismen.
Ministar obrazovanja Slobodan Vuksanović je oduvek želeo funkciju. Posle pokušaja da bude ministar kulture ili gradonačelnik, uspeo je da na parlamentarnim izborima krajem 2003. bude na listi DSs-a, i za svoju Narodnu demokratsku stranku izbori tri mandata. Gradonačelničke ambicije nije ostvario niti u drugom pokušaju na lokalnim izborima septembra 2004. godine, ali je zato iskoristio smenu ministra obrazovanja LJiljane čolić da se ponudi premijeru. Koštunica nije hteo da rizikuje zbog ne baš jake poslaničke većine za podršku vladi, pa je zbog tri poslanika prihvatio Vuksanovićev predlog i on se iznenada obreo u ministarskoj fotelji. Zauzvrat je svoju minornu partiju utopio u DSS. Mnogi procenjuju da će se, bez obzira na njegovu ambiciju i upornost, Vuksanovića malo ko sećati posle sledećih izbora. Ne samo što je njegovo ministrovanje bilo plod pritiska na Koštunicu, već i zato što se ne može pohvaliti ni jednim jedinim revolucionarnim potezom u reformi obrazovanja i što je mesecima uratu sa nezadovoljnim prosvetnim radnicima.
Važno je pomenuti i da je partijska kombinatorika, inače ideja vodilja svih prethodno pomenutih imenovanja. Socijalni psiholog Vera Marković objašnjava da će toga biti i u budućnosti, ali sa velikom razlikom u odnosu na sadašnji trenutak.
– Stranačka kadriranja obeležavaju i politiku zapadne Evrope, pa je normalno da će toga i ubuduće biti kod nas. Ali, očekujem da stigne nova generacija političara, profesionalno osposobljena i obrazovana. Samim tim će biti kompetentnija i neće im se dešavati da u politici ili na funkciji budu kratkog daha – zaključila je Vera Marković.
