Nesposobna i korumpirana vlast može da načini ogromnu štetu, ali ništa nije pogubnije od izdaje nacionalnih i državnih interesa
…………………………………………………….
Ko daleko ode sa đavolom
u šetnju, teško se vraća na
pravi put.
Nikolaj Velimirović
………………………………………………………
Presudan uticaj na srpsku politiku danas imaju strani ambasadori, čija reč je neprikosnovena. Diplomatija je u prethodnim godinama suštinski promenila ustanovljena pravila i diplomatske kodekse, barem u Srbiji. Suprotno međunarodnom odnosno diplomatskom pravu i Bečkoj konvenciji, strani ambasadori su počeli da se bave unutrašnjom politikom zemlje u kojoj su gosti. Zabrinjavajuća činjenica je da se Srbija potpuno prepustila nemilosti ugošćenih stranaca, koji se ovde ponašaju onako kako se ni u svojoj kući ne bi ponašali. Otvorene pretnje, ucene i nedobronamerne kritike postale su svakodnevnica, kao šablon ponašanja onih koji nogom otvaraju vrata kada krenu u goste. Tako smo imali prilike da u medijima čujemo mnogobrojne izjave stranih diplomata koje nedvosmisleno zadiru u unutrašnja pitanja Srbije i jasno reflektuju njihov odnos prema Srbiji.
Da se podsetimo nekih izjava stranih diplomata i političara:
Andreas Cobel, bivši ambasador Nemačke, april 2007: Problem Kosova treba rešiti što pre, jer bi se mogao otvoriti problem u Vojvodini i Sandžaku.
Alfred Guzenbauer, austrijski kancelar, april 2007: Mi podržavamo DS, Borisa Tadića i njegove ljude u Srbiji.
Kameron Manter, bivši ambasador SAD, maj 2008: SPS u koaliciji sa DS može da doprinese evropskoj budućnosti Srbije.
čarls Kroford, bivši ambasador Velike Britanije, jul 2010: Ne možete da kažete da želite severno Kosovo, a da zadržite Preševsku dolinu.
Žan-Fransoa Teral, bivši ambasador Francuske, jul 2010: SPS i DS su rekli da će da sarađuju. Dajemo im kredit i čekamo rezultate.
Meri Vorlik, ambasador SAD, septembar 2011: Vlasti u Srbiji treba da učine sve što je u njihovoj moći da i ove godine omoguće održavanje uspešne i bezbedne Parade ponosa.
Volfram Mas, ambasador Nemačke, decembar 2011: Postoji država Srbija i država Kosovo, i problem je rešen.
SAMOPONIŽENJE I SAMOUNIŠTENJE Nezamisliva je obrnuta situacija u kojoj, na primer, ambasador Srbije u Nemačkoj izjavljuje da znatnoj turskoj manjini u Nemačkoj treba dati znatno veća prava ili da ambasador Srbije u Velikoj Britaniji objašnjava da, ukoliko žele da zadrže Škotsku, ne mogu da računaju i na Severnu Irsku. Ako ipak pustimo mašti na volju, verujem da bi njihovi postupci imali dalekosežne posledice. Međutim, u Srbiji je sve dozvoljeno.
Najveći uticaj srpske politike na međudržavnu saradnju vrši težnja predsednika Srbije da izgradi dobrosusedske odnose. Više puta do sada predsednik je pokazao spremnost da zbog suseda zanemari i svoj narod, i državu, i žrtve i istinu, uostalom sve što neko drugi zatraži.
Suprotno logici, u tom cilju Srbiji nije dozvoljeno da reaguje kako ne bi nekoga uvredila svojom reakcijom na uvrede, ali je zato dozvoljeno da Srbiju okrivljuju, ucenjuju, komadaju i kroje po svojoj meri. Uz sva dosadašnja poniženja, jedina reakcija naših vlasti je izvinjenje. Samoponiženje je najgori vid poniženja.
Politika izgradnje prijateljskih odnosa mora biti dvosmerna jer je u suprotnom potpuno besmislena. Ukoliko jedna strana, u želji postizanja dobre saradnje, toleriše sve postupke druge strane, pa čak i one koje su suprotne sopstvenim interesima, a druga strana zauzima potcenjivački stav i svojim postupcima pogoršava odnose, onda tu ne postoje nikakve osnove za izgradnju dobrih odnosa.
Prethodna činjenica oslikava odnos Srbije sa Hrvatskom. Predsednik Srbije Boris Tadić se izvinio Hrvatskoj (iz koje je nestalo 2.000 Srba i proterano 220.000 Srba), dok, sa druge strane, Hrvatska optužuje Srbiju za genocid, zvanično slavi dan proterivanja Srba kao praznik a okrivljene za zločine kao heroje.
Srbija nereagovanjem na postupke koji su usmereni protiv nje stvara lažne prijateljske odnose kao jedan vid iluzije kojom vlasti Srbije žele da prikriju svoje neuspehe. Ovakva politika, koja ne obezbeđuje ništa sem poniženja, krajnje diskredituje Srbiju u svakom pogledu.
Sličan odnos uspostavljen je i sa stranim diplomatama koji prevazilaze svoja ovlašćenja i mešaju se u unutrašnju politiku Srbije, dok sa naše strane postoji prećutno odobravanje ovakvog ophođenja.
Pozadina ovakvih odnosa rasvetljena je uvidom u ono što je bilo skriveno za javnost. Objavljivanjem depeša koje su sastavljane u Beogradu, nakon sastanaka stranih diplomata sa našim političarima, dobili smo kompletnu rekonstrukciju događaja. Zahvaljujući Vikiliksu, postalo je transparentno sve ono što je dogovarano iza zatvorenih vrata. Uzimajući u obzir ove depeše, aktuelna politika nezameranja dobija jedan sasvim drugi karakter.
Otkrivanjem tajni beogradskih depeša dolazi se do prave slike kolonizovane i potpuno degradirane Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i svakom drugom smislu. Osim samoponiženja, na delu je i samouništenje. Naime, strani ambasadori imaju saučesnike koji se između ostalog bave odavanjem tajni Srbije, izvršavanjem radnih zadataka i podnošenjem redovnih izveštaja. Vikiliksove depeše nam otkrivaju ko su od naših političara redovni gosti stranih ambasada (uglavnom američke i britanske ambasade).
STRATEGIJA STRANIH SILA Države članice NATO preko svojih diplomatskih predstavnika, uz pomoć odabranih srpskih političara, sprovode jasnu strategiju otimanja dela teritorije Srbije i slabljenja struktura države. Strategija američke ambasade za secesiju južne srpske pokrajine, obelodanjena zahvaljujući Vikiliksu pod nazivom K1, opisana je kroz dve depeše: 06BELGRADE1929 (iz novembra 2006) i 07BELGRADE111(iz januara 2007). Ona se sastoji iz četiri faze(1):
1. Uticaj na izbor kooperativne, demokratske vlade;
2. Smirivanje srpske reakcije ne otmicu Kosova;
3. Potkupljivanje postkosovske Srbije;
4. Usmeravanje Srbije ka evroatlantskim integracijama.
Sem američkih stratega, u ovaj projekat je uključena sadašnja vlast, koja je formirana uz pomoć i podršku tih istih stratega. Iz depeša američke ambasade u Beogradu se vidi da su izabrali Borisa Tadića kao glavnog saradnika na realizaciji svojih planova. Iz niza depeša od 2006. do 2010. godine uviđa se kako je predsednik Boris Tadić sarađivao sa američkim i evropskim prijateljima na degradaciji Srbije. Sa druge strane, on je smišljeno obmanuo građane Srbije kako bi osvojio glasove i došao na vlast, sve u cilju daljeg sprovođenja strategije ličnih saveznika. Tako je definisao obećanje građanima da je njegova politika usmerena na očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije i ulazak Srbije u EU.
OTIMANJE KOSOVA Borisu Tadiću je mnogo ranije jasno stavljeno do znanja da Srbija može da zaboravi na evropske integracije ukoliko se ne odrekne Kosova, što se vidi iz depeša: 07BELGRADE988 (2) i 07PARIS3202(3). U prvoj depeši je zabeležen razgovor Borisa Tadića i Danijela Frida 2007. godine, kada je Frid rekao da je Kosovo izgubljeno i da Srbija jedino može da bira da li hoće evropske integracije ili ne. Druga depeša beleži navode Bernara Kušnera posle posete Beogradu i Prištini da Srbija ne može da pristupi EU dok se ne reši status Kosova.
Tadić je prihvatio uslov kao i saradnju na ostvarenju tog cilja u zamenu za podršku na izborima, dok je građane Srbije obmanu o svojim političkim planovima. Ovo je jasno iz depeše 06BELGRADE1566(4), koja sadrži razgovor Borisa Tadića sa Fridom. Tom prilikom predsednik Srbije je saopštio svom američkom kolegi: Nezavisnost Kosova ne mora nužno da znači gubitak ako se podesno odredi u umovima birača. Depeša 07BELGRADE1674(5) iz 2007. godine govori o molbi Borislava Stefanovića pred predsedničke izbore u Srbiji da SAD odlože priznanje Kosova dok Tadić ne bude ponovo izabran za predsednika.
Dok je Tadić uveravao građane Srbije da će se boriti svim mirnim sredstvima za očuvanje teritorijalnog integrita, istovremeno je dogovarao sa svojim Zapadnim saveznicima kako da reši problem Kosova prema unapred utvrđenom rešenju. U prilog svim otkrivenim depešama i planu o secesiji Kosova i Metohije stoji i imenovanje tajnog pregovarača u nametnutom dijalogu koji se odvija između Beograda i Prištine. Ovaj poverljivi zadatak, koji Stefanović obavlja u dogovoru sa Tadićem protivustavno i protivzakonito, nepoznanica je kako za građane tako i za Skupštinu Srbije. Građani Srbije jedinstveni po tome što saznaju šta neko dogovara u njihovo ime, tj. u ime države Srbije, iz stranih medija, putem interneta i mogućnosti pristupa sajtu EU ili nekakve kosovske vlade, gde se mogu pronaći dokumenta koja tajni zastupnik potpisuje sa secesionistima.
Tadašnji premijer Srbije Vojislav Koštunica predstavljao je veliku prepreku za ostvarenje secesije Kosova, pa su Amerikanci zaključili da će najlakše ostvariti svoje planove podrškom Tadiću i DS. U ostvarivanju strategije K1 veliku ulogu imaju i razne nevladine organizacije finansirane iz Fonda za otvoreno društvo, Nacionalne zadužbine za demokratuju (američke), Fonda braće Rokfeler, ambasade Velike Britanije u Srbiji itd. Njihov zadatak je da preko medija utiču na svest građana i uvere ih da je Kosovo navodno odavno izgubljeno i da se tome ne treba suprotstavljati. Poznato je i koje su se nevladine organizacije, stranke i pojedinci uključili u promociju te laži. Ova agresivna lažna propaganda zastupljena je na skoro svim medijima. Glasnogovornici i zastupnici stranih sila svakodnevno obrazlažu lažnu istinu kako bi manipulacijom ostvarili sakaćenje sopstvene države zarad ličnog interesa. Ove nezavisne organizacije primaju novac od raznih finansijera među kojima je i američka Nacionalna zadužbina za demokratiju (NZD) (6). Cilj američke Zadužbine, koju uglavnom finansira američki Kongres, je podrška organizacijama koje navodno obezbeđuju vladavinu prava i nezavisne medije. Potrebno je samo uzeti u obzir razorno dejstvo širenja američke demokratije i njen uticaj na druge zemlje da bi stvari bile sasvim jasne. Zbog potrebe te svetske sile da demokratizuje druge narode, imamo od nekadašnjih stabilnih i jakih država novonastale razorene države bez izgleda da se u skorijoj budućnosti promeni njihova situacija.
UNIŠTAVANJE VOJSKE Kontrolom političkog vrha evroatlantske sile sprovode dalju strategiju koja je usmerena na rasformiranje srpske vojske pod okriljem takozvanih reformi, koje navodno imaju za cilj uspešniju zaštitu nacionalnih i državnih vrednosti. Novom strategijom odbrane Republike Srbije Vojska je prevedena u kvalitativno novo stanje, društveno i međunarodno poželjno. čitava reforma Vojske nije postavljena prema potrebama Srbije, već prema potrebi uspostavljanja stabilnog bezbednosnog okruženja na regionalnom i globalnom nivou. Iza ovakve definicije krije se namera zapadnih sila da potpuno uništi srpsku Vojsku.
Osim Tadića, u ovom projektu veliku ulogu ima ministar odbrane Dragan Šutanovac. Takozvane reforme započete u vreme kada je ministar odbrane bio Tadić, koji je izgradio bliske veze sa Amerikancima a kasnije je Šutanovac nastavio istim putem. U depeši 06BELGRADE842(7) iz 2006. godine tadašnji ambasador SAD u Srbiji Majkl Polt opisuje situaciju u srpskoj Vojsci i ocenjuje pozitivne trendove. On izražava zadovoljstvo što se sprovodi strategija koja će osigurati položaj srpske Vojske koji je u interesu Amerike. Kao veliki uspeh navodi se penzionisanje 50 generala i stotinak pukovnika koji su bili nepoželjni zbog učestvovanja u odbrani zemlje i mogućeg protivljenja reformama. Zahvaljujući ovoj depeši, saznali smo i ko odlučuje i postavlja Generalštab. Ovde se Zdravko Ponoš pominje kao autor strategije odbrane koja odgovara potrebama Zapada i kao važan faktor reformi. Osnovni elementi strategije Zdravka Ponoša su: Smanjenje ljudstva (sa 62.000 na 27.000), velika redukcija i zatvaranje vojnih baza i usvajanje moderne strukture vojnih snaga. Kao najznačajniju kariku tzv. reformi, on navodi potrebu promena stanja svesti oružanih snaga. Nije poznato kada je Ponoš dospeo pod pokroviteljstvo Amerike, ali je evidentno da su ga oni preporučili za budućeg načelnika Generalštaba, istovremeno vršeći pritisak na Borisa Tadića da ubrza njegovo imenovanje.
Sa druge strane, iako je javno iznosio stavove da Srbija treba da ostane vojno neutralna i da nema govora o integraciji u NATO, Tadić uverava američkog ambasadora 2007. godine da je njegov prioritet broj jedan punopravno članstvo Srbije u NATO, 07BELGRADE158(8).
Šutanovac se takođe zakleo na vernost u Američkoj ambasadi i, kako beleži depeša 07BELGRADE879 (9), rekao Poltu da je njegova misija da pripremi srpske oružane snage za ulazak u NATO. Zajednički plan je bio da se na javnost u Srbiji utiče propagandom, za šta su angažovane NVO kako bi sprovodile javne edukacije i novinari koji pišu po narudžbini u cilju manipulcije javnošću. U okviru tog plana vlasti su 2009. godine sa glavnim urednikom Politike Draganom Bujoševićem dogovorile seriju članaka radi promovisanja NATO, 10BELGRADE324(10).
Pored licemerne politike koja građanima govori da ne želi Srbiju da uvede u NATO a tajno radi na tome, Tadić je 2006. potpisao jedan dokument sa SAD koji je poguban za interese Srbije. Ovaj dokument je 2009. godine potvrdila vladajuća većina, predvođena DS. Sporazumom o zaštiti statusa i pristupu i korišćenju vojne infrastrukture u Republici Srbiji (11), vojsci SAD je dat povlašćeni status. On joj omogućava slobodno kretanje na teritoriji Srbije, pristup i korišćenje objekata po potrebi bez nadoknade, oružane snage SAD mogu da uvoze i izvoze iz Srbije bez ikakve kontrole, dozvoljeno im je da nose oružje ukoliko su za to ovlašćeni sopstvenim naredbama, oslobođeni su plaćanja poreza, taksi i naknada, i sve to uz odricanje prava za nadoknadu štete i gubitka, uključujući i povrede ili smrt.
Ovo je samo mali segment dosadašnjeg rada predsednika Srbije, koji je pročitao zakletvu da će štiti ustavni poredak, teritorijalni integritet i vojnu neutralnost države Srbije (12).
PREKRETNICA I bez proučavanja Vikiliksovih depeša, može se zaključiti da je na delu izdaja nacionalnih i državnih interesa, dok je uz depeše jasno da se ona odvija po unapred razrađenom scenariju. Okupacijom iznutra uz pomoć marionetskih političara vrši se razaranje nacije i države. Za razliku od spoljne okupacije, unutrašnja okupacija je podmukla i tiha.
Demokratija je potpuno zloupotrebljena. U sadašnjoj demokratskoj državi svaki patriota je označen kao jeretik, a pod plaštom političke korektnosti sprovodi se rasparčavanje države i otvara slobodan prostor političarima koji zarad ličnih interesa rade na uništenju Srbije.
Srbijom se upravlja iz stranih ambasada po direktivama iz Vašingtona i Brisela, dok naše institucije, uz obezbeđenu većinu dizača ruku, sprovode ono što strane sile zahtevaju.
Ne smemo da zaboravimo da je ova takozvana proevropska većina obezbeđena samo zahvaljujući obmani SPS, koja je potpuno promenila svoju političku poziciju. Glasove koje su osvojili na prethodnim izborima stavili su na raspolaganje Američkoj ambasadi kako bi pomogli formiranje vlade koja će raditi u interesu zapadnih sila. Njihovi birači nisu mogli ni u snovima da zamisle čemu zapravo daju svoj glas, kao što ni glasači DS nisu bili svesni kakvu budućnost će doživeti uz demokratsku i proevropsku vladu.
Formiranje sadašnje vlade i njen četvorogodišnji rad, koji se pokazao kao poguban na svim poljima, ostaviće duboke ožiljke Srbiji, ali i otvorene rane nekoj narednoj vlasti. Pred nama su novi izbori koji mogu biti presudni za dalju sudbinu Srbije. Glavna prepreka konačnom otimanju Kosova i Metohije, i pored dobre volje i saradnje sadašnjih vlasti, je Ustav Republike Srbije.
Pojedine stranke su započele predizbornu kampanju tvrdnjama o neophodnosti promene Ustava (13) (14). One se tim putem ne preporučuju glasačima, već stranim ambasadorima da mogu da računaju na njih i da su spremni da prihvate nove zadatke. Poučeni prethodnim iskustvom, oni računaju na to da će konačnu reč o sastavu nove vlade dobiti iz Vašingtona i Brisela.
Svi oni koji misle da je odricanje od nacionalnih i državnih interesa dobro za Srbiju ne misle dobro ni svom narodu ni svojoj državi. Da takva vrsta kompromisa može da bude pozitivna, nju bi primenjivali i oni koji na njoj insistiraju. Nažalost, današnji oblik zapadne demokratije podrazumeva primenu dvostrukih standarda uslovljenu zakonom sile. Kao alibi za takav odnos, koristi se termin specijalan slučaj, što implicira izuzimanje međunarodnog prava.
Neophodno je da Srbija povrati sopstveni integritet, pre svega da ponovo počne sama da odlučuje o svojoj sudbini. Ukoliko se i dalje nastavi upravljanje Srbijom na način koji to rade sadašnje vlasti, šetnja sa đavolom odvešće nas predaleko.
Pred nama je težak period u kome se moraju ispravljati političke greške koje su do sada napravljene. Međutim, nikakav prosperitet neće postojati za Srbiju ukoliko se ne započne taj proces. Neodgovorna i kapitulantska politika nas je dovela do pozicije ponižene i uništene zemlje. Sada, posle četiri godine od datih predizbornih obećanja o EU –prosperitetu, novim radnim mestima i investicijama, možemo da rezimiramo obećano-ispunjeno, i to je najbolji pokazatelj rada sadašnje vlasti. Ostale nejasne stvari mogu se razjasniti u Vikiliksovim depešama.
Velika odgovornost je na građanima Srbije, koji moraju dobro da razmisle kome će dati svoj glas na izborima. Postoje dve opasnosti, a to je da većinu glasova dobiju oni koji su slepo priklonjeni politici zapadnih sila, što je malo verovatno, ili da građani ponovo budu prevareni posle izbora. Ukoliko neko ponovi potez SPS i dobije poverenje građana koji glasaju za sprovođenje nacionalnih interesa, a onda te glasove poveri američkoj ambasadi, Srbija će nastaviti putem propasti. Nesposobna i korumpirana vlast može da načini ogromnu štetu, ali ništa nije pogubnije od izdaje nacionalnih i državnih interesa.
Pozicija kao i težnje velikih sila su potpuno jasne. Njihov cilj je da prošire svoj politički, vojni i ekonomski uticaj. Koliko jak pritisak će vršiti, zavisi pre svega od toga koliki interes imaju, ali i od sposobnosti druge strane da izgradi svoju poziciju i obezbedi dobre odnose sa velesilama.
Naš sunovrat je utoliko veći što sadašnje vlasti na čelu sa Tadićem vode jednosmernu politiku oslanjajući se samo na zapadne sile, čija politika je u suprotnosti sa interesima Srbije.
Oni nisu želeli da obezbede dobre odnose sa drugim velesilama, uz koje bi mogli da sprovode drugačiju politiku i da se zalažu za interese Srbije. Ovde se pre svega misli na Rusiju, koja želi partnerske odnose sa Srbijom, ali nailazi na potpuno nerazumevanje sadašnjih vlasti. Sadašnja politička realnost nalaže hitno zaustavljanje jednosmerne politike čiji glavni cilj je integracija u EU.
Glavni oslonac Srbiji moraju da budu zemlje koje ne deluju protiv naših interesa, već zemlje koje nas podržavaju i koje se zalažu za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Srbija ne treba da se konfrontira, ali ne sme ni da kapitulira. Srbija zato mora da se okrene sebi i da stavi svoje nacionalne i državne interese iznad svega. Samo sopstvenim snagama i svestranom ravnopravnom saradnjom, Srbija može da zaustavi propadanje i vrati svoje dostojanstvo.
