Ovaj tekst sam napisala oktobra 2010. godine, malo pošto
sam započela svoje prvo zvanično obrazovanje u homeopatiji.
Tada sam ga objavila na blogu na kome sam u to vreme
redovno objavljivala.
Kao što ćete videti, napisan je sa dosta emocija. Bila
sam vrlo uzbuđena što sam upisala tu školu. Nisam znala kako će se dalje
odvijati moje putešestvije kroz homeopatiju, pa ni život, kao što to nikada i ne
znamo.
Nadam se da vam moje iskustvo može pomoći, da krenete za
nekim svojim neostvarenim snom, ambicijom, talentom; da otvorite zatvorena
vratanca koja je prekrila paučina svakodnevnog života, uđete tamo i pogledate –
možda otkrijete davno zaboravljena blaga.
Ako to učinite, može vam se dogoditi nešto slično kao
meni.
Ako ne učinite, nikada nećete znati.
Anđelka Elezović je to rekla na svoj način, kratko, jasno,
maštovito i istinito: „Kad čovek ostvari san, san ostvari čoveka.“
Oktobar 2010.
Trinaest godina sam u homeopatiji. Ušla sam na neka mala vrata, na 1100 metara nadmorske visine, pored jednog žutog psa strogog pogleda.
Imala sam utisak da se ušunjavam u zabranjeni špajz, da prolazim „na
kant“, da se guram gde mi nije mesto. Razmišljala sam o tome kako što pre da
izađem, a nisam ni osetila da su se vratanca za mnom zatvorila i sama se
zaključala.
Pošto sam čula bajkovitu priču o homeopatiji, kojoj i ime zvuči
magično, pomislila sam kako je bilo lepo čuti, ali: neka, hvala. Nisu mi se baš
uzimale te čarobne kuglice u kojima nema ničega, a ipak nečega ima. Arsenicum
album? Ma, hvala. Učila sam kako se truje arsenikom. Koliko god bilo malo to
čega nema, arsenik se iz organizma ne izbacuje, pa malo po malo…
Nisam imala pojma da sam se već otrovala. Često mi se dešava da
radim ono što, upravo u trenutku kad počinjem da ga radim, odlučim da nikada
neću raditi. Možda se dešava i obrnutim redosledom (kad odlučim da neću, odmah
počnem da hoću), ali je razmak između odluke i početka akcije toliko mali, da
je sasvim svejedno.
Čim sam uzela prvu kuglicu, zapravo čim sam preživela reakciju,
koja je bila takvog intenziteta, da čak i homeopate sa veoma velikim iskustvom
pišu i govore kako postoji jedan vrlo mali broj ljudi koji tako burno odreaguje
na homeopatske lekove, shvatila sam da sam tog puta stvarno preterala sa
raznoraznim alternativnim metodama u svim aspektima života i odlučila, naravno,
da se manem.
U narednih nekoliko dana sam prevrnula svaki kamičak da nađem bilo
kakvu literaturu o homeopatiji. I našla sam. Bila je to fotokopija jedne
knjige, ponegde nečitka. Gutala sam je, žvakala i prežvakavala, davila sve oko
sebe ogromnim zalogajima neobičnog znanja.
Nepunih mesec dana od prolaženja kroz ona vratanca, delila sam po
kući kuglice za raznorazna akutna stanja i otvorenih usta, ne trepćući, gledala
čuda koja su se preda mnom dešavala: bolovi koji prestaju za nekoliko minuta,
nekad i manje; deca sa visokom temperaturom, koja se ponašaju kao da im ništa
nije; bronhitis koji se vukao godinama, kako jenjava za dva dana; rezultati
nekih nalaza, koji bi prema svim pravilima trebalo da sadrže informacije o
velikom broju bakterija, a na njima piše „nalaz uredan“.
Nekoliko godina kasnije, imali smo i porodičnog homeopatu. Vodila
sam na preglede koga sam stigla. Ponašala sam se kao sumanuti naučnik, na
proslavama rođendana, jubilarnim maturskim večerima, slavama, preslavama,
daćama, mitingovala na radnom mestu, po ulicama; nije bilo teme koju nisam
iskoristila da zavrnem priču i odjednom svi ćute, čujem samo svoj glas koji
više i ne prepoznajem, pa kad mi postane neprijatno, preslišavam se ko je od
prisutnih već prisustvovao mom sličnom napadu.
U godinama koje su se valjale posle mog susreta sa homeopatijom,
ništa više nije bilo kao pre nje. Sve se promenilo. Negde sam pročitala, da
kada se samo jedna osoba u porodici leči homeopatijom, svi članovi se menjaju. Promene
se i okolnosti, nešto neprimetno iz života izađe, a nešto drugo i bolje uđe. To
je logično, ali je teško ljudima dokazati. Dugo sam, sada mislim i predugo, to
pokušavala. Imam u sebi nešto, valjda, misionarsko, propovedničko.
Elem, još nekoliko godina kasnije, skupilo se u meni dosta znanja
i iskustva, a homeopatija je ublažila i moju težnju da propovedam, te sam
odlučila da napišem knjigu. Bio je jedan, za mene ne baš slavan događaj, koji
zbog stida neću ispričati, ali me je potakao da iste večeri počnem da je pišem.
Izgleda da sam dobro uradila posao – tako bar kažu homeopate i dosadašnji
čitaoci.
Za sve to vreme, uporno sam odbijala mogućnost da se ikada zvanično
edukujem. Imala sam razloga, od jedan do hiljadu i nazad. Posle objavljivanja
knjige, ljudi su nekako spontano zaključivali da sam završila školu za
homeopatiju i zato su me pronalazili na sve moguće načine. Čak su dolazili do
mog kućnog broja telefona, pokušavajući da mi objasne da treba da ih lečim.
Prilikom takvih razgovora sam bila ubeđena da moju knjigu nisu pažljivo ni
pročitali, jer od samog početka, na više mesta naglašavam da nisam
profesionalac i da su moja iskustva i znanje potpuno laička. Doduše, povremeno
sam sebe doživljavala kao laika koji je prekoračio sve granice prave mere i
dobrog ukusa, i vrlo drsko zakoračio u materiju.
Poslednjih nekoliko meseci, više sam uključena u zbivanja na
području ove nauke, pa sam ostvarila mnogo kontakata sa homeopatama širom
sveta. Ali, nijednog momenta nisam dovela u pitanje svoju desetinama puta podvučenu
odluku, da se nikada neću njome baviti. Ni kada me je poznanica homeopata
pozvala jednog jutra da zajedno razmotrimo akutno stanje njene sestričine (tu
sam da pomognem ako mogu, pobogu), ni kada je posle moje ko zna koliko puta
ponovljene izjave: „Pa ja nisam homeopata“, upitala: „A zašto nisi?“, ni posle izjave
mog prijatelja homeopate: „Ma, pusti ti to što nisi. Kada bi mi trebalo, pre
bih pozvao tebe nego neke kolege sa školom“, ni kada me je pozvala
prijateljica, koja se takođe bavi jednom vrlo priznatom a nepoznatom
komparativnom medicinom, da joj lečim ćerku, ni posle njenog: „Znam da nisi,
vičeš o tome na sva usta, ali ja ti dete predajem na lečenje pa ti gledaj šta
ćeš.“
Sve vreme sam radila šta sam znala i umela, kukumavčila „Aman,
ljudi, ostavite me na miru!“ i još jednom donela odluku: ma, ne dolazi u obzir!
Pogađate?
Jednog nedavnog četvrtka, došla sam sa posla, bezazleno spremila
sebi kaficu, sela za računar i otvorila poštu. Posle nekoliko minuta već sam
telefonski razgovarala sa glavnim čovekom fakulteta za homeopatiju. Razgovor
nije dugo trajao, a završio se njegovim: „Ulazite na brod“. Dva dana kasnije
bila sam na svom prvom predavanju.
Prošlog petka su u školu stigli naručeni udžbenici. Jooj, moje
radosti! Ne znam, kako sam ovoliko izdržala.
Januar 2020.
Bežala sam, ali nisam uspela da pobegnem. Sada sam
homeopata – po opredeljenju, obrazovanju, znanju i zvanju. I veoma sam zahvalna
na tome.
2015. – završetak postdiplomskog kursa
Želim vam ostvarenje snova, nova učenja i saznanja, jer ne zaboravimo da imamo ulogu u ovom svetu i životu, koji često doživljavamo sa strahom. Kao da se plašimo da su nam mogućnosti veće, da smo možda pozvani i opremljeni za mnogo više.
