Vrhovni savet odbrane je na poslednjoj prošlogodišnjoj sednici izašao u susret Tužilaštvu Haškog tribunala i sa pojedinih dokumenata iz domena svoga rada skinuo oznaku tajnosti. Tako je posle skoro godinu i po dana udovoljeno zahtevima Tužilaštva koje je tražilo dokumenta koja se odnose na ratna zbivanja u bivšoj Jugoslaviji.
Ambasador Holandije u Savetu Evrope Johanes Landman je pocetkom meseca dopisniku „Glasa“ iz Strazbura rekao da se Beograd do sada pokazao nedovoljno kooperativan kad je u pitanju pristup dokaznom materijalu, izmedu ostalog i protiv Miloševica, što otežava sudski proces. Landman je potvrdio da je vrlo verovatno da proces dokazivanja Miloševiceve krivice ne ide onako kako je Tužilaštvo ocekivalo i da bi pristup svim potrebnim dokaznim materijalima u tom smislu bio kljucni dokaz raspoloženja Beograda da saraduje s Hagom.
Vrlo loš utisak, bio je oštar ambasador, ostavio je na njih predsednik Koštunica, jer nije odgovorio na pismo predsednika Komiteta ministara od 5. oktobra prošle godine, u kome je rec o saradnji Beograda sa Hagom.
Racak na snimku
Brojna su dokumenta koja govore o obaveštajnim aktivnostima agenata zapadnih zemalja na našim prostorima u poslednjih petnćstak godina. General Vesli Klark u svojoj knjizi „Moderni rat“ opisuje kako su dobijali obaveštajne podatke za vreme rata na Kosovu o akcijama VJ. „Vašington post“ je u jednom tekstu ( i nikada više) tvrdio da postoji snimak telefonskog razgovora u kome je nareden napad na Racak.
SMIP i savetnik predsednika Koštunice dr Predrag Simic demantovali su holandskog ambasadora pošto je dr Koštunica dvaput pisao Savetu Evrope.
Glavnom haškom tužiocu Karli del Ponte i njenim saradnicima ovim je izbijen iz ruku jedan od glavnih aduta za optužbe protiv naše zemlje da ne saraduje s Tužilaštvom, jer izbegava obavezu da Tužilaštvu dostavlja dokumenta koja nose oznaku državne i vojne tajne. Del Ponte, takode, insistira, da istražitelji Tužilaštva imaju pristup arhivima i tvrdi da je naša zemlja obavezna da im i u tome izade u susret.
A šta je s drugim zemljama koje su na bilo koji nacin bile umešane u ratna zbivanja na tlu nekadašnje SFRJ i njihovim obavezama prema Tribunalu? Da li ih, i kako ispunjavaju, da li one saraduju s Hagom?
Nepristrasnost i želja za pravdom podrazumevaju jednak odnos prema tužiocima i optuženima, prema optužbi i odbrani. Da li je tako i u praksi?
Pravilo 54. bis
Na sudenju bivšem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševicu u Haškom tribunalu sve cešce se preslušavaju presretnuti telefonski razgovori. Prisluškivale su ih i snimale obaveštajne službe zapadnih zemalja, koje taj materijal sada, po potrebi, dostavljaju Tužilaštvu. Time je samo potvrdeno ono što se odavno zna: da je saradnja tih zemalja s istražiteljima Tužilaštva Haškog tribunala veoma dobra.
Malo je poznato kakva je saradnja zapadnih zemalja s braniocima optuženih. Odbrana i Tužilaštvo su, po Pravilniku MKSJ, jednaki u pogledu prikupljanja dokumenata i sve države su obavezne da saraduju, kako sa istražiteljima Tužilaštva, tako i s braniocima optuženih. U praksi je, medutim, drugacije.
Advokati bivšeg nacelnika GŠ VJ general-pukovnika Dragoljuba Ojdanica, na primer, tražili su od Albanije, Belgije, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Kanade, Ceške, Hrvatske, Danske, Francuske, Nemacke, Grcke, Islanda, Italije, Španije, Makedonije, Madarske, Luksemburga, Poljske, Turske, Velike Britanije, Holandije, Rumunije i SAD da im dostave materijal koji imaju o njihovom klijentu.
Pismeni zahtev je diplomatskim kanalima prosleden tim zemljama 17. maja prošle godine, a do ovih dana odgovori su stigli samo od Portugala i Norveške. Zbog toga su se branioci obratili sudskom vecu da naloži tim državama da to urade. Ovaj zahtev odbrane je u skladu sa Pravilom 54. i 54. bis.
Tomislav Višnjic, jedan od Ojdanicevih advokata, potvrdio je za „Glas“ da su sredinom novembra zatražili od Haškog tribunala da državama clanicama NATO i ostalim zemljama koje su posredno ucestvovale u napadu na SRJ 1999. naloži da im ustupi tražene informacije.
– Od clanica NATO, Hrvatske, BiH, Albanije, Makedonije, Bugarske i Rumunije zahtevamo snimke i pisana dokumenta nastala „presretanjem komunikacija“ u SRJ u periodu od 1. januara do 20. juna 1999. godine. Interesuju nas snimci razgovora u kojima je naš klijent ucestvovao ili u kojima se on pominje, kao i svi ostali dokumenti koje imaju, a odnose se na generala Ojdanica. Ako ih imaju, neka nam ih daju. Imamo pravo da ih dobijemo, baš kao i Tužilaštvo – kaže Višnjic.
„Glas“ saznaje da nijedna zemlja nece da dostavi advokatima dokumenta bez sudskog naloga. Zato je, izlazeci u susret odbrani, sudsko vece 26. novembra naložilo pomenutim državama da se do 28. februara ove godine pismeno izjasne o tome i kažu po kom osnovu prigovaraju. Rocište na tu temu održace se, najverovatnije, pocetkom marta.
Ko šta ima
Dok se to ne desi, „Glas“ je pokušao da sazna ko šta ima od traženih dokumenata. Iz svojih izvora uspeli smo da saznamo da ce vec narednih nedelja države kojima je stigao sudski nalog raspravljati koliko tražena dokumenta mogu da ugroze njihovu unutrašnju bezbednost. Interesantno je, medutim, koliko su ažurni, brzi i efikasni kad je u pitanju izlaženje u susret Tužilaštvu i udovoljavanju njihovim zahtevima. U tim slucajevima, saradnja je više nego dobra, kao što se može i videti na sudenju Miloševicu.
Tragajuci za tim koja zemlja može da pomogne odbrani i rasvetljavanju istine o dogadajima na tlu bivše SFRJ za vreme ratnih operacija, ali i dogadaja koji su im prethodili, „Glas“ je došao do interesantnih podataka. „Njusvik“ je, primera radi, svojevremeno citirao sina tadašnjeg predsednika Hrvatske Miroslava Tudmana koji je rekao da je americka CIA u Hrvatskoj potrošila više od milion dolara za prisluškivanje i presretanje telefonskih razgovora u Bosni i Srbiji.
Englezi se, na primer, hvale, da je materijal koji su oni dali Haškom tribunalu najveci dosad obelodanjen. Njihove obaveštajne službe dostavile su obilje materijala o dogadajima na prostorima bivše SFRJ. Velika Britanija, koja ima široku lepezu materijala, saznaje „Glas“, spremna je za saradnju s odbranom optuženih. Ali, da bi izašli u susret advokatima, traže da se precizira koji su dokumenti potrebni. Slicno reaguje i Madarska.
Portugal i Norveška, prema saznanjima „Glasa“, nemaju nikakve podatke. Suprotan je slucaj sa Francuskom, ali nacionalno zakonodavstvo ove države dozvoljava pomaganje Tužilaštvu, ali ne i braniocima. Nemacka, Grcka i Ceška nemaju ništa protiv saradnje s braniocima, one su spremne da to ucine, ali tek pošto dobiju nalog sudskog veca.
Što se naše zemlje tice, advokati optuženih obracaju se Nacionalnom savetu za saradnju s Haškim tribunalom da im država dostavi materijale koji su im neophodni za pripremu odbrane.
