Kako žive Srbi u Americi? Preciznije, rodeni Beogradani, sa fakultetskim diplomama, u najvecem srpskom gradu u dijaspori, „srpskom Šapcu, jer svakog vikenda gostuje po neka pevacica“ – Cikagu?
Prica prva – Ivan i Sanja Tadic sa Konjarnika. Gradevinski inženjer i arhitekta su tri godine u osmomilionskom gradu (pojedinci kažu sa okolinom i svih 12 miliona). Kupili su stan, pre 11 meseci su dobili i sina Mateju.
– Posao sam našla u struci preko interneta – prica Sanja. – Jednostavno, morali smo da odemo u ono Miloševicevo vreme. Cujemo da je sada bolje, razmišljamo i da se vratimo, samo to nece biti tako brzo. Moramo nešto i da zaradimo. Sadašnji prihodi su nam dovoljni za udoban život, ali ne i za štednju, pošto su nam i rashodi oko 1.400 dolara. Imamo radne vize, neke nove prijatelje…
„Domaci“ pocetak
Zanimljiva je Šamšaloviceva prica kako je poceo u Cikagu:
– Prihvatio me je naš covek Milorad Grocic, koji okuplja mlade strucnjake iz Jugoslavije i trudi se da bude „veliki Srbin“.
Bilo kako bilo, mnogo mi je pomogao. Druga je stvar što mi Srbi, kao Srbi, nismo imuni na tudi uspeh. Cim nešto malo više postignemo na ovom tlu, želimo da budemo veci Amerikanci od njih samih. Kada su pravi Amerikanci u pitanju, cini mi se da smo se zbližili posle onog nesrecnog bombardovanja. Mnogo njih mi je posle svega prišlo i izrazilo žaljenje zbog onog što su nam uradili. Nije baš neka vajda, ali…
• Šta u svemu ne valja?
– Ne možemo da se na nešto posebno žalimo, samo – ubi nas nostalgija – nastavlja Sanja. – Planiramo da ostanemo dok Mateja ne stasa za školu. Verujemo da ce se do tada srediti situacija u Jugoslaviji, a i da cemo nešto zaraditi!
Ivan se šalom ukljucuje u razgovor:
– Imamo neko svoje srpsko društvo, neformalno udruženje ljubitelja piva. Ma, ima takvih i Amerikanaca. Šalu na stranu, samo posle ove tri godine tvrdim da je ovo valjda jedina zemlja na svetu gde se ne osecaš strancem. Niko te ništa ne pita, svako živi svoj život, lagano, što bi se reklo – lalinski. Medutim, ni to nije dovoljno da bih poceo da razmišljam da ostanem ovde duže nego dok ne dode vreme da Mateja krene u osnovnu školu. „Juga“ je, ipak, moja „Juga“, bez obzira kako ce se tada zvati.
Zelena karta
Prica druga: 28-godišnji mašinski inženjer Vojislav Šamšalovic je tek cetrnćsti mesec u Cikagu. Živi u iznajmljenom prostranom stanu od preko 80 kvadratnih metara na Logan skveru, na samo desetak minuta od strogog centra, normalno automobilom, sa majkom Milom, koja mu je prvi put u jednomesecnoj poseti, i devojkom Darinkom-Dašom Babic iz beogradske Lamartinove ulice, koja je, ipak, mnogo cešce u Torontu, gde traži stalni posao, ili Londonu, gde studira. Bavi se izradom softvera za bežicni internet u firmi „PCTEL“,, koja i, inace, pravi sisteme za „B.I.“ preko mobilnog telefona.
– Nije baš u pocetku bilo lako kao što sada izgleda – iskren je Voja. – Cilj mi je, kao i vecini naših mladih ljudi u Americi, da napravim takav sistem života na „biznis vizi“ kako bih dobio „zelenu kartu“. Mi koji ovde živimo dobro znamo šta to znaci.
Bavim se kompjuterima, što je ovde najrasprostranjenija struka, pa se zbog toga lako gubi posao, jer firme brzo propadaju. „U igri“ su velike pare, ko se ne snade… Ipak, ne mogu da kažem da sam trenutno nezadovoljan.
Šamšalovic daje i dodatna objašnjenja:
– Rokovi su kratki zbog velike konkurencije. Ali, kada se posao uspešno završi, nagrade su stvarno ogromne. Dovoljno je da kažem da, kada bih se bavio mašinstvom, zaradivao bih 30, pa i svih 40 odsto manje!
Od posla do posla
O daljim planovima Voja prica:
– Hocu da se vratim u domovinu kroz posao, a ne da dodem da bih ga tražio. Jasno je šta to znaci. Idealno bi bilo pola-pola, što je teško ocekivati, mada sam i ja cuo da je u Jugoslaviji sada bolje nego ranije. U Cikagu se 100 odsto živi i druži kako treba samo petkom i subotom. Ostalo vreme je samo posao, posao i po treci put – posao. I, tri stvari su bitne: sport, lepota i kompjuteri.
Odmah je i to objasnio:
– „Pale“ se Amerikanci na foru tipa „ja i Vlade Divac“, kao i na srpsku lepotu. A, kada su kompjuteri u pitanju, važno je imati strpljenja dok se ne uklopiš u americki nacin života. Jer, cim pocneš da radiš, napreduješ mnogo brže nego i sami Ameri.
Na to Daša dodaje:
– Ovde uvek moraš da budeš spreman da radiš, pošto Amerikanci nemaju više vremena da te obucavaju. Brzo žive, vreme im je „skraceno“. Praksa im je, maltene, najbitnija i trenutno je to najveci problem zbog kojeg ne mogu da nadem stalno radno mesto.
Ipak, ne žalim se,lepo se provodim, polako studiram…
Toliko od ovih naših mladih ljudi, po nekim merilima iz Srbije – uspešnih „preko bare“. Ili, kako bi se to reklo u Cikagu, „japi Amerikancima“.
