Sedeo je na nekoj drvenoj klupici u hladu baraka izbegličkog centra Šljivovica podno Zlatibora, mesta koje odavno s razlogom zovu „pakao ispod zlatiborskog raja“. Naslonio je šake na obraze, posmatrao neznanca i slušao poznatu priču ljudi o vrućini i nepoznatu priču o putu do mora, suncobranima i talasima. Nije treptao.
Iz dubine tamnozelenih očiju dvanaestogodišnjeg Božidara Mimića izvirala je neka tuga. Samo, činilo se da je tuga shvatila da je vreme da zauvek napusti Božu, da je shvatila da je uzalud stanovala kod Bože svih ovih godina. Videla je da je Boža porastao, videla je da se uspravio, čula je da ima puno želja i shvatila da je, konačno, vreme da ode iz njega i da beskrajno simpatični mališa nabasa na koju kap prave sreće.
Božidar Mamić Beli je za reportera „Vesti“ najhrabriji dečak na svetu. Šta je on sve preživeo u svojih 12 godina! Ili, šta sve nije doživeo u svojih 12 godina!
Beli nema svoj rodni grad, nikad nije imao ni svoj dom, ali će ga, obećao je onomad reporteru „Vesti“, sigurno imati jednog dana.
Let kroz vatru
– Najgore mi je bilo pre šest godina kad je izgorela moja baraka ovde, u Šljivovici… Bio sam u sobi i osetio vrućinu. Kad sam izašao u hodnik, vatra je išla prema meni. Ne znam kako sam uspeo da proletim kroz vatru i spasem se. – prisećao se Beli požara u kome je njemu i njegovim roditeljima izgorelo sve što su poneli na onoj traktorskoj prikolici i još ponešto što su dobili od Crvenog krsta u Srbiji.
– Moj dom će biti veliki, u njemu ću imati mnogo dece, mnogo cuka, lopti i dresova Crvene zvezde – reče ovaj beskrajno simpatični mališa.
Božidar Mamić je rođen u onoj dugoj srpskoj izbegličkoj koloni nastaloj tokom hrvatske „Oluje“, u avgustu 1995. godine. Rođen je na traktorskoj prikolici. Rođen je dok su neki drugi ljudi, u istoj koloni, umirali na traktorskim prikolicama od rana zadobijenih u avionskim i tenkovskim napadima hrvatske vojske.
Beli, njegov otac Miloš, majka Radmila i tada šestogodišnja sestra Nataša i petogodišnja Jovana preživeli su „Oluju“ i stigli u Srbiju. Beli je potom preživeo i tešku infekciju stomaka. Lekari bolnice u Somboru spasli su mu život. Usledilo je tumaranje po izbegličkim centrima, da bi na kraju stigli u barake u prašnjavoj poljani sela Šljivovica, tamo gde je zimi hladnije nego u Sibiru, a leti toplije nego u Sahari. Tu su i danas. Zajedno. Nazad, u rodnu Bukovicu kod Benkovca ne mogu, a na neko drugo mesto.
– Pričali su meni kako sam rođen na traktoru. Znam ja to. Tako je to bilo. Rat. Jednom sam ja išao sa majkom i ocem tamo, u Benkovac. Uh, kako je tamo, sve izgorelo! – reče Beli.
Ostavljamo ljude na drvenoj klupi ispred baraka i odlazimo na obližnje malo fudbalsko igralište obraslo korovom. Tu, na igralištu, pridružuje nam se Peđa, sedmogodišnji Rom, najbolji Božin drug.
– Nas dvojica smo jedina deca u kampu i mi se jedini igramo lopte. Ovi drugi samo znaju za flašu. Kad se napiju, pa pojure! To je šou ovde, svako veče… – raspričao se Beli.
– Beli jako šutira fudbal. Bole me dlanovi kad branim. Beli je moj najbolji drug! – hvalio se Peđa.
Menjao trofej za mleko
Tokom izbegličkog tumaranja po Republici Srpskoj i Srbiji, Božin otac Miloš je jednom prilikom bio prinuđen da za litar mleka za svog sina ponudi trofejni pištolj.
– To je bila samo jedna od bezbroj sličnih situacija u ovih 12 godina. Bože, kad se setim šta smo mi sve preživeli u ovih 12 godina. Pa to ni sto ljudi ne bi izdržalo! – kaže Radmila Mimić, tvrdeći da ona i njena porodica ne mogu nazad u Hrvatsku.
Onda su se zagrlili, pa nešto pričali, valjda se dogovarali, pa se Beli nasmejao i zamolio nas da ih zajedno slikamo, da imaju uspomenu.
– Sad sam na raspustu, pa je dosadno kad nema škole. Peđa i ja smo sami. Mi se po ceo dan svađamo i mirimo. Ne možemo mi jedan bez drugog – priznade Beli koji je s vrlo dobrim uspehom završio peti razred osnovne škole.
Na dugu prašnjavu poljanu spuštalo se veče. Beli i Peđa su malo pojurili za loptom, pa se setili da još nešto kažu:
– Obećao mi je tata da će nas voditi na kupanje na ono malo veštačko jezero. To je dole, ima jedno pet kilometara. Išao bi ja peške svaki dan, ali ne smem od tate i mame. Ne sme ni Peđa.
Kad smo mu ponovo pomenuli more, Beli je zaćutao. Da nije bilo „Oluje“, imao bi dom u Obrovcu, u zavetrini mora. Mogao bi za 10 minuta do mora. Ovako, nije ga video u svojih 12 godina. Ni more, ni bazen. Ni kompjuter, ni tobogan, ni bajk, ni medveda u zoo-vrtu…
Da nije bilo „Oluje“ i rata, Beli bi danas, možda, pričao kako želi da postane mornar, a ovako:
– Moj tata je električar, pa bi i ja voleo da budem električar. Ma, ne, voleo bih da budem fudbaler. Fudbaler Crvene zvezde…
– Šta reče? Partizana, je l’?
– Ej, novinar, nemoj da me zezaš! Ja sam zvezdaš, a ti malo pročačkaj uši! – skoro se naljuti Beli.
Peđu nismo ni pitali za koga navija! Samo smo i njemu i Belom obećali da ćemo ih jednog od narednih dana odvesti na veliki bazen na Zlatiboru.
Dva drugara su isti čas ostavili loptu i odjurili prema barakama. S udaljenosti od najmanje 50 metara čuli smo kako pričaju nekim ljudima: „Idemo na bazen, idemo na bazen, idemo na bazen!“
S udaljenosti od 50 metara prepoznali smo svu sreću sveta.
