Ovu priču (i jednog dana verovatno knjigu) piše naučnik. To nije neko ko je preko trnja ili u gepeku ili zbog rata i sa posebnom mukom prolazio granice da bi stigao do Ujedinjenog Kraljevstva. Ja mnoge granice i danas prelazim. Te granice su drugačije, one su nevidljive, često bodljikave, to su granice kojima mnogi neprekidno teže, jer se do njih teško stiže iz razloga što su to ostvarenja o kojima smo sanjali kao mali. Taj put nije nimalo lak ili jednostavan, već je pun prepreka, i zahteva oštar um i hrabrost da se neki koraci zaista naprave i da se zapliva u ogromnom okeanu punom ajkula.
Srećom ili glupošću, naivnošću ili hrabrošću, ponekad se prepliva dobar deo te vode, bez mnogo ujeda i povreda.
Pa onda, Kakva smo mi dijaspora? Pitanje nastaje iz osećanja koja su rezultat posmatranja stvari. Ovo nikako nije priča sa tužnim ili srećnim krajem, ovo je proces koji traje. Mnogi se sa mojim stavovima neće u potpunosti složiti.
Jedno je sigurno, biti deo dijaspore ima ogromno značenje jer se i sam termin interpretira svakako, ali sve one koji su njen deo veže radoznalost, dvo/tro-jezičnost, otvorenost za druge kulture i pre svega želja da u Srbiji bude bolje, ili možda da Srbija bude što sličnija tom drugom svetu.
Ja samu reč dijaspora ne volim. Prosto me asocira na nešto čemu ne pripadam, ili da to više nisam ja. Povrh svega, podseća me na nešto što nikad neće biti moja rodna zemlja. Takve misli se svakodnevno vrzmaju po glavi nas koji živimo van zemlje iz koje smo došli (iz Srbije u ovom slucaju), i o kojoj često razmisljamo, komentarisemo dnevne vesti, iščitavamo komentare ovdašnjih stranaca na BBC Serbian i poredimo stvari sa onim što nam je ovde dostupno.
Međutim, kada stvari prestanu da se porede, i kada se nauče ukusi hrane koja se ovde priprema: fish’n’chips, na primer; kada se naviknete na činjenicu da postoji deep fried Mars bar i baked beans za doručak a trouglasti sendviči za ručak, onda se postane svestan činjenice da je ovo zemlja gde se živi, i u kojoj se naviklo na život. Više se ne mrštimo na čedar i ubeđujemo druge da je naš beli sir mnogo ukusniji. Više se ne priželjkuje da je sunčanije, da imamo svog mehaničara i električara, da recimo stvari mogu da se za manje novca poprave, a ne da se kupuju nove kad se na primer pokvari mašina za veš, i tako redom.
Ima jednostavno stvari koje su ovakve ovde, a onakve tamo. To je prednost i mana i jedne i druge strane, ali to što smo svesni razlika upravo znači da smo se navikli.
Pitanje je vremena, ili volje, i naravno novca kada se iznova kupi karta do Beograda da se sve ono što nam nedostaje opet okusi. Kada je hrana u pitanju, nema puno stvari koje se ovde ne mogu naći i skuvati. Treba istražiti. Gotovo sve je dostupno! A onda, potrebno je i znati pripremiti da zamiriše kao kod kuće. Za sve je takođe potrebno i vremena, da stvari odleže i da se prihvati inostranstvo.
Mnogi ljudi sve dovode u pitanje i samo se druže sa pripadnicima svoje nacije, i ništa ih kod drugih stranaca ili domaćih ne zanima. Drugi se opet druže sa svima, rdoznalo upoznaju svet i svesni su da smo svi u suštini jednaki.
Tako nas sve to jednom rečju svrsta u ono što se danas zove globalizacija. Zbog okolnosti, svi smo skoro isti išli u kupovinu u Tempo u Parizu ili u Beogradu, provodili vreme na Fejsbuku u Beogradu ili u Sao Paolu.
Migracije koje su neke od nas dovele ovamo se mnogo razlikuju od onih posleratnih sredinom prošlog veka. Migracije su neminovne za ekonomski i kulturni razvoj društva. Moja migracija je akademska! Da se nisam odselila na Britansko ostrvo, možda se nikad ne bih toliko vezala za nauku i možda bih bila manje ambiciozna. Kako su se stvari odvijale u Srbiji ’90-tih, činilo se da će jedini rezultat biti lakše razočarenje u bavljenje naukom. Međutim, ovde je naučni posao samo malo više plaćen, malo više poštovan i više podržan od strane Vlade, mladih ljudi, i celokupnog društva, a to je ono što naučnike čini srećnijim.
A da li je to dovoljno? Naučnicima treba samo da budu prihvaćeni. Zbog opsednutosti i požrtvovanosti čak i ne traže da budu plaćeni. Dok neki to nazivaju ‘budale’ ili tumače sa ‘ne umeš da iskoristiš znanje’ naučnici to vide kao strast, način realizacije sopstvenih instikata, potrebe za pronalaženjem naučne istine, jednostavno, zadovoljavanje istraživačke žeđi. Ovdašnje institucije retko konsultuju strane naučnike. Za finansiranje od strane Vlade, potrebno je samo imati radikalne nove ideje i biti u prednosti sa istraživačkim radovima. Finasiranje se obavlja uglavnom kroz istraživačke projekte na par godina ili pak u trajanju od više od pola decenije.
U trenucima, kada moral poklekne, ili kad volja zataji, oni koji pripadaju dijaspori skloni su da istovremeno kude inostranstvo i da mrze srpstvo, i da kažu da je život kriv što su se stvari desila na ovaj ili onaj način, i da je novac važniji nego ikad. Sve stane u jedan trenutak nezadovoljstva u kojem se letom do Beograda popravi raspoloženje. Po povratku se često rode i nove ideje.
Nekada se čini da su se stvari okrenule protiv nas odbeglih, i da nam se u Srbiju nije ni vraćalo! Tada je najbolji lek bio zatvoriti oči i prepustiti se osećaju da je to zacrtano ili da naprosto nije vredno ne iskoristiti plaćenu kartu. I voda opet ponese. Možda voda još više uđe u uši, pa se ne čuju stvari koje tek dolaze. Unapred je gotovo nemoguće predvideti da li će novonastale situacije biti dobre ili loše, i u takvim trenucima osećaj dobrog u stomaku postaje bitan, jer odluke se ipak donose intuitivno i instinktivno. Instinkte ne možemo ignorisati niti pobediti. Da nije tako, ne bi bilo lako nositi se sa sopstvenim mislima i donetim odlukama.
Posle svega ostanu samo dela, ono o čemu se priča i ono što se prepričava, a ponekad i prenese dalje. A poneko, nekad, ponešto i zapiše. Time misli dobiju vremensku bezgraničnost, ali što je mnogo važnije, ostanu na prepoznavanje onome ko čita. Treba sa radošću i ponosom negovati uspomenu na ono kroz šta smo prošli, jer smo – opstali.
