U kalendaru koji danas koristi najveći deo sveta, pet meseci nose nazive po bogovima rimskog Panteona – Janus, Februs, Mars, Maja, Junona. Za dva su imena, u svoju čast, stvorili carevi – jul (Gaj Julije Cezar) i avgust (Gaj Oktavijan Avgust).
Aprilu ime dolazi od glagola (latinski „aperire“, što znači raskrivati), a četiri meseca imaju numeričke nazive – septembar, oktobar, novembar i decembar.
Upravo tu se potkrala greška jer su ta „brojčana imena“ neodgovarajuća – deveti mesec se naziva sedmim (septembar), deseti osmim (oktobar), jedanaesti devetim (novembar), a dvanaesti desetim (decembar).
Kako je došlo do „zabune“?
Prvi rimski kalendar u vreme Nume Pompilija je imao samo deset meseci. Tako je i bilo predviđeno da septembar bude sedmi, oktobar osmi i tako dalje. Problem je nastao već posle Nume kada su uvedena još dva meseca i to na početak godine koja je do tog trenutka počinjala u martu. Pre ovog meseca tada su „umetnuti“ januar i februar.
Niko se nije setio da se mesecima koji su imena nosili po svojim rednim brojevima, imena usklade sa njihovim novim mestom u godini. Tako je sedmi mesec postao deveti, osmi deseti, deveti jedanaesti, a deseti dvanaesti.
I tako zapravo najveći deo sveta i danas uči nazive meseca „sa greškom“.
