Mešanje partije i države u nominalnom i suštinskom smislu nije novina u političkom životu Srbije. Posle 45 godina vladavine Komunističke partije koja je kao hobotnica svoja pipke pružala u sve strukture države i društva i na taj način ih kontrolisala ova sociopatološka pojava odlika je gotovo svih zemalja u tranziciji.
Još gore,ona je malignitet u četvrtom stadijumu evolucije,skoro neoperabilan,zahvatio je sve organe sistema,razorio vitalna tkiva iscrpljenog organizma.
Trebalo je najmanje decenija vremena da bi taj hiruški rez uspešno razdvojio ta dvojajčana mutanta,da partija i država ostanu u efikasnoj simbiozi,da budu pristojno blizu,ali ipak dovoljno daleko.
Ona društva koja tu operaciju nisu preživela prešla su iz stanja jednopartijskog u stanje višepartijskog sistema.Zamahnuli su mačem i od nemani stvorili mnogoglavu aždaju,sa manjim glavama,sa manjim mozgovima,ali sa isto tako velikim čeljustima i još većim želucima koje treba napuniti.
Zato sudbina srpskih institucija,naročito u vreme relativno bezuspešne tranzicije,naročito u vrtlogu ekonomske krize,naročito pred izbore,zavisi od stanja u partiji koja pretenduju na njihovo kontrolisanje.
Od stanja u Demokratskoj stranci često je zavisio i raspored kadrova u državnim strukturama.
Posle petooktobarskih promena DS je znao da u njenim redovima ne postoji čovek koji bi mogao biti izabran od naroda na direktnim,neposrednim izborima.To je i uslovilo raspodelu funkcija u tom pre-revolucionom periodu-Koštunica za predsednika SRJ,đinđić za premijera.
Kako se sudbina zajedničke države približavala kraju,a mandat tada haškog optuženika,silom prilika i predsednika Srbije,polako isticao svima je bilo jasno da je to mesto rezervisano za čoveka koji je direktnim biranjem srušio Miloševića.Ali,Koštunica nije računao da će za protivnika imati jakog kandidata DS-a jer ga oni ni tada nisu imali u liku Miroljuba Labusa (izbori 2002.) već je najveći problem bio cenzus od 50% biračkog tela.
Demokratska stranka znajući da nema ličnost odgovarajućeg kapaciteta za tu funkciju primenjuje manevar kako bi politčki sistem približio kancelarskom modelu-održavanje pasivnog,izolovanog,kontrolisanog predsednika (Milan Milutinović,Nataša Mićić).
Dve su stvari uticale da dodje do preokreta i resetovanja tako ustrojenog sistema.
Prvo-promene u DS-u.
Posle atentata na Zorana đinđića osetila se praznina u vrhu ove stranke.Ona nije bila ustrojena po principu piramide široke osnovice,jer ispod ovakve nesvakidašnje,istorijske,snažne ličnosti nisu stajali dostojni saradnici,nije bilo odgovarajuće zamene.
Od četiri podpredsednika Tadić i Gordana čomić mudro su se povukli znajući da olujna vremena treba provesti u zaklonu,ali čuvajući partijske knjižice kako bi bili legatimni pretedenti na mesto kapetana tog velikog,nasukanog broda.
Najjači,najeksponiraniji,a đinđiću najbliži podpredsednik imao je tešku hipoteku,pra-greh,grešku koja je sprečavala ostvarenje njegovih narastajućuh ambicija.Ne,to nisu bile ni prljave ruke,ni prečista savest,ni surovo obračunavanje sa dojučerašnjim koalicionim partnerima,ni kontraverzno ponašanje,ni konstantno tračarenje čaršije.
čedomir Jovanović,kao jedan od vodja studentskih protesta ’96.-’97.,bio je odabran od strane mentora da preskoči sve stranačke kontrole,testove,dokazivanje lojalnosti i zaobišavši sve teške dugotrajne ispite koji su nužni da bi se napravila politička karijera postavljen je na mesto drugog čoveka stranke.To za strogo definisanu stranačku hijerarhiju bio je neoprostiv greh,a zavist koja je prikriveno ključala kao bujica koja nosi sve odnela je i prljavu vodu i dete iz korita.
Ostao je zadnji podpredsednik,zadnji po svemu,da popuni mesto premijera u najdramatičnijem trenutku moderne srpske istorije.Nije prošlo ni šest meseci DS je izgubila skupštinsku većinu,a kako stanje u državi odredjuje stanje u partiji i obrnuto,i posledice toga bile su očekivane-smena u vrhu stranke.
To je drugi faktor revizije kancelarskog sistema.Izbor Borisa Tadića za predsednika Demokratske stranke.
Na ruku mu je išlo i to što je glavni opozicioni takmac potrošio svog najjačeg igrača za premijera (Koštunica) te mu je put ka mestu predsedniku Srbije bio širom otvoren posle donošenja mitrovdanskog Ustava.
Nastupaju varljiva leta kohabitacije gde Tadić stabilizuje svoju poziciju i na mestu prvog čoveka stranke (povlačenje Živkovića,izbacivanje Jovanovića) i na mesto predsednika Srbije (formira Narodnu kancelariju,aktivira se u vršenju izvršne vlasti).
Tada se u DS-u polako spremaju za ponovno zauzimanje onog mesta koje im i pripada,vodeće demokratske stranke,ali Tadić pravi đinđićevu grešku.Iza sebe,kao i svaki egocentrični,autoritativni vodja,nema dostojnog saigrača.
Podpredsednici Gordana čomić,Slobodan Gavrilović,Dušan Petrović jesu lojalni stranački vojnici,ali bez dovoljnog političkog kapaciteta za preuzimanje glavnih državnih funkcija.
Otuda i ona groteksna najava premijerske kandidature Božidara đelića.Ekspert,dugo vremena vanstranačka ličnost,neutralan u međustranačkim okršajima,tehnokrata-nedovoljno za tako važnu funkciju koja je plod pre svega međustranačkog dogovora.
Tadić,posle tesne,ali gotovo referendumske pobede 2008. nema drugog izbora nego da na talasu ovog teško izvojevanog trijumfa izbori sebi i parlamentarnu većinu i tako pod svoju kontrolu stavi obe poluge izvršne vlasti.
Kao što je đinđiću bio poteban slab,izolovan,kontrolisan predsednik u kancelarskom,Tadiću treba takav premijer u novoformiranom predsedničkom sistemu.
Mirko Cvetković bio je idealan za tu ulogu.
Ali, Tadić je svestan dugoročnih posledica takve odluke.Zato traži rešenja primenjena u sličnim uslovima.
Da,u Srbiji može se primeniti ruski model gde je Putin gotovo sam odredio svog naslednika i bez većih političkih posledica preuzeo do tada vruću premijersku fotelju.U takvim okolnostima to je apsolutno bezopasno.Da li je danas uopšte moguće zamisliti da će se Medvedev poneti prema Putinu kao što se Jeljcin ponašao prema Kozirjevu ili Primakovu?Ko je tu kome šef?
I Tadić može da računa na sličnu poziciju,ali preduslov takvog raspleta stvari je odgovarajuća zamena na mestu predsednika.
Da se o tome počelo voditi računa i da se za taj post-Tadićev period priprema teren videlo se na poslednjoj izbornoj Skupštini Demokratske stranke.
To se može zaključiti i iz grčevite i naravno neuspešne borbe ministra Jeremića za podpredsedničko mesto(jedan igrač manje) koje je ulaznica za arenu i veliko finale,a takodje na to upućuju i profili petoro izabranih podpredsednika.
Jelena Trivan i Bojan Pajtić izabrani su po ključu,i iako ovaj drugi suvereno vlada demokratama u Vojvodini,oboma je jasno da ispadaju još u pretkvalifikacijama.
Dragan Djilas mudro ograničava svoje ambicije na upravljanje prestonicom,želi drugi mandat kao proveru svoje stvarne političke moći jer će mesto gradonačelnika morati da zasluži direktnim izborom svojih sugradjana,a ne koalicionim vratolomijama.Posle eventualnog uspeha i završetka drugog mandata potražiće sebi adekvatno mesto i na nacionalnom nivou.
Dušan Petrović mudro nema ambicije i sam zna da je za sebe dostigao vrh stranačke hijerarhije.
Ostao je čovek koji kombinuje snagu Tadićeve harizme i tehnokratskog šarma,osoba koja zna da Srbi vole red i disciplinu,ali ne u fabričkim halama već sa puškom u ruci,ministar koji je,za razliku od reformi bankarskog (Dinkić),zdravstvenog (Milosavljević) i pravosudnog (Malović) sistema,koje su obilovale brojnim aferama,svoj sektor transformisao delom populistički (ukidanje obaveznog služenja vojnog roka),delom stručno (profesionalizacija,inostrana obuka kadra),delom politički(organizacija po NATO standardima).
Dragan Šutanovac ima sve neophodne preduslove da pomogne Tadiću da izbegne grešku u koju je počeo da srlja na početku svoje vladavine.
Predsednik može da računa na bezrezervnu lojalnost svog ministra vojnog,a svi organi stranke spremni su da mu daju podršku za bilo koju državnu funkciju.
On je idealni kandidat za srpskog Medvedeva.
Naravno,sve uz uslov da demokrate pobede na sledećim parlamentarnim izborima.
Šutanovac zna da se do takve pozicije ne može doći bez naklonosti međunarodnog faktora.Zato se i oprezno zamera istraumiranom srpskom biračkom telu javnim izjašnjavanjem da je za ulazak Srbije u NATO.
Da,to daje argument opoziciji da ministar ne poštuje skupštinsku rezoluciju o neutralnosti,to provocira desničare i nacionaliste koji uvek ovde imaju plodno tlo za svoje zapaljive pokliče da ga optuže za veleizdaju,ali ga sve to preporučuje za konstruktivnog partnera u budućim ‘evro-atlantskim’ integracijama koje se planiraju u Beogradu i Briselu.Zato se iza kulisa i traži pogodna ličnost koja bi na duži rok imala dovoljno snage i integriteta da to što efikasnije i bezbolnije odradi.
Razvojni put Dragana Šutanovca,čini se,tek počinje.
