Posle godinu dana provedenih u Americi, frontmen beogradskog kultnog benda „Kanda, Kodža i Nebojša“ Oliver Nektarijevic, o svojim utiscima, stecenom iskustvu, dogadajima koji su ga zatekli „kod kuce“, planovima i novom bendu, za vreme svog nedavnog boravka u Frankfurtu govorio je za citaoce „Vesti“.
Kada se bend raspao, svako je otišao na svoju stranu, a Oliver u Los Andeles. Vratio se narandžasto-plave kose, sa pirsingom na desnoj obrvi i jednogodišnjim prtljagom u kome su razvejane iluzije mesto ustupile nekim novim prijateljima, izvanrednim iskustvima i stecenom samopouzdanju.
– Neke asocijacije i predstave koje svi mi imamo u našim glavama kada se pomene Holivud ili Los Andeles, to stvarno nema veze sa mozgom. Kad odeš tamo ti vidiš da je to neka bukvalno divlja gradnja. Ja sam vec više puta bio u Americi, sada prvi put u L. A. i to je bio stvarni šok. Privatno, ono najbolje što mi se desilo je što sam upoznao Ejc Ara, pevaca benda Bed Brejns.
Novi bend
– Napravili smo potpuno novi bend, sve novi ljudi, radice se malo drugacija muzika, bice više elektronike, bice srpski i engleski. Mislim da je skupljena dobra ekipa. Pošto smo dvojica iz starog benda sigurno ce biti prepoznatljivo nešto i od stare note, ali bice drugacije. Radi se, i tokom leta ili jeseni trebalo bi da budemo aktivni u javnosti – kaže Oliver.
• Da li je bio problem upoznati se sa nekim tako poznatim?
– Ma, ne! Sreli smo se slucajno. On je bitno ime u andergraund sceni, tom svetu nešto znaci, tako da nije neka zvezda. Ugledao sam ga na Holivud bulevaru, zastao pored i onda smo se izgrlili i izljubili. Pozvao sam ga na žurku da gledamo Luis- Tajson mec. Rekao je da ne voli boks, ali je krenuo sa nama. Družili smo se neko vreme, a onda su nam se opet razdvojili putevi. Ostalo je to dragoceno iskustvo druženja i opet šok kako on teško živi, a njegov kultni bend je prodao i još uvek prodaje jako mnogo izdanja.
Oliver nije uspeo da se navikne na stil života „zgrada-auto“ i obratno ni na napetu atmosferu i kaže „ako hodaš po Los Andelesu svi misle da si pobegao iz ludnice“.
– U L. A. su stigli ljudi sa svih strana sveta, ali ono što sam ja video, mnogi od njih nisu baš preterano kvalitetni, rekao bih pre neki polusvet koji bi da se obogati. Nisam ja ni ocekivao nešto mnogo drugacije, ali u tom ambijentu ne možeš da se osecaš dobro i opušteno. Za mene licno, medutim, pored Ejc Ara, možda i bitnije iskustvo mi je što sam u nekim klubovima radio kao Em Si (bukvalno:
kontrola mikrofona, majstor ceremonije), sa original ekipom iz geta i svaki put je prošlo fenomenalno. Pokazalo se da je to isto što sam vec radio u Beogradu više nego dobro i tamo, pa sam se malo bolje osecao u smislu samopouzdanja. Video sam mnogo toga, bio na mnogo koncerata.
Uporedujuci beogradsku i L. A. andergraund scenu, Oliver uocava da ona kod nas nije mnogo razvijena, bez adekvatnih tehnickih i drugih uslova, ali što se tice potencijala, poredenja su moguca.
Uloga „pirata“
– Ma koliko to paradoksalno zvucalo, mislim da mlade generacije u poslednjih deset godina moraju da budu jako zahvalne piratima, jer mi, niti bismo šta culi, niti bismo šta videli da nije bilo tih pirata. Bilo bi najbolje da se uklanjanje pirata odvija postepeno, spontano, malo po malo. Iako piraterija za mene ima dva aspekta, ova druga, konzumerska strana bila mi je uvek važnija svih ovih godina, da muzika može da se sluša, a manje mi je bilo važno koliko cemo mi, kao bend, zaraditi.
– Prvi put kad su naši momci imali uslova, napravili su stvarno dobru scenu, to je bio onaj novi talas pocetkom osamdesetih. Kod njih je problem u velikoj konkurenciji, afirmacija je mnogo teža. Sve u svemu, Beograd je i po svojoj andergraund sceni – zaista svetski. Oliver Nektarijevic i njegov bend bili su deo predizbornog karavana DOS, koji je u leto 2.000 prokrstario Srbijom. Mnogi su taj „boracki staž“ odmah kapitalizovali.
– Mi smo bili angažovani koliko i vecina ljudi koji nisu bili clanovi nijedne partije, nijedne struje. To smo radili iz ubedenja, bez proracuna o nekoj koristi i zato nismo hteli da budemo vezani ni za jednu politicku snagu. Kad se desio prevrat sigurno da nikome od nas nije bilo lako da gleda kako se razni ljudi tu pojavljuju i pricaju kako su oni oduvek bili borci.
I ovo poslednje što se desilo, to je svakome, sigurno, bio šok. Ali u nekoj ozbiljnijoj analizi, verujem, mora da se dode do zakljucka da je tako nešto apsolutno bilo neminovno. Sve vreme se, na primer, znalo da je u Srbiji kriminal prisutan, ali nikome nije bilo jasno koliko je on upleten u sve sfere društva. E, sad, ono što je jedino dobro u svemu tome i što bismo mogli da nazovemo srecom u nesreci je cinjenica da stvarno nije nastao haos u zemlji.
