četiri miliona građana Srbije, koji žive van granica matične države, izuzetan je potencijal na koji ova zemlja mora ozbiljno da računa. Mala zemlja kakva je naša, ne može sebi da dozvoli luksuz da gotovo trećinu populacije zanemari ili je se seti savremena na vreme – ističe u razgovoru za Danas predstavnik Udruženja za Srbiju „Matica i dijaspora“ dr Veselin Sjekloća.
Mladi biznismen, sa dve doktorske titule stečene na prestižnom moskovskom državnom Univerzitetu, posle deset godina rada u Rusiji, SAD i Italiji vratio se u Beograd par meseci pre 5. oktobra, 2000. godine s namerom da se uključi u borbu za uspostavljanje demokratije. Doneo je i kapital stečen u inostranstvu i investirao u Kompaniju OMNI STOCK.
Deset godina ste pripadali dijaspori i odlučili ste da se vratite. Šta je osnovni zahtev dijaspore?
– Dijaspora pre svega očekuje da ima čvrste i konstantne veze sa matičnom zemljom. Da ta veza bude institucionalna, da se njima bavi država, a ne pojedinci, grupe ili političke stranke. Dijaspora očekuje da država ima jasnu i konzistentnu politiku koja će zadovoljavati kako državne interese, tako i interese naših ljudi u inostranstvu.
Zašto te politike nema i kako do nje doći?
– Nema je iz mnogo razloga.Godinama se u komunizmu na dijasporu gledalo kao na neprijateljsku emigraciju. Kasnije je takav stav ublažen, ali je ostalo podozrenje. Demokratske promene nisu donele željene promene i za dijasporu, jer se niko ozbiljno nije prihvatio tog posla, koji je i veliki i složen. Kako učiniti iskorak u željenom pravcu? Država mora jasno da definiše šta očekuje od svojih građana u dijaspori. Oni takođe moraju da kažu šta očekuju od matice. Usaglašavenjem tih interesa došlo bi se do državne politike, državne strategije kojom bi svi bili zadovoljni. Komunikacija mora biti dvosmerna, mora uvažavati želje i potrebe obe strane.
Kako dijaspora može da pomogne državi?
– Na mnogo načina. Pogledajte samo kako to čine Hrvati ili Albanci. Ne treba ići dalje. Ali oni jasno znaju šta se od njih očekuje i tako deluju. Kod nas se sve svodilo isključivo na slanje novca ili humanitarne pomoći koja je ne retko bila zloupotrebljavana. Pomoć može biti u transferu znanja, iskustava, uspostavljanju poslovnih kontakata, lobiranju i materijalna pomoć. Ne treba smetnuti s uma da dijaspora godišnje rodbini u Srbiji pošalje milijardu dolara. A to je kap. Dijasporu treba podstaći da investira u svoju zemlju. Podsećam, Srbi u dijaspori imaju 60 milijardi ušteđevine.
Na koji način to podstaći?
– Novac nema emocija. Novac ne poznaje zemljake. Znači ekonomskim mehanizmima i davanjem jednakih prava.
I dalje je aktuelna tema davanje prava glasa dijaspori.
– To pitanje nije aktuelno tek sada. To je tema koja se godinama provlači, ali se pred svake izbore uvek aktuelizuje. Tada mnogi obećavaju, ali kasnije obećanja zaboravljaju. Logično je da građani koji imaju državljanstvo Srbije imaju pravo glasa, bez obzira gde u tom trenutku živeli. To pravo imaju državljani većine demokratskih zemalja u svetu. Zato dijaspora i očekuje da se njihova prava urede zakonom. Jasno je tim ljudima da postoje mnoge poteškoće, da to zahteva i dogovore sa državama u kojima žive, ali ako postoji dobra volja svi ti tehnički detalji daju se rešiti. Hrvati su dali to pravo Srbima iz Hrvatske.
Jedan od zahteva je i uspostavljanje ministarstva za dijasporu.
– Da. Rekao sam da odnos prema dijaspori treba da bude institucionalan. Ministarstvo koje bi se samo tim bavilo najbolji je način. Ono bi bilo i spona sa ostalim ministarstvima i državnim institucijama. Kroz njega bi se realizovala državna politika o kojoj sam govorio.
Da li je dijaspora imala favorita na ovim izborima?
– Ljudi živeći u nekoj zemlji poprimaju mnoge navike i osobine tih zemalja. Tako su i naši ljudi koji žive u razvijenim i demokratskim zemljama shvatili da je država najvažnija, da je država konstanta, a da se političke stranke i vlast menjaju. Zato oni i žele vezu sa državom, a ne sa partijama. Ali pošto država nije bila dovoljno aktivna u taj prostor su ušle stranke. Oni koji su glasali na poslednjim izborima, učinili su to shodno svom ubeđenju, a značajan uticaj na opredeljivanje imala je i činjenica kakav je ko imao odnos prema njima.
Stavovi relevantnih političkih stranaka prema dijaspori poznati su i građanima Srbije i onima u inostranstvu. Svaka od stranaka kada je u pitanju dijaspora požnjela je ono šta je posejala.
