Како је чувени светски архитекта одао признање великом поети јужних Словена за нацрт цркве. Супруг унуке Марка Миљанова Олге, Френк Лојд Рајт, био одушевљен решењем „пустињака цетињског“
О чудесној поезији и филозофији Његошевој написани су томови књига. И то првенствено из пера познатих историчара и теоретичара књижевности, на више светских језика. Али малом броју људи из струке познато је да је „пустињак цетињски“, који је место свеца обезбедио у литератури, био и врхунски – архитекта! Иако непрестано разапет између земље и космоса, одлично је познавао природне законе планете на којој је провео тек 38 година.
Потврду за то дао је, како га наука третира, најбољи архитекта свих времена, Американац Френк Лојд Рајт, који је посетио Црну Гору између два светска рата, док је још била „жива“ Његошева црква-капела на врху Ловћена. Када је сазнао да је највећи поета Јужних Словена „нацртао“ цркву коју је посветио свом стрицу Светом Петру Цетињском, и у којој је по сопственој жељи сахрањен, Рајт је узвикнуо:
“Његош је заиста био генијалан, када је смислио овакво решење, јер кружна форма је права круна за врх Ловћена. Види се са свих страна и једнако изгледа са сваке.“
Дакле, капелу која је саграђена 1846. године, чинила је једна већа и једна мања кружна форма, реализована по Његошевом налогу и нацрту.
А ко је био позванији да тако нешто каже од Рајта (1867-1959). Оснивач модерне архитектуре, писац који је објавио двадесет књига, предавач, дизајнер великог опуса, познат је по томе што је веровао у обликовање структура које су у складу са људском природом и околином, што представља филозофију коју је назвао органска архитектура. А баш на томе је ловћенски геније смислио цркву-капелу, која ће бити порушена, упркос противљењу великог дела културне јавности, 1972. године.
КАМЕН СА БРОЈЕВИМА
Камен којим је зидана црква на Ловћену деценијама је „украшавао“ једну ледину на Ивановим коритима. Био је обележен бројевима, јер се веровало да ће од њега поново „негде бити подигнута Његошева црква“. Гомила је „смештена“ поред дечјег одмаралишта на познатом излетишту у подножју опеване планине. С временом је бивала све мања јер су појединци узимали „лепу грађу“ за своје објекте!
Мало је познато да је Рајт, који је рођен у држави Висконсин, био супруг Олгиване (Олге Иванове Лазовић), унуке великог војводе и јунака Марка Миљанова, која је у Талесину, у далекој Аризони, заједно са славним супругом, основала познату Рајтову фондацију, једну од најчувенијих школа архитектуре на свету. Олгина мајка Милица била је храбра и смела ћерка војводе Марка Миљанова, чија је улога у Првом светском рату била велика. Послушала је своје срце и са пушком у руци отишла да брани свој народ. Њен отац није имао мушке наследнике, па се говорило да је тај ратнички жар, који је горео из љубави према српском роду, усадио у своје три кћерке. Највише се распламсао у Милици, што се видело одмах на почетку избијања Великог рата када је отишла на фронт, раме уз раме са мушкарцима. Када је стасала, Милица се удала за Ивана Лазовића и са њим добија 1898. године ћерку Олгу.
Из Црне Горе Олга је отишла као седмогодишња девојчица почетком двадесетог века, била је писац, плесачица, композитор, филозоф, учитељица. Била је у браку с Рајтом од 1924. до његове смрти 1959. Преминула је 1988. године. После њене смрти 1991. Амерички институт архитеката признао је да је Рајт највећи амерички архитекта свих времена.
Нема сумње да је Олгивана свом супругу, поред помоћи за бројна архитектонска остварења (била му је велика инспирација и подршка), пуно причала о својој постојбини, ловћенском Прометеју, који се толико „топио у српске несреће“, да је то и био разлог за посету Језерском врху, над којим је стражарила јединствена црква-капела. Ту је Рајт и сазнао ко је „нацртао“ капелу, која ће се наћи после рата на грбу Републике Црне Горе. А онда су „кола окренула низа страну“. По налогу ондашњих комунистичких власти, црква-капела је срушена 1972, да би уступила место фараонском Маузолеју, који је урадио генијални вајар Иван Мештровић. Маузолеј, којему је, како су и предлагали тада многи зналци, било место „негде на Цетињу“, отворен је 1974.
Тако је умрла последња жеља песника и владике, који је цркву на Ловћену аманетом писаним уочи своје смрти 1851. одредио за вечно пребивалиште. Пре него што ће жеља тадашњих моћника из Црне Горе о постављању маузолеја бити реализована, томе су се противили угледни писци и ствараоци као што су Мирослав Крлежа, Меша Селимовић, који је вапио „не стављајте самар на Ловћен“, посебно Српска православна црква и њена Цетињска митрополија. Али и научници који су тврдили да ће „планина одбацити гломазну грађевину“.
Унука војводе Миљанова са супругом Френком, Фото: Новости
Недавно је митрополит црногорско-приморски Амфилохије подсетио да цркву-капелу треба вратити на Ловћен, изражавајући и жељу бројних слободомислећих људи и у Црној Гори и другде у региону. Он је казао, између осталог, да не тражи уклањање маузолеја, већ да се на згодном месту, уз постојеће здање (тај простор је већ сагледан) сагради црква у истим габаритима пре њеног рушења.
Овом темом, вечито актуелном, бавио се, баш поводом идеја о враћању цркве и један српски интелектуалац, инжењер архитектуре из Крушевца Радул Радмановац, који је обавестио јавност да се Његошево име налази у Лексикону архитеката бивше Југославије. Он је подсетио да је, приликом изградње маузолеја, Ловћену „одрубљена“ глава.
ЊЕГОШЕВ ЗАВЕТ
Црквицу на Ловћену, на Језерском врху, подигао је Петар II Петровић Његош 1846. и посветио је свом стрицу Светом Петру Цетињском. Приликом подизања капеле, а и непосредно пред смрт, Његош је изразио жељу да у овој цркви буде и сахрањен, „на оној висини, која је највиша у Црној Гори и откуд се виде понајвише само србске земље и сиње море“, како је то причао Милорад Медаковић, Његошев ађутант и пријатељ, касније и државни секретар црногорског књаза Данила.
Медаковић је забележио и Његошеве речи којима обавезује Црногорце да га сахране на Ловћену: „То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу.“
Његош је умро 19. (31) октобра 1851, у 10 сати. Из бојазни да би се Турци могли ноћу прикрасти на Ловћен и почившем владици одрубити главу, сахрањен је у Цетињском манастиру, да би 27. августа 1855. његове кости биле пренете на Ловћен.
ПРИЗНАЊЕ РУСА КРАСНОВА
Капелу која је добрим делом страдала 1916. године од артиљерије Аустроугарске која је окупирала Црну Гору, подсетио је Радмановац, није „цртао“ велики руски архитекта Николај Краснов, како се понегде прича и пише, нити јој је изглед мењао први југословенски краљ Александар Карађорђевић, унук црногорског краља Николе Петровића Његоша, који ју је обновио 1925. године.
Краснов је, наиме, високо оценио решење капеле које је затекао и у потпуности задржао њену аутентичност. О томе сведоче фотографије капеле из ранијих времена и оне обновљене, пре више од деведесет година.
Саво Греговић, Велиша Кадић
Извор: Вечерње новости
Повезани чланци:
Његошева завјетна црква-капела на Ловћену
