Tu noc pred svedocenje pred Haškim tribunalom, kao svedok optužbe na sudenju Slobodanu Miloševicu, Kapetan Dragan dugo nece moci da zaboravi. Bio je sam i uplašen. Kao nikada pre toga. Palio je cigaretu za cigaretom, šetao po mekom tepihu koji je prigušivao korake, pojacavajuci tu tešku sudbonosnu tišinu koja je ispunjavala svaki delic prostora u kome se nalazio i gotovo bolno ga ometala da jasno misli i predvidi šta ce mu doneti taj sutrašnji, možda najvažniji dan u njegovom životu.
U hotel „Novatel“, u sobu 102, stigao je iz hotela „Ambasador“ gde je proveo svoju prvu hašku noc koja se toliko razlikovala od ove. Tada je bio raspoložen. Za veceru je porucio jastoga od kojeg nije hteo da odustane ni kada mu je ljubazni kelner skrenuo pažnju da sa Haškim tribunalom imaju dogovoren meni za goste i ponudio ga škampima u zamenu za jastoga. Kep je bio uporan. Ili jastog ili nece da vecera.
I tu prvu bitku u restoranu je bez reci dobio.
Ova sutrašnja pred Tribunalom, osecao je to svim svojim instinktima koji ga nikada nisu varali, bila je nešto što je stvaralo ledene trnce koji su mu klizili uz kicmu. Bila je nešto što nikada pre u životu nije doživeo. Nešto sa cime mora da se suoci dok ga radar u glavi stalno opominje: pazi, to je bitka recima. Takve bitke nisi vodio. Tu si amater. A svi oko tebe iskusni profesionalci. Tu veštinu ratovanja ne poznaješ. Zato pazi na reci. One su razornije i mogu da povrede više od svih bombi i granata. Pogrešna rec i bitka je izgubljena.
Šesta kutija cigareta
“ Te noci nisam oka sklopio “ seca se svih detalja Kapetan Dragan kome se, posle povratka iz Haga, u pogledu jasno vide i tragovi onoga što je tamo doživeo i preživeo. – Bio sam, u stvari, ljut na sebe zbog straha koji me je tako nekontrolisano šcepao. Hiljadu puta sam sebi glasno ponovio: govori samo ono što znaš, govori istinu i sve ce biti u redu. Za sve što kažeš moraš imati pokrice. Za svako slovo, za svaku zapetu. Ovde se mala greška ili namerna laž meri decenijama robije. To je, ipak, najmocniji sud na svetu. Veci od njega je samo Savet bezbednosti. Zato budi iskren do kraja. Možeš ti to. Ali, opet bunile su me mnoge stvari o kojima nisam ni razmišljao pre ove noci. Stotinu puta sam sebi postavio pitanje: zašto sam pristao da svedocim. I imao sam odgovor. Necu da svojim unucima ostavim genocidno naslede. Zlocin je, po mom mišljenju, individualna stvar i svako ko ga je cinio treba za to da odgovara.
Iz razgovora koje sam vodio sa službenicima Tribunala shvatio sam da se cela prica sastoji u tri reci. A to je da su dobrovoljci bili pod komandom Službe državne bezbednosti, vojske ili policije. I to je sve. Samo to traže. Imao sam utisak da ih drugo ne zanima. Miloševic je to poricao. Rekao sam im: on onda laže. Jer nijedan dobrovoljac nije mogao da kroci u Krajinu a da ne bude pod komandom jedne od te tri institucije. I potpisao sam tu izjavu s kojom su hteli pred sud. Ali bez ikakvog ulaženja u detalje. Potpisao sam je u nacelu posle razgovora sa jednim službenikom. I ne sluteci da ce kasnije probati da je zloupotrebe. Iako sam im još pri tom prvom razgovoru jasno kazao da mogu iskljucivo da govorim o Krajini, oni su ocigledno, što se na sudu kasnije tokom mog svedocenja ispostavilo, pokušali da rec Krajina zamene recju Srbija. Gotovo i da im je uspelo.
S druge strane, pak, te noci mnoge su mi stvari prolazile kroz glavu. Sa Miloševicem sam u sukobu dvanćst godina. Cak nisam hteo ni da rucam s njim. Ako ga napadnem, bicu proglašen izdajnikom. Ako ga branim, kazace: to je njegov covek. A ja sam 6. oktobra digao oružje na njega kada sam ušao u Studio B i Carinu.
Probao sam te noci da se setim svega. Svakog detalja rata u Krajini. Hiljadu slika mi je prolazilo kroz glavu. Ali me je bunio taj strah. Znao sam da sam cist, a drhtim. Nikada takav osecaj pre nisam doživeo. Mislim da sam otvorio šestu kutiju cigareta kada je dan poceo da se pomalja kroz hotelske zavese.
Još nešto, cega ce biti svestan tek po povratku, unosilo je te noci nemir u Kapetana Dragana. Bila je to preteca poruka koju je, pred sam put u Hag, primio preko mobilnog telefona. Glasila je: „Zašto si mi smestio otkaz u DB-u“. U potpisu Ruska ruža. Prva asocijacija bila je: Legija. Ali, Kep je odmah odbacio tu pomisao. Legija, prvo, nikada ne bi slao takvu poruku, a, drugo, bila je sasvim neodredena, daleko od duha coveka koji je, navodno, poslao. Kep je, naravno, obavestio nadležne službe, a tužilaštvo Tribunala mu je odmah ponudilo potpunu zaštitu, što je on odmah odbio.
Ali, istražujuci preko svojih veza poreklo poruke, došao je do toga da je taj broj samo jedan od 58 brojeva telefona registrovan na jedno žensko ime u Beogradu. I, naravno, rodila se sumnja: da li je tužilaštvo Tribunala, šaljuci ovakvu poruku („Ubeden sam da su je oni poslali“, kaže Kep), želelo da krijuci identitet svedoka brojem B-73, spreci Miloševica da se dobro pripremi za odbranu i unakrsno ispitivanje. I to ce mu biti jasno tek na pretresu, ali je te noci nemir u njega unosilo mnogo nelogicnosti koje su se tu dešavale, a on nije u tom casu umeo da ih prepozna i uoci.
“ Znao sam samo da sam ukljucen u igru u kojoj je mnogo zamki i prepreka i da sve što sam od ugleda stekao za ovih mojih cetrdeset i osam godina može da se raspline kao mehur sapunice.
Sam sa sobom
Samo oni koji su se suocili sa sudbinskim trenucima znaju kako u trenu coveku projuri citav život kroz glavu.
Setio se Vracara i Šumatovacke ulice gde je roden. I Ljubinke Žikic, upravnice Doma za decu bez roditelja, gde je proveo svoj dobar deo ranog detinjstva. Setio se i majke i sirotinje u kojoj su živeli, kao i dana kada je njega i sestru majka odvela u Dom, a kod sebe zadržala samo najmladeg sina. Setio se i dana kada je majka ponovo došla po njega i sestru u Dom da svi zajedno odu u daleku Australiju i budu opet porodica. Setio se svojih brakova sa Nemicom, Australijankom i Madaricom i svoja tri sina koji danas imaju cetrnćst, dvadeset dve i dvadeset šest godina i s kojima se redovno cuje. Baš kao što se cuje s majkom, bratom i sestrom koji i danas žive u Australiji.
Setio se patriotizma svog brata koji je, kada je poceo rat u Krajini, prodao sve u Australiji i došao da mu pomogne i bude uz njega kada je teško. Baš kao što se jasno seca kako su on i njegovi prijatelji skupljali novac za kartu njegovom bratu da se vrati u Australiju jer je ovde ostao bez icega.
Sve te slike su mu, te napete i najduže noci u njegovom životu, prolazile kroz glavu u toploj i jezivo tihoj hotelskoj sobi 102 na prvom spratu hotela.
Nedostajali su mu svi ti likovi koji su mu defilovali pred ocima. Dao bi, mislio je, pola života da cuje jedan prijateljski glas, da opet cuje Ljubinku koju voli kao rodenu majku i koja i danas, mada u osamdesetim, predstavlja sivu eminenciju njegovog Fonda. Ta žena, koja je na hiljade dece izvela na svoj put, umela bi da otera strah i nervozu koji su rasli u njemu.
Kada je covek u zatvorenom prostoru, on mašta o prostranstvima i horizontu. Tako je i Kep te noci opet svojim avionom prelazio Atlantik. I svojom jedrilicom sekao talase okeana. Setio se i sletanja u Rijeku. I svojih mezimica Monike i Maje kojima je on i otac i majka i brine o njima od njihove trece godine. One su polu Hrvatice, roditelji su im stradali u ratu, a njega cesto zovu tata.
Svašta coveku pada na pamet kad pusti mislima da same smenjuju jedna drugu. Pisalo se da je Kapetan Dragan izmišljena licnost. Da je covek bez identiteta. Da postoji, u stvari, tek od casa kada se pojavio u Krajini.
Setio se i svog poznatog odgovora na pitanje: ko je, zapravo, Kapetan Dragan. „Ako vam kažem, moracu da vas ubijem“. I svojih terena za golf se setio. I gitare. Prijatelja, igranja s medvedom Knindžom u zoološkom vrtu…
Toliko je bilo važno te noci telefon da zazvoni. I verovatno bi, da su Kepovi prijatelji mogli i da naslute koliko je te noci legendarni Kapetan Dragan uplašen i sam sa sobom.
Na tri metra od Miloševica
“ Kada sam ulazio u sudnicu sutradan “ još pod utiskom svega što je preživeo prica Kep “ iz tužilaštva su mi dali da potpišem jedan papir. Bio je na engleskom. Svega nekoliko recenica. Na njemu je pisalo: „Ovim se potvrduje da se Tužilaštvo obavezuje da bilo kakav razgovor ili izjava koju vi ucinite u toku vaših priprema da svedocite kao svedok u slucaju tužilac protiv Miloševica, nece biti upotrebljeni protiv vas“. U potpisu Darmon Grum. Uzmem papir, još jednom procitam i odbijem da ga potpišem. On je, u stvari, znacio da ja, i da sam pocinio neki zlocin, to mogu mirno pred sudom da priznam i kažem da me je Miloševic nagovorio, protiv mene tužilaštvo nece ništa pokretati. Znaci, taj papir štiti direktnog zlocinca, ali pod uslovom da optuži Miloševica. To je u meni stvorilo neku vrstu besa koju osecam još i danas. A onda je pocelo ispitivanje. Bio sam posebno uzbuden cinom zakletve, elektronikom, staklima i uopšte prostorom gde se sudenje održava. Zaista je impresivno. Gledaš ozbiljne ljude i znaš da se ovde dešava istorija ciji sam, eto, i ja jedan delic.
Miloševic je sedeo na tri metra od mene. Mislio sam: napašce moje angažovanje 6. oktobra. A, opet, video sam dok sam dolazio u Tribunal, mnoge unproforce koji su te 1991. bili u Krajini. I bilo mi je lakše. Oni su veoma dobro znali šta sam ja tamo radio i bio sam srecan što su tu. Slobodan Miloševic je bio crven u licu i cinilo mi se ljut. U pocetku uopšte nisam shvatio da li napada mene ili njih. Jer sva ta pompa suda zbunjuje. Znaš da je armija ljudi sve istražila, da znaju sve, da ne smeš da lažeš jer si pod zakletvom, a, opet, ljudski strepiš da nekom neodmerenom ili pogrešnom recju nekome ne slomiš vrat. Tek u sudnici sam shvatio da to definitivno nije moj teren. Jer, bilo mi je gore nego u ratu. U isto vreme slušaš dva jezika, motriš na finese, da li se tacno prevodi…
Za vreme pauze odlazio sam u posebnu odaju. Tu sam mogao da se odmorim, cak i prilegnem, dobijem posluženje ili šta vec hocu. Na raspolaganju su mi asistenti ako mi bilo šta zatreba.
Kada je došao red na famozno pitanje: ko je stvorio paravojne formacije, rekao sam da su svi bili pod kontrolom vojske, policije i rukovodstva Krajine. A onda i pitanje o tajnom radu srpske tajne službe na podrucju Krajine. Pitanje mi se ucinilo besmislenim, ali sam odgovorio da je sasvim normalno da tajne službe tajno i rade, jer su tajne. Da su javne, radile bi javno. Uopšte nisam shvatio šta su tim hteli da postignu. Sve tajne službe šalju svoje ljude u druge zemlje. Zašto Srbija ne bi slala svoje ljude u Krajinu, u tom casu još jugoslovensku teritoriju, gde se dešavaju izuzetno sudbonosni dogadaji za zemlju.
Ledeni ispracaj
Kapetan Dragan kaže da je i pored svega najjaci utisak na njega ostavio sudija Mej.
“ Zbog njega i ukupnog ponašanja ostalih sudija mnogo sam manje skeptican prema Tribunalu u Hagu nego što sam bio pre odlaska “ objašnjava Kapetan Dragan. – Taj covek me je zaista fascinirao. Jer, sudija Mej je apsolutno pozitivan lik. Svojim intervencijama nepristrasno je štitio i mene i Miloševica od brojnih zamki koje je spremilo tužilaštvo. Ja sam tog coveka tri dana gledao u oci i u njima nisam video ni pristrasnost ni želju da se nešto zataška ili zabašuri. Naprotiv u njegovim ocima sam video veliko iskustvo i želju da se sve sporno razjasni do kraja, pa na bilo ciju štetu ili korist to išlo. Mislim da ga je ljudski bilo sramota kada sam pred Tribunalom rekao da su mi prisluškivali telefon kada sam razgovarao sa Frenkijem dvadesetak sekundi tek da ga pitam da li gleda sudenje i da ga pitam kako je. Posle toga je Mej odmah prekinuo sudenje.
Ispracaj iz Haga je, opisuje Kapetan Dragan, bio leden. Svi iz tužilaštva su bili veoma ljuti.
“ To sam shvatio još u sudnici. Nisu mi ništa rekli, ali sam im video poglede koje su mi upucivali. Na kraju me je pozvao Džefri Najs i hladno saopštio da od tog casa tužilaštvo sa mnom nece više imati nikakvih kontakata. I spustio slušalicu. Ja sam posle rucka spakovao stvari, uzeo pasoš sa recepcije, platio racun i otišao. Niko me nije ispratio. Naravno, novac za hotelske troškove sam dobio od Tribunala. Na putu ka ćrodromu na stubovima mostova neko je sprejom ispisao grafite. Bila su to cetiri ocila okrenuta jedno ka drugome. Tek kada je avion uzleteo, znao sam da je s Hagom, što se mene tice, sve završeno. Samo ona nervoza i neki neracionalni strah još kao da cuce u meni. Valjda se tako osecaju svi koji stanu pred ovaj sud jer su ucestvovali u ratu što se desio na ovim našim prostorima, a nije morao da se desi. Pa cak, i kada se pred Tribunalom pojavljuju samo kao svedoci.
