Studentski protesti i previranja na Univerzitetu, posebno beogradskom, uvek su imali odjek u javnosti, dok su demonstracije 1968. i 1996/97. bile jedan od presudnih faktora promena u društvu. Mnogi od učesnika tih protesta, i šezdesetosmaši i devedesetsedmaši danas imaju visoka mesta u društvenoj hijerarhiji, ali, rezultat njihovog udruženog rada je haos – i u društvu i u obrazovanju. Nekadašnji revolucionari stvorili su sistem koji je daleko gori od onoga protiv koga su se borili, i tako smo između ostalog dobili univerzitete koji su obrazovanje pretvorili u robu koja je sve skuplja i skuplja, dok je njen kvalitet sve lošiji i lošiji.
Osnivači nekadašnjeg Crvenog univerziteta Karl Marks postali su ideološke vođe i glavni promoteri neoliberalne komercijalizacije svega, pa i visokoškolskog obrazovanja, dok su vođe i učesnici protesta 1992. i 1996. uspešno iskoristili pijacu kojoj su kumovali i uglavnom dobro unovčili svoj mladalački bunt. A kao što su se revolucionari pretvorili u svoju karikaturu, ni obrazovanje koje su stvorili nije drugačije, niti su drugačiji studenti i studentski protesti. Tako smo ovih dana bili svedoci karikature protesta koja se odvijala na Filološkom, a još traje na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Nekoliko marksističkih i anarhističkih grupa pokrenulo je blokadu fakulteta, organizovanu po šablonu iz priručnika Centra za anarhističke studije, koja je, obzirom na razloge zbog kojih je pokrenuta, umesto da pokrene opšti talas studentskog protesta izazvala skandale i na kraju fizičke sukobe između demonstranata i pojedinih profesora. Blokada je pokazala da, za razliku od ranijih protesta, među studentima više nema jedinstva ni solidarnosti, a da jedinstva ni solidarnosti posebno nema između studenata i većine profesora, čiji su interesi sada umnogome suprotstavljeni, prvenstveno zbog novca. Država na primer izdvaja 3,6 odsto BDP-a za obrazovanje, a 97 odsto novca koji recimo dobija Univerzitet u Beogradu odlazi na plate zaposlenih, dok samo 3 odsto na ostale potrebe. Nastava tako zavisi od skupih školarina, koje zbog prošlogodišnjih izmena Zakona o visokom obrazovanju moraju da plaćaju i mnogi studenti sa visokom prosekom.
Odličan uspeh na studijama više nije dovoljan uslov da student studira na budžetu, i zato je i prošle godine pokrenut studentski protest, koji je okončan dvodnevnim štrajkom glađu grupe studenata ispred Vlade Srbije. Problem je tada rešen odlukom Ministarstva prosvete da studenti koji imaju više od 60 bodova budu finansirani iz kase njihovih fakulteta, onima koji imaju od 54 do 59 bodova bude plaćeno 70 odsto izdataka, a akademcima koji su u prethodnoj godini sakupili od 48 do 53 boda je plaćeno 55 odsto školarine. Uz to je Grad Beograd odlučio da pomogne hiljadu studenata lošeg materijalnog stanja.
Ovogodišnji protest započeo je iz istih razloga, a rešenje koje je ponudilo Ministarstvo prosvete je isto kao i prošle godine. To međutim nije bilo dovoljno za Plenumaše koju su nastavili blokadu fakulteta, jer oni traže i ograničavanje školarine na svim državnim fakultetima na tri minimalne mesečne plate, status budžetskog studenta za sve one koji ostvare 48 ESPB, ukidanje rangiranja i vraćanja apsolventskog statusa, staža i ispitnih rokova za one koji studiraju po Zakonu iz 2006. Plenumaši traže i početak razgovora o besplatnom školovanju, izmene Zakona o visokom obrazovanju, kao i smenu rektora Branka Kovačevića.
Država očigledno ne želi da izmeni nakaradni Zakon o visokom obrazovanju, niti da se ozbiljnije pozabavi kriminalom i korupcijom na univerzitetima.To se naravno teško može očekivati i od profesora, i stoga su neki od zahteva pobunjenih studenata opravdani. Ali, iza protesta su stale organizacije koje nisu u stanju da omasove pokret, i pored toga što su mnogi studenti nezadovoljni radom zvaničnih studentskih tela i studentskih parlamenata, koji su se pretvorili u poligon za vežbu podmlatka političkih partija. Nasuprot tome, iza Plenuma, i iza organizacija koje ga podržavaju, poput organizacije Marks 21, stoji kruta marksistička dogma, ili anarhističke iluzije, koje svakako niti mogu da reše probleme obrazovanja, niti mogu da većinu studenata pokrenu na opravdanu akciju. Zato se na kraju treba i zapitati, šta je zapravo Plenum, i šta je zapravo organizacija Marks 21, odnosno da li su u stvari oni poveli protest koji je unapred trebao – da ne uspe.
