Cim je došao na presto, DOS je porucio da ce, ubuduce, i naša brojna, bitna i za neke sporna dijaspora moci da glasa na izborima. Ali, pošto postoji problem, kažu, tehnicke prirode, raseljeni ce na ostvarenje postojeceg prava da biraju i budu birani verovatno cekati i posle neraspisanih ovogodišnjih izbora.
Cetnicka emigracija manje je „cetnicka“ od 5. oktobra 2000, a i na srpske gastarbajtere i ostale selice, ne gleda se kao ranije. Bar ih tako više ne doživljava takozvana demokratska vlast, ako je suditi po pricama državnih zvanicnika o znacaju i planovima s dijasporom, primera popularnog ministra Božidara đelica iz Francuske i dvoje ambasadora iz rasejanja (Krinka Vidakovic u Izrćlu i Dragoljub Popovic u Švajcarskoj). Dakle, osim što ce nastaviti da unose devize u zemlju, našim ljudima rasutim po svetu, ne samo po konzulatima, obecava se ostvarivanje prava izbornog glasa, osnovnog prava koje emigranti razvijenih društava, pa i bivšeg komunistickog bloka, odavno uživaju.
Daleko od Grcke – cijih 16 miliona državljana živi van zemlje, 14 miliona unutar nje (podaci SMIP-a) – Jugoslavija, ipak, spada u red država s izuzetno brojnom dijasporom. Pošto sveobuhvatni popis nikada nije obavljen, i dalje se samo procenjuje da jugoslovensko rasejanje, danas, cini oko tri i po miliona ljudi, medu kojima i – 5 000 doktora nauka. Od tog broja, oko milion i po su državljani SRJ, pri cemu, opet, znacajan broj ima i državljanstvo zemalja imigracije. Racuna se i da preko granica deluje oko 1 300 razlicitih asocijacija, na svih pet kontinenata, najviše u porodici Evropske unije, u Severnoj Americi i Australiji.
Strah od desnice
Dilema jeste cinjenica da Srbi u inostranstvu nece osecati direktne posledice sopstvenog politickog izbora, uprkos opštem, nacelnom stavu da oni treba da glasaju – s obzirom na to da je red nostalgicnih lastavica kudikamo duži od reda registrovanih Crnogoraca i s obzirom, ponavljamo, na iskustva razvijenih zemalja. Medutim, baš zato što je red duži, ali i, što je za neke tumace specijalno važno, mahom nacionalisticki, antijugoslovenski obojen, roden je strah da bi njihovi glasovi osnažili desnicarske snage. Da li bi ih osnažili, ili iz pepela podigli pravo na celo, tek dijaspora u narednim epizodama eventualnu politiku desnice ne bi osecala kao Srbi u Srbiji. I zato se neki plaše.
Pomocnik šefa diplomatije Gorana Svilanovica i šef SMIP-ovog Sektora za konzularne poslove i dijasporu Milan Kljajevic (SNP) i predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja, najvažnije srpske organizacije u dijaspori, Miroslav Majkl đordevic približno istim tonom odbacuju ovakvu šansu, cude se tom strahu i ponavljaju razliku izmedu patriotizma i nacionalizma. Kljajevic („Nisu oni toliko neodgovorni“, o potencijalnom glasanju iseljenika za SRS), recimo, podseca da su upravo radikali, kada se razmatralo osnivanje Saveta za dijasporu u Saveznoj skupštini, postavili nedoumicu oko njegove svrhe. đordevic ocenjuje da je Vojislav Šešelj „završio karijeru“ u emigraciji, jer je izigrao pokojnog sveštenika i vojvodu đujica, i dodaje da svega desetak odsto naših iseljenika ima takve, i levicarske afinitete, a cemu su doprineli i Udba i svojevremeno Radmila Milentijevic. Baška istraživanje agencije „Medijum indeks“ po kome simpatizeri socijalista i radikala nisu za ukljucivanje dijaspore u vladajuce strukture.
Državljanstvo, pa glasanje
Vlast pokazuje deklarativnu spremnost da se srpska matica i pcele konacno povežu, ocigledno svesni cinjenice da im na mnogo polja dijaspora može pomoci. Iz neposrednog okruženja, nije zgoreg podsetiti se dometa hrvatskog i albanskog rasejanja koja su, na vezi ili bez veze sa njihovim zvanicnicima, uspešno širila odgovarajucu verziju dogadaja. Inace, za razliku od Hrvata (od Tudmanove epohe glasaju i van zemlje), stanovnici Bosne i Hercegovine i Makedonije još ne mogu. U ambasadi BiH receno nam je da se planira da „dijasporci“ biraju od ove godine; u ambasadi Makedonije da je bilo nekoliko bezuspešnih inicijativa.
Vlada SRJ je, prvi put u istoriji odnosa dijaspore i matice, decembra 2001. donela Odluku o obrazovanju Saveta dijaspore kao savetodavnog tela Vlade SRJ, sastavljenog na paritetnoj osnovi (finansira se s racuna SMIP-a). Od zemalja su zastupljene Nemacka, Kanada, Austrija, Francuska, Švajcarska, Švedska, SAD, Australija i Rumunija. Traži se proširenje predstavnicima iz drugih država gde Srba ima prilicno. Usput se ponegde i mršti zbog pola-pola (11:11) odnosa u Savetu: trebalo bi, naglašavaju, da ima više predstavnika iz dijaspore. Iz SMIP-a ce poruciti da je nekada postojao predlog da predstavnici Saveta budu iskljucivo iz zemlje. Danas je za pocetak rada Saveta potrebna polovina clanova iz dijaspore. Uostalom, potpredsednik i predsednik su emigranti, izabrani tajnim glasanjem; covek iz matice, potpredsednik je episkop Lavrentije, izabran javnim glasanjem. Premijera je da se u vladinom telu nalazi predstavnik Crkve: SPC u svetu ima 22 eparhije, više od 1 200 parohija, oko hiljadu crkava i manastira.
Prvi zadatak Saveta je da predloži model izbora demokratskih institucija u rasejanju koje bi predstavljale dijasporu u matici i radile na jacanju veza i saradnje s maticom, te time i ojacale poziciju majke u zemljama prijema. Suština se, pak, vidi u reizgradnji medusobnog, decenijama ljuljanog poverenja. Jedna od zamisli je, tvrde, da promena režima u otadžbini, u buducnosti, ne utice na samu organizaciju iseljenika. A ministar Svilanovic saglasio se s prioritetnim zahtevima iseljenika: ostvarivanjem prava glasa, prava na državljanstvo i poboljšanjem mogucnosti za ulaganja u zemlji.
Pravo glasa imace i ima svako ko poseduje i naš pasoš (po procenama, nešto manje od polovine dijaspore). Od 5. oktobra mnogi su zatražili povratak ili sticanje državljanstva, procedura je u toku. Poznavaoci prilika saopštavaju da se beleže i zahtevi na osnovu „osecanja pripadnosti srpskome narodu“. (Zoran Milinkovic iz Pariza, predsednik Patriotske stranke dijaspore cije je sedište u Beogradu, a nema je na 988 nego smo je slucajno uocili u Cetinjskoj ulici gde se i NIN nalazi, podseca na reci predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice da je dijaspora jedan od stubova društva, Zorana đindica -da ce dijaspora moci da glasa na prvim izborima, ali i da je sve što je uradeno, ukidanje resornog ministarstva na republickom nivou i formiranje Saveta na saveznom.)
Muzara ili partner
Izmešteni deo košnice pamti istraživanje javnog mnjenja u Srbiji koje je „Medijum indeks“ uradio avgusta prošle godine, po kome preko 70 odsto gradana pozdravlja demokratsko pravo da emigranti aktivno ucestvuju u politickom i gradanskom životu Jugoslavije.
Ukoliko se zakonodavstvo prilagodi, ocekuje se, svi sa SRJ pasošem mogli bi da budu kandidovani, birani i mogli bi da glasaju. Prema Cesidovom modelu, naši državljani koji žive u inostranstvu mogli bi tamo da glasaju, pod uslovom da zakonodavstva tih zemalja dopuštaju glasanje u diplomatskim predstavništvima, a strani državljani koji žive u Jugoslaviji najmanje pet godina mogli bi da biraju odbornike u svojim sredinama.
Iz konteksta proizlazi da dijaspora, za promenu, insistira, sem na pasivnom, i na aktivnom birackom pravu. Neki bi da budu kandidovani. U obe varijante, politicki marketing ne bi došao pod sumnju buduci da su u eri Interneta (satelit i lokalne medije da ne pominjemo) ljudi iz rasejanja ponekad, cini se, vidno bolje obavešteni od gradana koji žive u Srbiji kojima politika cesto ni na jedno uvo ne ude.
Iz Kongresa srpskog ujedinjenja porucuju da je dijaspora spremna da pokrije troškove izbora u rasejanju. Izbori bi se, ideja je, finansirali iz naplate administrativne takse za unošenje u biracki spisak. „Naš stav je odavno poznat, sada ga samo zaoštravamo“, kaže za NIN Mila Aleckovic-Nikolic, istaknuti clan Sverspske zajednice Francuske i Kongresa srpskog jedinstva, s napomenom da se od novih vlasti to i ocekuje, „i za njih smo se borili“. Ona objašnjava da dijaspora ne traži nikakvo pravo, vec da se vec postojece realizuje. Uverena je da bi bar milion dijasporaca glasalo. Usput, države gde Srba ima dosta, dozvoljavaju tu mogucnost, ukljucujuci i Ameriku u kojoj do bliže prošlosti nije bilo izvodljivo biti vlasnik dve isprave.
Predsednik iseljenika
Formiranje Saveta, „nadstranackog tela“, komentariše kao dobronameran potez i – donekle kao grešku u koracima: „Savetovanje bez ikakvog prava odlucivanja i diplomatskog imuniteta nema nikakvu moc. To telo je beznacajno, ništa novo ne donosi. Mi godinama – savetujemo.“ I: „Optimisti smo, necemo da budemo gavranovi. Ali, ostajemo oprezni. I jedinstveni. Kako je rekao moj brat Miroslav-Majkl đordevic, mi sada imamo samo jednu temu – izbore.“ Gospoda Aleckovic-Nikolic i gospodin đordevic nisu clanovi Saveta. Što zbog obaveza, što zbog šuškanja da su izvesna konzularna predstavništva tipovala na „blede licnosti“.
Biznismen Miroslav-Majkl đordevic kaže za NIN da postoji bojazan i sumnja da aktuelna vlast želi glasanje emigranata. „Mi znamo da ce to pravo, pravo glasa biti i naša obaveza, ne bežimo od odgovornosti. Ako bi se pravilno sprovela procedura, deset do 15 procenata od ukupnog broja glasova stiglo bi iz dijaspore.“ Caka je u tome što taj procenat može biti presudna kap u borbi dve politicke strane, DS i DSS-a. Da li ce se on u tom slucaju kandidovati na predsednickim izborima: „Suviše je rano o tome govoriti.“ Ali, zato nije rano reci da bi glasovima van matice „Srbija dobila demokratski centar, stabilnost poznatu Zapadu koja u Srbiji, nažalost, ne postoji“.
đordevic otkriva i da medu našim iseljenicima buja mišljenje da sadašnja vlast donekle prati obrazac ponašanja prethodne, odnosno da emigrante vidi ili kao neprijatelje, ili kao krave muzare, „ne kao partnere“: „Nova vlast kao da je dobila neke iste note, od guvernera pa nadalje. Pricaju ‘oni nisu ništa za nas uradili, necemo ni mi za njih’. To je jeftina prica, nisu fer. Jer, mi smo pomogli DOS-u.“ Kaže, prve pare za gotovo sve opozicione stranke došle su iz dijaspore, da njih nije bilo, naša ondašnja opozicija ništa ne bi uradila.
Pred vladinim Savetom, zvanicno i trenutno, dva puta stoje. Prvi je da organizuje „prosutu“ dijasporu, i svetski trend globalizacije to namece. Drugi je da se formira glavna skupština, koja ce zasedati jedanput godišnje – u zemlji. Glavnoj ce prethoditi skupštine u državama gde iseljenika ima dovoljno, to jest može se pretpostaviti potencijalno pravljenje imidža lidera, takoreci predsednika dijaspore. Obaveza naše države je „da se zahtevi dijaspore prema matici rešavaju“. Pitanje državljanstva, najpre, pošto nije mali broj onih koji su ga izgubili raznim dekretima. Da svi koji žele, a vode poreklo, ili su mu/joj roditelji državljani, mogu i da dobiju pasoš. „Ocekujem da ce država pozitivno reagovati na preporuke Saveta koje ce nadležni organi dobiti ovih dana“, najavljuje Kljajevic.
Problem je, proizlazi, tehnicke prirode. Pravo postoji, traži se model realizacije. Razrada ce potrajati, ne zna se koliko dugo. Možda bude i kombinacija modela (glasanje u konzularno-diplomatskim predstavništvima, putem ovlašcenja, pisama…). Nezgoda je što smo, s te strane gledano, jasno u deficitu s vremenom. Potvrdio je to i, prema preliminarnim podacima, neuspeli popis stanovništva izvan Jugoslavije (sproveden od 20. februara do 30. marta). U senci Kosova, ali i popisivanja na dobrovoljnoj bazi, odziv je bio slab.
Služenje vojske
Plus što su ga mladi muškarci namerno izbegavali, zbunjeni svežim rokadama oko služenja vojnog roka za državljane s dva pasoša: niži zakonski propis u koliziji je s višim, kojim se propisuje da muškarci s dva pasoša mogu da služe vojsku – ako hoce. Naime, u Uputstvu Generalštaba Vojske Jugoslavije od prošle godine piše da „regrut stalno živi u inostranstvu ako mu je Generalštab dao saglasnost za stalni boravak“, cega nema ni u Izmenama i dopunama Zakona o VJ usvojenim januara ove godine. Dijaspora traži da se odredba o saglasnosti Generalštaba ukine, odgovor cekaju do 30. aprila.
Odnosi matice i iseljenih lica definitivno nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu. Bolji su, ali više u najavama nego u stvarnosti. Ne treba zaboraviti ni kako je dijaspora reagovala na pokušaj imenovanja novinara Stojana Cerovica za ambasadora u Vašingtonu, kako su to doživeli pojedini lideri DOS-a (kao mešanje u suverenitet i unutrašnju politiku!), da je ministar Svilanovic izjavio kako dijaspora sebi pridaje veci znacaj nego što ga ima (u protivnom bi sprecila bombardovanje)… Deo DOS-a takode smatra da emigranti nisu dovoljno uradili za Srbiju ni tokom rata, ni u rušenju Miloševica, niti posle njegovog pada. đordevic ce odgovoriti da ovakvi komentari dolaze ili od strašno neupucenih, ili zlonamernih ljudi.
Nego, hoce li na sledecim izborima glasati i dijaspora, emigracija koja posle 5. oktobra izgleda dolazi i na neku vrstu naplate? Šta se dešava s tim tehnickim problemom? „Ako bi izbori bili ove godine, imali bi istu tehniku kao i ranijih godina.“ Jednostavnije, Kljajevicev odgovor je – ne.
