I tako je, igrom slucaja, kako to uostalom, a gotovo i po nekom nepisanom pravilu biva u životu, Dragan Andrejevic, diplomirani gradevinski inženjer, iz Beograda, sa obala Save i Dunava, stigao u Vankuver, koji zapljuskuje voda Pacifika.
I Vankuver ima reku, veliku, Frejzer, najveci brodovi njome plove; samo: nije to ni Sava, ni Dunav. Nije.
Stigao je Dragan Andrejevic, rodeni Beogradanin, i njegovi su se takode radali u kneževini Srbiji, pa kraljevini Srbije, onda je nastajala Jugoslavija, jedna, druga, treca, preko mora i okeana, preko zemalja i kontinenata, stigao i ostao, sa suprugom Snežanom, takode gradevinskim inženjerom, i dvoje dece – sinom po imenu Aleksandar (osamnćst) i cerkom Aleksandrom ( cetrnćst). Stigao i, valjda, skrasio se, za vecita vremena.
A misli su mu uvek tamo, tamo daleko, u Srbiji, na brdovitom Balkanu. Posle završetka studija na Odseku za puteve i železnice, Andrejevic je poceo da radi u „Planumu“, 1976; prvi posao na jednom malom propustu kod Umcara. Onda na ćrodromu u Surcinu, nekoliko godina na proširenju i rekonstrukciji vazdušne luke.
Zna se da je radio na zgradi za internacionalne letove, pa na tri fingera, to su tuneli za ulazak u avion. Radio na „presvlacenju“, a zatim na produženju piste. Posao ga je odveo i u svet: u Irak, Džibuti, Ugandu, Keniju, Nigeriju. Mislio je da se vrati u zemlju. Ali: gde? Država je vec propadala…
Kako živi srpska zajednica? Odgovara Dragan Andrejevic:
„Pa, dobro. Poznati smo u Severnoj Americi. Gledaju na nas sa simpatijama, bez zavisti. Kažu: Bože što se lepo slažete, pa imate i svoje novine. Odnosi u zajednici su zaista dobri, da kucnem u drvo. Velika je naša zajednica: tri hiljade porodica. Ni suviše velika da bismo se delili na grupe, a ni suviše mala“.
Kako pomažete zemljacima u Srbiji?
„Kad god dode neka muka, a njih ima stalno, tako je bilo i pre pedeset, i trideset… i sada: pomažemo otadžbinu, zavicaj. Ljudi daju koliko mogu. To: koliko mogu. Najviše me je dirnula akcija „Usvojite jedno dete“ iz Republike Srpske. Uvek se slao novac za odredeno dete. Sav novac koji se davao u dobrotvorne svrhe stigao je tamo gde je trebalo. Mnogo smo poslali kada je bombardovana Srbija.
Da li se Srbija trudi da deca ovde ostanu srpska deca?
„Jugoslavija se nikad nije trudila da srpska deca budu srpska deca, nego da budu Jugosloveni. Mi se trudimo da budu ono što smo mi: Srbi. Srbija u tome zaostaje: još sebe nije pronašla“.
Vi radite i na pravljenju i rasturanju“Kišobrana“, novina srpskih. Da naši zemljaci mogu da se obaveste o dogadajima u zemlji, a i na severnoamerickom kontinentu?
„Naš „Kišobran“ je pun pogodak. Informiše onoliko koliko mi znamo. Van toga mi ne možemo ništa da izmislimo. I mi, verovatno grešimo. Ali, trudimo se da bude onako kako jeste. Pišemo i o egzilu, a i Beogradu. Poštuje se autoritet svakog pisca, pa makar se urednik Nebojša Jankovici ne slagao sa njegovim mišljenjem. Ništa ne izmišljamo. Zadovoljni smo novinama, ovakvim kakve jesu“.
Koliki je tiraž?
„Cetiri hiljade, a i do pet kada šaljemo besplatne primerke. Moram da kažem da je za odabranu publiku, koja ume da cita. Nije za široke mase, kako se to kaže. Postoje novine, ali ovakve kao „Kišobran“ ne. Izdržavamo se od pretplate. Kad istekne, šaljemo opomenu. Ovde su izlazile i „Nezavisne novine“, dva puta nedeljno, sa fantasticnim tiražom. Licile su na prave dnevne, ali su polako izgubile trku sa Internetom i ostalim sredstvima javnog informisanja. Morale su da se ugase. Citaju se i frankfurtske „Vesti“, obavezno, kad stignu. A stižu“.
Kako se izdržavate?
„Pretplata, onda reklame, pa neki naši ljudi podržavaju list. Šaljemo ih i u zemlju, svim saradnicima obavezno“.
Kako su vas gledali svih ovih poslednjih godina, kako su se osecala vaša deca?
„Ponosni smo što smo Srbi. I deca. Sad pomalo uce o tome. Dobro, pomalo se razlikujemo od drugih…Onaj ko može jednom u dve godine da priušti sebi da ode u Srbiju, može da održi ono što je potrebno. Sva deca naša, iz naše zajednice, kad odu u Srbiju oduševe se“.
Draganu Andrejevicu i njegovog supruzi Snežani „Kišobran“je veoma važna stvar u životu. I veoma znacajan posao. Ne samo, naravno, iz materijalnih razloga. Ciljevi su viši, jasno. Ali, da bi se živelo, zvanicno radi poslove na kupoprodaji kuca, apartmana, biznisa, zajmova za kuce…
Radi sve. Takav je život.
