TeŠko je probiti se do vrha u zemlji u kojoj ste uvek stranac. Posebno kad na
desnici imate istetoviranog Svetog Nikolu i grb Beograda. Kad vozite beli porŠe
s registracijom BE04RAD, I sa Zvezdinom zastavicom na retrovizoru. A Goran
DŽelatović uradio je upravo to – otiŠao je u London i postao jedan od najboljih
britanskih telohranitelja. čovek koji je u poslednjih deceniju i po radio s
najvećim zvezdama svetskog dŽet-seta ispričao je Zorici Marković kakvi su
izbliza Pol Makartni, Kobi Brajant, princ Hari, DŽejson Statam i zaŠto članovi
grupe Ajron Mejden toliko vole Srbiju Fotografije iz privatne arhive
Onaj ko je prvi čitao scenario za film čovek u vatri, sasvim sigurno je znao
da će postati blokbaster. Skoro istinita priča o čoveku koji je svoj život dao
u zamenu za devojčicin uspela je ne samo zbog toga što je Denzel Vašington
maestralno odigrao ulogu telohranitelja sa srcem. Uspela je i zbog toga što je
u pitanju priča o snazi prijateljstva koje se razvija između, kako bi to
trebalo da bude, samo dva poslovna saradnika, i neobičnoj privrženosti, snazi i
odanosti jednog čuvaraod krvi i mesa.
Posebnu vezu sa svojim telohraniteljem ostvario je i Džon Konor iz
Terminatora, jer njegov čuvar imao je samo jedan cilj: da mu sačuva život. Iako
nije baš svim telohraniteljima danas glava u torbi, njihov posao nije ništa
drugačiji: žrtvovati svoju reputaciju za klijentovu, žrtvovati svoje vreme za
klijentovu bezbednost i udobnost. A pre svega, naterati mu da vam veruje jer je
to, kažu profesionalci, ključ dobro obavljenog posla. I zato u tom svetu
modernih telosa nije lako steći reputaciju beskompromisnog profesionalca sa
srcem.
Možda je i to razlog zbog čega je jedan Srbin, Goran Dželatović, u vreme kad to
nije bilo popularno, stupio u krug u koji se ulazi kroz iglene uši. Srce ga je
odvelo u London onda kad su ljudi tamo odlazili bežeći iz bede devedesetih –
ljubav prema devojci koju je upoznao na moru 1996. Izabrao je teži put, ali je
zato posebno cenjen u zemlji koja nema baš visok prag tolerancije prema
strancima koji se u njoj nastanjuju zbog posla, a posebno ne prema onima kojima
treba da povere život. A njemu su život poverili mnogi selebritiji, od princa
Harija – o kojem brine samo MI6 – do nama ne toliko poznatih, ali u Britaniji
izuzetno uspešnih ljudi.
Sve je počelo od glumca Džejsona Stetama 1999. godine, kojeg je Goran čuvao dok
ovaj još nije bio holivudski superstar. Sada su veliki prijatelji. Usledio je
posao sa Majkom Tajsonom 2000. i reputacija odličnog mu je otvorila vrata za
ostale poslove iz snova. Na listi koje je obezbeđivao su redom Stiven Sigal,
Paf Dedi, Snup Dog, Naomi Kembel, Madona, zvezde iz Premijer lige… Kobi
Brajant i američka košarkaška reprezentacija samo su poslednji u nizu onih sa
kojima je toliko uspešno sarađivao tokom OI u Londonu, da su ga pozvali da ih
čuva i na narednim Igrama, u Rio de Žaneiru.
Dolazak u London je bio veliki korak za mene. Postati telohranitelj slavnih,
medijski izuzetno eksponiranih ličnosti, nije baš lak posao.To je dug proces,
ako hoćeš da se baviš njime i ostaneš uspešan u njemu, počinje Goran
Dželatović svoju neobičnu priču za Nedeljnik. Jedan od glavnih faktora je tvoj
karakter. Doći do samog vrha je dug put, dugi radni sati, radiš sa svima, šta
god da ti ponude. Nema biranja! E, kad dođeš na vrh onda se neke stvari malo
menjaju, na svu sreću. Na primer, možeš da biraš s kim ćeš da radiš, postavljaš
svoje uslove, cenu sata ili dana, imaš priliku da otvoriš svoju firmu…
U svet selebritija se probio zahvaljujući profesionalnosti, upornosti ali i
prijateljstvu koje je razvio sa svojim prvim važnim poslodavcem, Markom
Fulerom, čovekom koji se bavio organizacijom svega što vam padne na pamet, a
ima veze sa slavnima.
Šta reči o Marku, lud je ko struja, nikad nije na jednom mestu, uvek je u
pokretu. Mobilni mu je stalno zauzet, non stop mu zvoni, kao što avioni sleću
na Hitrou svaka dva minuta. Sa njim nikad nije dosadno jer je vrlo društven,
mada je jako težak za moj posao. Ali, iznad svega, fantastičan je čovek,
poverio mi je mnogo toga, bukvalno brinem o njemu, njegovoj porodici i svim
njegovim poslovima. Cenimo se i poštujemo i to je zaista prijateljstvo više
nego posao.
Biti glavni telohranitelj slavne ličnosti ili šef njenog celokupnog obezbeđenja
znači poznavati svog klijenta bolje nego sebe. Iako nama deluje da slavni
moraju da slušaju ono što im se kaže kad je u pitanju njihova bezbednost, često
znaju da budu svojeglavi i da zadaju probleme svojim čuvarima.
Šef obezbeđenja ne znači da ste vi njima šef. Oni su ti koji komanduju, oni
plaćaju tvoje račune. Moj posao je uvek različit, ali uglavnom se svodi na to
da treba da razmišljam uvek tri minuta ispred svog klijenta. To je jako bitna
stvar, tako njemu i sebi olakšaš dan. Ja sam tu da mu dan prođe glatko bez
ikakvih trzavica. Prvo i važno je da ne sme da bude kašnjenja. Bolje ja njega
da čekam nego on mene. Onda – izbegavati gužvu po gradu. čim su u kolima malo
duže, postaju jako nervozni i nezgodni, naročito žene. Za njih ne postoji ‘nema
mesta u restoranu’, čekanje u redu… A onda automatski ne postoji ni za mene.
Neki klijenti su posebno teški zbog toga što njihovo ime sa sobom nosi najviši
stepen odgovornosti. Britanski princ Hari jedan je od njih. Oni koji prate
njegov život znaju koliko ume da bude nestašan, a to najteže pada njegovim
čuvarima. Goran, međutim, kaže da je princ jedan sasvim običan dečko, dok ne
pomislite na to da u sebi ima kraljevsku krv.
Naravno da ima razlike kad čuvate nekog tog kalibra. Sa princem ti je sve
organizovano, tačno znaš gde ideš i koliko se zadržavaš. Oko nas je kraljevska
policija, tako da tu nema velike matematike. On je izuzetno pozitivna ličnost.
U mom poslu je pravilo ‘ne pitaj ništa, samo odgovaraj’. Ali, sa njim to nije
važilo. U jednom trenutku smo se slatko smejali na njegov račun. Bili smo na
koncertu u Hajd parku, sedeo je pored mene i jeo hamburger, opušteno pio pivo.
Ruke su mu bile skroz masne, toliko da sam imao petlju da prokomentarišem: ‘I
ti si mi princ!’ Prihvatio je šalu kao da se znamo ceo život. Otkriću ti jednu
tajnu koju zna jako malo ljudi. Koncert u Hajd parku 2009, gostovali su
Basement Jaxx. Otišli smo na binu odakle smo posmatrali koncert. U jednom
trenutku Hari mi je prišao i rekao idem da igram.Smejao se, a ja u čudu! Gde
ideš? Gde da igraš? Nisam razumeo,a još manje očekivao njegov sledeći potez.
Obukao je kostim gorile, sa sve maskom za lice i izašao da igra i skače po bini
tokom koncerta. Izgledalo je sve normalno, pun park, 65.000 ljudi igra i peva.
Uživali su u koncertu ni ne znajući ko je ta gorila na bini.
Ali, nije uvek sve organizovano mesecima unapred, niti postoji scenario za
iznenadne poslove, kao što je to slučaj bio sa okupljanjem Spajs girls 2007.
Goran kaže da ni danas ne zna kako je uopšte uspeo da odradi taj posao, za koji
je dobio ugovor 24 sata pred njihov nastup.
To je bio opšti haos u pozitivnom! Bilo je neočekivano dobro, moje slike su
bile svuda po novinama, i tako jedan dobar posao uvek vam otvori velika vrata.
Moje drugarice ‘Spajsice’ su neverovatno popularne, i zaista je bilo prestiž
čuvati ih u vreme kad su se ponovo okupljale. Napravile su lom u Londonu.
Najlepši trenuci za jednog telohranitelja su kada upozna ljude koje i privatno
voli, a oni potvrde da su ne samo veliki u svom poslu, već i van njega. Susret
sa Kobijem Brajantom okončao se ne samo još jednim poslom, već i velikim
prijateljstvom sa simpatičnim ubicom koševa, inače obožavateljem srpskih
psovki. To kako Kobe psuje na srpskom već je istorija, ali priča koliko voli
Srbe, potvrđuje i odnos koji je imao sa Dželatovićem.
Pre nego što ti kažem kako smo se upoznali, moram da ti ispričam o mom susretu
sa Kobijem i Lebronom u liftu. Obilazio sam jedno jutro moje ljude iz
obezbeđenja u hotelu u kojem su odseli Amerikanci, i na jednom od spratova, u
lift mi je ušetao LeBron. ‘Dobro jutro, dobro jutro’, počinje razgovor, trening
danas, tekma večeras, ostaviću ti karte… Kad, na drugom spratu ulazi Kobi.
Staje pored mene sa leve strane, a desno od mene je Lebron. Počinju da pričaju
preko moje glave. Gledam i ne mogu da verujem; trenutno dva najbolja i
najskuplja košarkaša stoje pored mene. U glavi mi prolazi kolko je to miliona.
Lift staje na prizemlju, otvaraju se vrata, a ispred dosta sveta čeka da se oni
pojave.A ja komentarišem, pokazujući na Kobija i Lebrona: Ovo je moja ekipa za
basket! Obojica u istom trenutku stavljaju ruku na moje rame i pitaju: ko će
prvi?, kaže Dželatović.
On dodaje da je susret sa Kobijem bio sasvim spontan, prvog dana njihovog
dolaska u London.
Prolazio je pored mene i čuo me kako pričam na srpskom, ali nije bio siguran
koji je jezik: srpski, ruski… Lepo mi je prišao, pružio ruku i prestavio se,
upitavši odakle sam. ‘Serbia, Belgrade’, odgovorio sam. Blagi osmeh na njegovom
licu i počinje sa psovkama. Lepo smo se ispsovali nekoliko minuta, da bi se
posle jako lepo družili. Kad kažem družili, mislim na svaki njegov izlazak iz
hotela a da nije trening ili utakmica. Uvek me je pozivao da idem sa njim.On je
toliko normalna osoba da je teško poverovati u to.
Za nas smrtnike to je možda posao iz snova, ali za Gorana je postala rutina.
Ispunio je neke snove upoznavši ljude koje voli, ali i one koje je priželjkivao
da sretne samo da bi im video lice kad im kaže da je Srbin, Beograđanin,
Zvezdaš – tri reči koje uvek naglašava, pa makar to skupo platio.
Jedan takav susret zbio se 2009. sa bivšim američkim predsednikom Bilom
Klintonom, kada je dolazio u London na promociju i potpisivanje knjige.
Odlučio sam da prihvatim posao i otišao sam sa vozačem po njega. Od hotela do
kola sve je bila rutina, ali po ulasku u automobil gledao sam u retrovizor i
video da se nije vezao. ‘Gospodine, možete li da vežete vaš pojas’, upitao sam
ga. Odgovorio je pitanjem – zašto. ‘Gospodine, to je za vašu bezbednost’. Onda
je nastala tišina jedno 20-30 sekundi. ‘Odakle si’, upitao me je. ‘Molim te,
reci mi odakle ti taj akcenat?’ i nagnuo se napred između prednjih sedišta.
Pogledao sam u njega, i video da se nije vezao. ‘Iz Beograda, Srbija. Znate li
gde je to?’, upitao sam ga ponosno. U kolima muk! Vozač me je pogledao i
njegovo lice je govorilo da sam lud. Ja sam hteo da puknem od smeha ali sam
uspeo da zadržim hladno lice. Klinton se samo vratio na svoje sedište stavio
pojas i rekao: ‘oh shit’. A posle kratkog šoka, jedva prozborio: ‘O, bože,
nisam ni sanjao da će me jednog dana čuvati jedan Srbin’.
Ljudi greše kad misle da dobar telohranitelj treba da bude tabadžija.
Ovde samo jedan šamar, čak ni tuča, može da vas košta karijere. Svrha
telohranitelja je da napravi bezbedno okruženje u kojem klijent može što
normalnije i komotnije da živi, ne menjajući svoj dotadašnji način života.
Odlike dobrog telohranitelja jesu profesionalnost, poverenje, dobar način
donošenja odluka, disciplina, jak trening, mora da bude diplomata, pametan,
timski igrač, prilagodljiv, metodičan. I uvek jedan korak ispred klijenta.
Ali čak i kad ispunite sve uslove, možete da budete nečiji trn u oku zbog toga
odakle ste. Teže je probiti se do vrha u zemlji u kojoj ste – uvek stranac.
Posebno kad na desnoj ruci imate istetoviranog Svetog Nikolu i grb Grada
Beograda. Kad vozite belog poršea registracijom BE04RAD. I sa Zvezdinom
zastavicom na retrovizoru, naravno.
Da, imam probleme zbog toga odakle sam, ali to me više ne pogađa. čak sam
rešio da ne ‘peglam’ akcenat. Trudim se svim sredstvima da pokažem odakle sam,
nije me briga koliko me to košta! I koliko god da na moj posao utiče negativno
to odakle sam, samo me čini jačim i ponosnijim. Možda je to jedan od dobrih
razloga što ostajem u dobrim odnosima sa skoro svim tim selebritijima. Sa
nekima čak i van posla popijem kafu i pričam o raznim stvarima. Obično oni više
vole da čuju o našoj zemlji, naravno o Zvezdi, Maksimiru i Bariju. Najviše se
čude, kao naprimer Pol Makartni, moj prvi komšija, koji me uz kafu pita kako to
da u Engleskoj ne navijam za neki klub u kojem igraju Srbi. Pita zašto navijam
za Arsenal, a ja mu onda objašnjavam da je prvo i glavno jer su crveno- beli,
drugo, peta zvezdina Zvezda igrala je 1982. za Arsenal. Treće i možda i
najglavnije,ja sam rastao na severu uz pesmu Ko voli Partizan ko voli čelsi
nek ….Crvenoj zvezdi. Nadrealna scena, on se smeje ali shvata me i razume.
Totalno opušten tip, normalan, neživi u oblacima.I kao što uvek biva, ali uvek,
završi sa istim pitanjem: 16 godina imaš kartu za Arsenal i gledaš ih redovno,
za koga bi navijao da igraju protiv Zvezde?Naravno za Zvezdu!!! Arsenal se
gleda, a Zvezda se voli i navija. Mekartni je sjajan tip, čija devojka, inače
mnogo mlađa od njega, izlazi kod mene u klub.
Goran otkriva i da je Niko Mekbejn, bubnjar Ajron Mejdena, veliki zvezdaš.
Dodaje da Mejdeni obožavaju Srbiju i s oduševljenjem se sećaju koncerta u
Beogradu 2009, kao jednog od najboljih u Evropi. Upravo je dogovorio sa njima
da ih obezbeđuje za koncertnu turneju u junu mesecu, pre nego što njegova firma
obavi posao i za Džej Zija i Džastina Timberlejka.
Ajron Mejden vode veoma ozbiljni ljudi, sve mora da bude profesionalno, u
minut tačno. Da bi radio za njih, treba ti baš dobar CV i jaka preporuka.
Glavni menadžeri, koji vode grupu već 30 godina, imaju i dobrotvornu
organizaciju za decu ‘Nordoff Robbinson’. Organizovali su vožnju bicikala pored
Nila, i na taj put su pošli jako ozbiljni ljudi, direktori raznih firmi,
bankari, face iz muzičkog bisnisa, bivši igrači engleske ragbi reprezentacije,
iz Južne Afrike, i među njima moj poslodavac i prijatelj Mark Fuler. Ja sam
imao zadatak da obezbeđujem celu grupu. Sve je bilo OK do dana kad smo otišli u
obilazak piramida. Došli smo do vrha gde se mogu videti sve tri piramide i
odlučili da se slikamo. Odvojila se grupa za slikanje, i iza njih ja. Iskreno,
nisam mislio ništa loše, ali izvadim ja Zvezdinu zastavu i raširim je. Kad
odjednom, celo obezbeđenje koje radi na tim piramidama skoči na mene da mi otmu
zastavu. Bacili su me u prašinu, uzeli mi zastavu i otišli u malu kancelariju.
Krenem u kancelariju, okrenem se, kad ono svi me pratili u stopu, na korak od
mene. U kancelariji rasprava; oni na arapskom, ja na srpskom. Navodno, ne sme
da se slika sa bilo kakvom zastavom bilo koje druge zemlje. Na svu sreću, umeša
se naš vodič i objasni da to nije državna zastava nego fudbalskog kluba. Reše
oni da je vrate ali pod uslovom da se pred njima izbrišu sve slike koje su sa
zastavom. Izlazimo iz te kancelarije, ja pakujem zastavu,a svi stoje oko mene i
onako izgubljeno me pitaju. ‘Zar ne možeš da kupiš ili nabaviš drugu zastavu?’
A ja ih pogledam i kažem: ‘Mogu, ali ovu zastavu je Piksi potpisao!’ Mislim u
sebi, lepo Gorane, viđen si na prvom avionu za Englesku. Kad odjednom osmesi i
komentari: ‘Vi Srbi niste normalni, svaka ti čast. Ako ovaj ovako štiti
zastavu, i mi smo u sigurnim rukama!’ čak i oni što nisu verovali u mene,
prišli su mi i rekli mi da su me pogrešno procenili u početku.
U poslu u kojem je ostvario sve, postao ugledan, uticajan, poštovan, ne
zaboravivši ko je i odakle je, Goran ipak ima jedan neispunjeni san: da čuva
Novaka đokovića.
Novak je sigurno naš najpoznatiji sportista, ali u Engleskoj im je trn u oku
zbog Mareja. Sa ponosom nosim majicu pobednika Vimbldona 2011! Nikad nisam imao
priliku da ga upoznam. Jeste vrhunac u poslu čuvati No1, ali podjednako bi bilo
dobro izvesti ga da upozna Londaru kakvu još nije video.
