Vladislav Jovanović, nekadašnji ministar inostranih poslova SRJ i bivši šef stalne misije SRJ pri Ujedinjenim nacijama u NJujorku, potvrdio je u intervjuu za „Vesti“ navode poslanika Demokratske stranke Srbije u republičkom parlamentu đorđa Mamule da je SRJ još 1996. godine uspostavila saradnju sa Haškim tribunalom.
• đorđe Mamula je izneo tvrdnju da je ta saradnja uspostavljena zahvaljajući Vama?
– Moja uloga u tom poslu je bila tehnička. U to vreme sam bio diplomatski predstavnik naše zemlje u NJujorku i od savezne vlade sam dobio tekst odluke u kojoj se predstavnicima Tribunala daje saglasnost da u našoj zemlji otvore svoju kancelariju. Dobio sam instrukciju da taj dokument prosledim generalnom sekretaru UN Kofiju Ananu i to sam i učinio. Generalni sekretar UN je nakon izvesnog vremena odgovorio pozitivno na tu odluku naše savezne vlade i ja sam njegov odgovor prosledio u Beograd. U toj odluci, sa kojom se saglasio i Kofi Anan, dozvoljava se otvaranje kancelarije Tribunala sa zaokruženim nadležnostima koje su bile minimalne i nisu zadirale u suverenitet SRJ, a opet su ljudima iz Tribunala omogućavale da lakše dođu do svedoka.
To je ipak bio jugoslovenski zaokret za 180 stepeni.
Ambasadori revolucije
• Opšte je mišljenje da Srbija i Crna Gora ima sve manje profesionalnih diplomata?
– Dok sam bio na čelu srpske diplomatije zalagao sam se da diplomate ne smeju da budu u bilo kojoj političkoj partiji. Nažalost, sa dolaskom Milana Milutinovića, zatim i jačanjem Jugoslovenske levice, u diplomatiju se ulazilo preko političkih ili ličnih veza. Posle 5. oktobra 2000. moglo je da se prekine sa tom praksom, ali je ona tri ili četiri puta uvećana. I, to nije dobro. Ova zemlja se vratila u revolucionarno poimanje kadrovanja za diplomate iz 1945. godine.
• Do tog trenutka SRJ nije priznavala Haški tribunal, zašto je mišljenje promenjeno?
– Mislim da je ta odluka trebalo da posle Dejtonskog sporazuma predstavlja signal naše države da se otvaramo ka zapadu, da je to gest dobre volje koji ipak ne bi ugrožavao naš suverenitet.
• Da li je ta odluka za Vas ipak bila iznenađenje?
– Ta odluka je za mene zaista predstavljala iznenađenje zato što sam kao ministar inostranih poslova učestvovao u izgradnji stava o nelegitimnosti suda u Hagu. Ali, kada sam dobio taj tekst nisam mogao ništa da uradim. U to vreme sam bio u dosta lošoj poziciji u odnosu na tadašnji politički vrh države, te sam i poslat u NJujork, ne da bih nešto radio, već da bih bio sklonjen. Podsetiću vas da je Milan Milutinović tada sprovodio dosta restriktivnu politiku prema misiji u NJujorku.
• Slobodan Milošević je nedavno počeo svoju odbranu pred Tribunalom. Da li ćete se vi naći na listi svedoka?
– NJegovim pravnim zastupnicima samrekao da sam spreman da svedočim i to pre svega o uticaju evropske zajednice u ubrzanom rasturanju SFRJ, ali i nekim drugim događajima, pogotovo razgovorima koje je Milošević imao sa stranim predstavnicima. Ali, Miloševićevi pravni zastupnici me još nisu obavestili da li ću ili ne biti svedok.
Dobrovoljno vazalstvo
• Kako ocenjujete rad Gorana Svilanovića i sada Vuka Draškovića?
– Postoji nepisano pravilo da bivši ministar ne govori ništa o novom. Za Svilanovića imam generalnu primedbu da je naša zemlja posle 5. oktobra abdicirala od vlastite politike i počela da sprovodi politiku drugih zemalja. Prihvatalo se sve. Taj deo naše istorije bih nazvao dobrovoljnim vazalstvom.
• Možda su Vas prethodno kontaktirali iz tužilaštva Tribunala?
– Ne, niko me iz tužilaštva nije kontaktirao. Uostalom, nikada nisam učestvovao u donošenju odluka, već sam samo prisustvovao razgovorima koje je Milošević vodio sa stranim predstavnicima.
• Prema Vašem mišljenju, koji bi državnici pomogli u njegovoj odbrani?
– Kada je reč o državnicima koji bi razjasnili Miloševićevu ulogu u ratu na prostoru SFRJ, tu pre svega mislim na Konstantina Micotakisa, nekadašnjeg predsednika Grčke. On je živi svedok Miloševićevog nastojanja da se rat u Bosni okonča mirnim sredstvima. Tu je zatim i Jevgenij Primakov, ministar inostarnih poslova i premijer Ruske Federacije kao svedok svih nečasnih radnji koje su se protiv Jugoslavije vodile u Rambujeu i Versaju, neposredno pre NATO bombardovanja. Sem njih, na tom spisku se mogu naći i lord Oven, Stotenberg, Kozirev, Jeljcin, Papandreu…
• U domaćoj javnosti se često manipuliše i da bi Bil Klinton i Medlin Olbrajt mogli da se pojave kao svedoci. Koliko bi njihovo svedočenje išlo naruku Miloševiću?
– Ako pristanu da svedoče, i Klinton i gospođa Olbrajt bi se našli u dosta teškoj situaciji. Naime, oni bi morali da brane nešto što je neodbranjivo, tako da bi se umesto na klupi za svedoke oni zapravo našli na optuženičkoj klupi. Međutim, ne verujem da će smeti da se pojave u Tribunalu – kaže na kraju razgovora za „Vesti“ Vladislav Jovanović.
