Savremenu Srbiju, ovu koja je formalno još naša, utemeljili su u ovom obliku Boris Tadić, Krle, Šaper i Tucko! Društvo iz kraja. četvorica navedenih državnika odlučila su jedne noći da se Boris kandiduje za Predsednika Republike, kako bi se sprečilo da Srbija sklizne u nekakav vid novog varvarstva. Otada Boris piše istoriju u kojoj živimo; sve što je Koštunica srušio, Boris, Krle, Šaper i Tucko iznova su izgradili…
Jednog prijatnog majskog dana, ništa manje prijatni, Boris Tadić i Svetislav Basara ćaskali su o našoj sudbini, i kako je sve počelo. Tom prilikom Boris je poverio Basari ovo što je ispričano, uvodeći u političku igru, samim tim i u istoriju, Krleta, Šapera i Tucka.
Puna imena nije pominjao, valjda svi znamo ko su Krle, Šaper i Tucko!
Svetislav Basara je znameniti srpski pisac, vrlo talentovan, i zato je s Borisom na ti. Hobi mu je skupljanje partijskih knjižica. U ljudskoj prirodi je da menja političke stranke dok ne nađe najbolju, koja najviše daje. Ljudska priroda nije mimoišla ni Svetislava Basaru. Uz književnu, vijugavim putevima sticao je i političku karijeru. Bio je demohrišćanin kad je trebalo, i ambasador na Kipru, a kad se to završilo, upisao se u nepokolebljive demokrate. Svoje delo podvukao je žutim. Demohrišćani su jaki uglavnom u katoličkim zemljama i konzervativni su; kad je to shvatio, modernizator i evropejac Basara priključio se evropejcu Borisu.
A kad mu je prilikom pomenutog ćaskanja Boris obećao da će postati akademik, ganuta Basarina ljudska priroda nije izdržala da mu ne saspe u lice glas naroda kao vapaj: Nemoj sad u odsudnom momentu da nas napuštaš, čoveče!
I Boris nas neće napustiti.
To je, uostalom, uslov da Basara promeni red veličina u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti koja je i dalje parapolitička i paravojna institucija, mada je njen predsednik Hajdin pohvalio izgled i opravdao cenu novog mosta preko Ade Ciganlije, što je sasvim na Tadićevoj vrednosnoj liniji…
Verovatno da bi i slikom pokazala kako je klizište u varvarstvo sanirano, režimska štampa objavila je ovih dana na prvim stranama fotografiju Mirka Cvetkovića, predsednika Vlade Cvetković – Tadić, koji danas slavi rođendan, pod upadljivim naslovom Brana svetskoj krizi, tj. režimska štampa htela je da kaže kako je Mirko Cvetković u stanju da spreči novi globalni bankrot, a da se Srbija pritom okoristi!?
Da u Grčkoj, Španiji, Portugaliji, Italiji i Irskoj ima pameti, kao što je ima kod nas, uzeli bi Mirka kao ispomoć, a ne bi i dalje pozajmljivali milijarde za sanaciju svojih klizišta u ekonomsko varvarstvo.
Srbija je, da podsetimo, i na početku svetske krize obećala svojim građanima dobit od te pojave, što narod nije umeo da ceni, nego je, uzimajući kredite u švajcarskim francima, dospeo na ivicu dužničkog ropstva. Progres Tadićeve i Cvetkovićeve Srbije pratili su i drugi potresi, neizbežni kad se radi o progresu: sistemska korupcija, umnožavanje državne administracije kao kod ameba, putem deobe (čujem da se upravo osniva i agencija za istraživanje pomorskih nesreća, iako Srbija više nema more!), afere sa citostaticima, afere sa vakcinama protiv svinjskog gripa, afere sa bezočnim gomilanjem plaćenih funkcija državnih i partijskih funkcionera – Nušić bi to nazvao kljukana dinastija – afere u fudbalu, štrajkovi, uvećanje broja nezaposlenih, blokade puteva, i tako dalje, ali ništa od toga ne sme nas udaljiti od spasonosne Kandidature!
Predsednik Tadić neumorno trči u Zagreb i Istanbul, kako bi nas približio Evropskoj uniji koje, po svoj prilici, neće ni biti kad Srbija dođe na red za učlanjenje! Važno je da se saginjemo, Svevišnji sve vidi…
A gleda i Brisel, a Brisela se više plašimo… Potajno očekujemo da nas Sjedinjene Američke Države prime u Evropsku uniju. U tom slučaju poslušnost se podrazumeva, a Boris je poslovično poslušan.
Kod kuće je oštriji. Lično je bar deset puta obećao beskompromisnu borbu protiv korupcije od vrha do dna, i to narodu uliva nadu. Tercira mu tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević. Nema nedodirljivih, veli Radisavljević. Svi govore da se prikupljaju dokazi za krivično gonjenje nosilaca visoke korupcije, isto ono što su već govorili, samo su sada nešto konkretniji. Sada obećavaju: ako bude hapšenja, biće ih u septembru!
Sve su to ipak sitnice u odnosu na naš glavni cilj koji nema alternativu, a to je pristup evropskoj porodici, kako se ovih dana izrazio neko iz vrha vlasti.
U redu, da utvrdimo najpre pojam porodice.
Prema enciklopedijama, porodicu vidimo kao osnovnu socijalnu grupu u društvu, koja se obično sastoji od jednog ili dva roditelja i njihove dece, ali i kao grupu ljudi koji dele zajedničke vrednosti i imaju zajedničke ciljeve. Porodica je i grupa ljudi koji imaju zajedničke pretke i zajedničko poreklo. Iako nemamo zajedničke pretke i zajedničko poreklo sa svim Evropljanima, držao sam da su Srbi takođe evropski narod, pogotovo što je evropska civilizacija rođena na Balkanu, tu u našem susedstvu, u prezaduženoj Grčkoj…
Kad je reč o porodicama, valja imati u vidu i podatak Svetske banke da porodice tri najbogatija čoveka na svetu poseduju imetak koji je veći od bruto nacionalnog dohotka 48 najsiromašnijih zemalja.
Ili – razrađuje dalje podatke dr Ivan Šijaković – bogatstvo 300 porodica na svetu veće je od prihoda dve milijarde najsiromašnijih ljudi. Kategoriji siromašnih, posebno u zemljama u tranziciji, pripadaju i zaposleni; ova pojava poznata je i u Srbiji, pa i u Evropskoj uniji…
Porodice postoje i u biologiji, lingvistici, hemiji i matematici, ali i nezavisna organizovana kriminalna mreža Koza nostra (Cosa Nostra), koja deluje na lokalnom nivou i u Evropi i još više u Americi, naziva sebe porodicom.
Na to posebno upozoravam!
I zaista vam kažem: izbegao bih, ako je ikako moguće, da živim u porodici sa Bernarom Kušnerom, Martijem Ahtisarijem i Tonijem Blerom i da delim iste vrednosti, makar me izbacili iz Evrope!
Oni deluju i lokalno i globalno…
