Knez Pavle Karađorđević jedinstvena je i pritom jedinstveno tragična ličnost u savremenoj srpskoj istoriji. Njegova životna priča je saga večitog autsajdera: prefinjeni ljubitelj umetnosti gurnut u mračni svet balkanske politike; nepopravljivi anglofil ali istovremeno i odgovoran srpski rodoljub, primoran na neugodne sporazume sa starim britanskim i srpskim neprijateljima; prirodni dzentlmen u svetu perfidnih hulja. Trudeći se da uskladi zahteve ličnog integriteta sa zahtevima politike kao „veštine mogućeg“, knez Pavle je bio nevoljen u Beogradu, pritiskan u Berlinu, dočekivan sa jednakim podozrenjem u Parizu i Rimu, dok je u Londonu, posle pokušaja da bude zloupotrebljen, doživeo da bude prezren.
Naš stalni saradnik i član redakcije dr Srđa Trifković nedavno je objavio jednu kraću studiju o knezu Pavlu na engleskom jeziku. Za čitaoce Slobode dr Trifković je pripremio i nešto skraćeni srpski prevod ove zanimljive studije, koja iznosi niz pojedinosti malo poznatih našoj široj javnosti.
Kada je Stojadinović počeo da izražava svoje sumnje u vezi Lige Nacija u Ženevi, njegove nade za proširenu trgovinu sa Italijom, i njegov prezir prema „blefovima“ Engleske, ćano je oduševljeno zaključio da je Stojadinović fašista, I „da Jugoslavija sada ima duboko znanje o italijanskom jeziku i kulturi“. čak je izrazio nadu da će „Italija uskoro moći da zauzme mesto u Jugoslaviji koje je pripadalo Francuskoj“. (18)
Odnosi sa Nemačkom
Nasleđe Kralja Aleksandra je dalo Knezu Pavlu značajan prostor za manevar po pitanju Nemačke. Pored sve svoje tobožnje frankofilije, Kralj nije bio apriori neprijateljski nastrojen prema Hitlerovom dolasku na vlast, smatrajući to kao moguću protivtežu italijanskim ambicijama na jugoistoku. On je rekao da bi više voleo nemačko-austrijsku uniju i Nemačku kao suseda, pre nego Italiju. (19) Postoje indikacije da je uoči sudbonosnog puta u Marsej kralj poslao poruku u Berlin sa uveravanjima da Jugoslavija neće nikada ući u bilo kakav sporazum koji bi pokušao da zaobiđe Nemačku u rešavanju centralnoevropskih pitanja.
Knez Pavle je shvatio da bi politika izvesnog zbližavanja prema Nemačkoj mogla pojačati položaj Beograda u odnosu na Francusku. Trebalo je dodatno sprečiti svaki italijansko-francuski sporazum inspirisan potrebom da se zaustavi Nemačka koji bi bio postignut po cenu francuskog popuštanja italijanskim težnjama u Jadranu. Knez je delio spremnost pokojnog Kralja da prihvati Anšlus jer bi on odsekao bitnu kariku u italijanskom pokušaju da okruži Jugoslaviju sa severa i severozapada (Italija, Austrija, Mađarska). On bi takođe stavio tačku na večiti strah od Habsburške restauracije.
Hitler je želeo da razbije Malu Antantu i da eliminiše uticaj Francuske iz centralne Evrope. On se takođe činio voljnim, od prvih dana dolaska na vlast, da odobrovolji Jugoslaviju, a ne da teži njenom uništenju. Ovo je bilo u suprotnosti sa politikom koju je vodio prema drugim versajskim tvorevinama, a pre svega prema čehoslovačkoj koju je prezirao i Poljskoj koju je mrzeo. On je ispravno shvatio da cement koji držao Malu Antantu na okupu bio strah od mađarskog revizionizma. Dakle Budimpešta je trebalo da bude sputana u svojim ambicijama. (21) Hitlerova balkanska politika je bila zasnovana na premisi da Jugoslavija i Rumunija treba da budu dovedeni u nemačku sferu uticaja prevashodno ekonomskim sredstvima. Trgovinski sporazum između Berlina je bio brzo zaključen 1934, osiguravajući izlaz za jugoslovenske poljoprivredne proizvode po ceni koja je bila iznad cene na svetskom tržištu, u zamenu za nemačke industrijske proizvode. Ovaj sporazum, povoljan za Jugoslaviju, predstavljao je primer nemačke spremnosti da podredi kratkoročne ekonomske interese geostrateškim ciljevima.
U istom duhu nemačkim ministarstvima je rečeno da je italijanska politika od pre 1937. usmerena ka uništenju Jugoslavije bila štetna za nemačke interese. Njoj je trebalo suprotstaviti politiku prijateljstva sa Beogradom, koja bi predstavljala barijeru italijanskim planovima na Jugoistoku. Tema jake Jugoslavije prijateljski nastrojene prema Nemačkoj, kao ključ Berlinske politike u jugoistočnoj Evropi, provejava kroz niz nemačkih diplomatskih dokumenata u 30-im godinama. (22)
Stojadinovićeva poseta Berlinu je bila uspešna sa nemačke tačke gledišta. Jugoslovenski premijer je rekao Hitleru da Jugoslavija neće pristupiti nijednom bloku niti prihvatiti obaveze protiv Nemačke. Ovo je samo moglo zadovoljiti Hitlera, koji je godinama težio da razbije Malu Antantu „nejednakim tretmanom“ prema njenim članovima, izolujući čehoslovačku i udvarajući se Rumuniji, a posebno Jugoslaviji. U isto vreme nemačko ekonomsko prodiranje na Balkan se odvijalo snažno i brzo. Već 1936. ona je uzimala veći deo izvoza balkanskih zemalja nego sve druge sile zajedno. Brzo i nepovratno otuđenje Italije od Britanije i Francuske koje je usledilo iz abisinijske krize pogodovalo je Hitlerovim planovima. On je bio glavni dobitnik, pa kada je Nemačka pružila priliku Italiji da oslabi Francusku, Musolini ju je oberučke zgrabio. On u nemačkoj ponovnoj okupaciji Rajnske oblasti nije više video razlog za uzbunu predviđen Lokarnom. (23) Pristupanje Italije anti-kominternskom paktu i povlačenje iz Lige naroda označilo je konačno odbacivanje Versajske Evrope.
Ipak promena stava Italije prema Berlinu nije bila u potpunosti iskrena. Strah od nemačke rastuće moći iziskivao je određenje isključivo italijanske sfere interesa. Mireći se sa anšlusom Italija je htela da se usidri u zoni uticaja južno od Karavanki, dakle južno od oblasti koja je uskoro trebalo da postane deo Rajha.
Shvativši ovo Hitler je jedva dočekao da obaveže Musolinija svojim ustupcima. Njegovo često isticano poštovanje prema granici na Breneru je bezuslovno ponovljeno u martu 1939. On je bio svestan potrebe da laska italijanskom vođi i da ga stalno uverava u svoje dobre namere. Ribentropovo pismo ćanu 20. marta 1939. je shodno tome uključivalo izjavu da „po pitanju svih aspekata politike u Sredozemlju politika Osovine treba da bude određena od strane Rima“.
PAD STOJADINOVIćA
Pad Stojadinovića u februaru 1939. doveo je Musolinijeve pozicije u sumnju; njegov „savez Beograd-Rim“ počivao je isuviše na jednom čoveku. Nemačko grabljenje ostatka češke i proglašenje nezavisne Slovačke, samo mesec dana kasnije, primljeni su u Rimu sa uzbunom. Hitlerovo stalno ponavljanje italijanskog prvenstva u Sredozemlju je sprečilo krizu u odnosima unutar Osovine, ali je takođe služilo kao odlaganje svestrane analize zajedničkih interesa ovih dveju sila. Strateška zajednica interesa je ostala nerazjašnjena, sa dalekosežnim posledicama četiri godine kasnije. Događaji u periodu 1935-1939. su stvorili privid ideološke solidarnosti između ova dva totalitarna režima, dok ih je ekspanzionizam zbližio u suprodstavljanju silama koje su nastojale da održe postojeći poredak.
Povratak Italije politici rušenja Jugoslavije i teritorijalne ekspanzije duž istočnog Jadrana bio je osetan posle Stojadinovićevog pada. Milan Stojadinović je stekao prilično loše ime posle svog pada. Za komuniste on je bio reakcionarni eksponent „velikog kapitaliste“, i prijatelj sila osovine; za Hrvate je bio nefleksibilni „veliki Srbin“; a u Londonu se na njega nije gledalo drugačije nego na običnog fašistu – i tretiran je tako za vreme rata od strane Britanaca. Kada ga je Knez postavio 1935. Stojadinović je smatrna za protivnika diktature i osoba koja će ponovo uvesti demokratski politički život. Štampa je postajala znatno slobodnija i objavljivala je izjave koje nisu išle na ruku vladi.
U prvo vreme, Stojadinović je nagoveštavao takođe spremnost da reši hrvatsko pitanje. Međutim posle skoro četiri godine na položaju on nije uspeo u tome. Njegova sloboda manevra, on je kasnije tvrdio, bila je ograničena odlukom kneza Pavla da ne menja Ustav iz 1931. godine dok mladi kralj Petar ne postane punoletan. (25) Pored toga, Maček nije još bio spreman na kompromis. On je očekivao da će se porast tenzija u Evropi odvijati u njegovu korist, čineći Beograd spremnijim na ustupke. Unutar HSS ekstremistički glasovi su se čuli sve češće, optužujući Mačeka za „mekoću“ i nedovoljni radikalizam. On je reagovao na te pritiske čineći neprikladne i nerazumne zahteve. Maček je imao politički i ustavni prostor da gleda na Pavla kao pogodnijeg partnera u pregovorima nego što je to bio premijer, izjavljujući tako da priznaje samo krunu i državu, dok je sve ostalo otvoreno. Kada je Knez konačno prihvatio Mačeka kao sagovornika u proleće 1939., Maček nije osećao grižu savesti zbog sporazuma koji je napravio iza leđa srpskih opozicionih „partnera“.
Sve do svog pada Stojadinović nije osećao da je pod pritiskom međunarodnih događaja, jer je pregovor sa Italijom prividno neutralisao jedinu silu koja bi mogla pružiti podršku hrvatskoj stvari. Nemačka mu se udvarala; imao je prijateljske odnose sa Italijom; još uvek je bio, nominalno, saveznik sa Francuskom i još uvek dozvoljavao fikciji Male Antante da se nastavi. Jugoslovenski premijer je verovao da je gradio prilično jake spoljne pozicije. Dok je Maček morao da se bori sa pojačanim radikalizmom u svojoj stranci od strane separatista, Stojadinović je na sličan način bio meta od strane Srba. Ovo je postalo očigledno već 1937. zbog spora oko ratifikacije konkordata sa Svetom Stolicom. Mada je Konkordat bio ideja kralja Aleksandra, Pavlovi i Stojadinovićevi protivnici – koji su od sada uključivali i uticajnog generala Živkovića – tvrdili su da će Konkordat dati neograničene privilegije Rimokatoličkoj crkvi na račun Srpske pravoslavne crkve. Knez i Stojadinović su bili optuženi za bezobzirno guranje zakona o Konkordatu kroz Skupštinu da bi učvrstili svoje pozicije u Rimu ili ubeležili poene sa Italijanima.
Knez Pavle je bio nesvestan dubine osećaja koji je problem Vatikana pobudio u srpskom političkom telu. Ovaj poraz je Pavla ostavio ogorčenog; sa žaljenjem je govorio Terensu Šounu, prvom sekretaru britanskog poslanstva u Beogradu i ličnom prijatelju, o „srpskim političarima uopšte, tvrdeći da su uskogrudi i netaktični i da bi bez njih postigao sporazum sa Doktorom Mačekom po hrvatskom pitanju, odavno“.
Spor oko konkordata je bio znak dubljeg nemira među Srbima, koji je bio još više podstaknut novim smerom u jugoslovenskoj spoljnoj politici. Za vreme obilaska evropskih prestonica, kasne 1937. Stojadinović je bio impresioniran kontrastom između ustajale atmosfere Londona i Pariza i samopouzdanog dinamizma Rima i Berlina. Mnogim njegovim sunarodnicima, Stojadinovićevi instinkti su sve više mirisali na fašizam. On je uveo zelenokošuljašku omladinu i uzvike „vođa, vođa“ na njegovim demonstracijama, što se nije nimalo sviđalo većini Srba umornih od čitave jedne decenije diktature i autoritarizma.
Nova i sve više neutralistička orijentacija spoljne politike, i pored neideološkog pragmatizma, bila je nepopularna u Srbiji koja je samo 20 godina ranije vodila krvave ratove protiv Nemaca i gde su frankofilski afiniteti ostali jaki. Stojadinovićeve ideosinkrezije su izlazile iz Pavlovog koncepta spoljne politike, koja je težila većoj neutralnosti prema oba evropska rivalska bloka, ali je bio odlučno protiv bilo kakve alijanse sa fašizmom ili nacizmom.
Odluka Kneza Pavla da smeni Stojadinovića, malo posle izbora decembra 1938. – koje je vladajuća partija, sačinjena od radikala, bosanskih muslimana i Slovenaca, dobila, doduše tesno – je bila uslovljena sa nekoliko faktora.
