„Proklete Muze!“ uzdisao je Uroš; nevoljko se mrštio na izbledelu frazu – koja je vec ko zna kada ostala bez pecata – o tobož nebeskom nadahnucu što ga velikodušno rasipaju Muze. „Nebesko nadahnuce“, izraz koji ga je dovodio do besnila još od one promocije u SKC-u 1977. (prva njegova promocija). „Odakle crpite inspiraciju?“ upitala je mlada novinarka Politike. „S neba. Ja sam neuništiva pijavica!“ odgovorio je on. Neki su se nasmejali, neki su tu besmislicu, i dalje smrtno ozbiljni, pribeležili u svoj notes; posle su, uglavnom, isto preneli: Književnik Pijavica inspiraciju crpi s neba, ili Inspiracija dolazi s neba, ili Nebeske Muze kao saveznici Književnika Pijavice; i koješta još. Ispod je tekao zamršeni kriticki tekst; pitao se nakon pomnih išcitavanja da li bi ga autor ikada docnije mogao ponovo da sroci – makar približno slican – ili je i on (baš kao i on) ispijao trenutnu inspiraciju sa utocišta Muzâ, ostavljajuci ih u istrošenom vakuumu kao ispražnjene džakove od jute na kojima je masnim slovima pisalo: trenutno nadahnuce (i sada je bilo potrebno da se džakovi od jute nanovo zaoblikuju u forme izobilja i velikodušja). Da nije svako malo naglas išcitavao svoje ime svakako bi poverovao da je u debeloj zabludi, a da je ova kritika tek nešto modifikovana varijanta jucerašnjeg prikaza nove knjige prof. dr D.S. ili slavopev iz rubrike: Prevedena književnost o najnovijem romanu, bestseleru, književnika A.K., ko zna koji po redu (o tome je iscrpno pisala u subotnjem Kulturnom dodatku Politike upravo ona ista novinarka koja je zapodenula igru o Inspiraciji i Pijavici). „Muze su bolesne“, promrmlja prilazeci prozoru. Napolju je sipala sitna kiša; izgledalo je da ce svakog casa ocvrsnuti u susnežicu, možda i sneg. „Bilo bi divno da obeli moj vrt“, pomisli obradovan, zaticuci nadu i u najbesmislenijim mislima. Odavno nije boravio u njemu, iako mu se svaki put iznova – kada bi nakratko izašao da udahne svežeg vazduha, ili postoji malko uz žbunje magnolije ili raskošne bokore hortenzija – cinilo da je zatocenik sivih zidina tudih zgrada, što su opasivale unutrašnje dvorište (izgledale su kao da u njima nikada niko nije živeo); jedino je njegov vrt bio oaza. Ali, dosta mu je za ovu godinu zelene radosti; zima nikako da pocne, i vrt se upravo zeleneo kao usred proleca. „Da bar hoce da padne sneg; da bar hoce nešto da se desi“, mislio je dalje. I tada mu se ucinilo da se u dnu bašte, pod obrušenim ogradnim zidicem od unakrsno slaganih opeka, nešto krupno i tamno pomerilo. Sasvim se priljubio uz okna. Ono se nije pomeralo; izgledalo je kao potrbuške izvrnuti džak od tamnosive jute. Onda se iznenada pomerilo. Pomerio se i Uroš. „Prokleta Muza!“ pomisli s gadenjem. Strcao je stepenicama od fino kovanog gvožda što su vodile pravo u unutrašnje dvorište, u oazu. Netremice je zurio u Ono. Opet je mirovalo. Odlucio je ipak da iskuša sumnje, iako mu je mirisalo na ispraznu dokolicu u koju je ocigledno sve dublje zapadao. Morace jednom da napiše knjigu o dokolici; prošle su mu kroz misli hiljade i hiljade procitanih stranica; medutim, retko se ko upuštao u analiticko opravdavanje dokolice kao samoživuceg krunskog svedoka nebrojenih otkrica, zanimljivih teoretisanja, umetnickih podviga, pa i književnih remek-dela (cvrsto je verovao kako je za sve njih bila zaslužna dokolica, barem u istom procentu kao i njen tvorac). Nije da je nisu izrabljivali: vinovnik zlodela smišljanog u dokolici ili petparacke zadevice dokolicara, ili dokone davoli upošljavaju, a termini: „pakost“, „devijantnost“, „tracarluk“ (ovaj poslednji je skoro cuo od svoje sadašnje ljubavnice; ispirala je grlo najbizarnijim tracevima kao razblaženim hipermanganom; a nalazila ih je posvuda: kod piljara, frizera, taksiju, žutoj štampi, cak i u ulazu neobarokne dvospratnice u Zmaj Jovinoj, u kojoj je živela, i razume se, pojma nije imala da je rec o neobaroku). Jedne veceri, potpuno naga, posle njegovog pitanja (ubrzo je shvatio, veoma glupog i neumesnog) kako izgleda trac – eto, na primer, taj koji je upravo ispricala – kada se opredmeti ili privede u realno; izuzetno plasticno mu je docaravala, ne štedeci ni gestove ni reci, situaciju iz susednog ulaza iste neobarokne dvospratnice iz Zmaj Jovine. Doduše nije bila kadra da sledi njegove naglas izgovorene misli, ali je ipak razumela šta se od nje traži; i ucinila je to. Bila je zakonita supruga profesora fizike pod maljama vodoinstalatera; i bila je savršeno ubedljiva. Posle se dugo zadovoljno kikotala njegovoj zbunjenosti. Sedeo je nepomican, šcucuren u sofi kao pokisao miš u mracnom uglu. Opet se pomerilo, Ono s dna bašte. Odlucio je da pride. Na zaprepašcenje, spazio je – kako se primicao – Ono je postajalo sve nemirnije, na trenutak se cak i pridiglo i ponovo trzajima polagano spuštalo, osecao je i kiselkast miris, bockao mu je oci, nadraživao nozdrve. Nesumnjivo, Ono je bilo živo; pred njim je prestrašeno žmirkao majušan, u struku presamicen starac urastao u retku cekinjastu bradu. Zacudila ga je boja njegovih ociju, bela kao u slepca. Starac se sipljivo nakašlja, pridiže glavu; drhtavim, iznemoglim glasom mu je govorio kako je, eto, greškom svojom (ili pohlepom, napomenuo je), možebiti i krivicom njenom (nije obrazlagao ko je, zapravo, Ona) dospeo u ovako jadan i ponizan položaj, ali se odmah pravdao da to što se u njegovim ocima cini jadan i ponizan on takvim nipošto ne oseca; pre bi se reklo da oseca hladnocu; tvrdio je kako mu do sada jamacno umesto srži kostima kola vlaga i da je to jedino što mu u ovom nezavidnom casu smeta. „Dodite, ogrejte se kod mene“, predložio je Uroš.
„Možete veceras, ako nemate gde, da prespavate u predsoblju; barem je toplo“, pružio mu je prekrivac iz gostinske sobe, vezeni jastucic. Nije mogao da spava. Neprestalno ga je kopkala dvoumica: da nije možda u startu nacinio kobnu grešku od koje bi, koliko nocas, mogao silno da zažali. „Neznanac u kuci… u ovo vreme… suludo!“ mrštio se, stiskao pesnice, nervozno je dugim koracima prelazio po sobi. Konacno, iznemogao, seo je za kompjuter, otvorio fajl XXX u kom je bezuspešno danima pokušavao da upiše prvu (pokretacku) recenicu novog romana koja ce docnije napraviti željeni zamajac (ime je nameravao naknadno da osmisli); detaljno je opisao poslepodnevna i nocašnja neobicna zbivanja; i za divno cudo pisao je lako, bez napora; neocekivana živost obuzimala ga je u naletima. Da je nastavio, poceo bi da izmišlja, ali ovaj put je želeo pravu pricu – istinitu, životnu (bio je tako blizu, osecao je). Ujutru je umesto snega pala kiša (nije mu zasmetalo). Oaza se intenzivnije zelenela. „Muze!“ pomisli s manje gadenja. Još nocas je doneo cvrstu odluku da zadrži starca bar za neki dan (u promislima taj „neki dan“ trebalo je da oznaci konacno uoblicavanje koncepta za novu pripovest; ali izbegavao je da razmišlja o razlozima). Starac je vec bio na nogama; nešto je petljao oko zavežljaja kog je nosio uvezanog na ledima, pa se Urošu još sinoc ucinilo da je grbav (slep nije bio, iako su mu oci bile neuobicajeno svetle). Odbilo je šest. Pokušavao je da se priseti kada je poslednji put ustao ovako rano. Da! Bilo je to pre sedam ili osam godina. Išao je u posetu majci u Sremske Karlovce; ležala je na samrti. Autobus je polazio u šest i trideset pet.
Obavezno zahtevam da te vidim (pisalo je u telegramu). Uspela je jedino da izgovori prekor (poslednja njena izgovorena recenica):
„Uroše, sinko, ceo život besposlicariš; kako uopšte možeš da živiš sa takvim saznanjem?“ Cak ni 1977. nije došla u SKC. „Carobna dokolica“, mrmljao je. „Hocete li caja?“ Uz caj je starac nastavio (glas mu je manje podrhtavao). Govorio je kako je radio na šljunkari uz Dunav, godinama. „Težak posao, ali šta cete, nešto mora da se radi“, slegao je ramenima, „šljunak na jednu, pesak na drugu stranu, a bilo je i kamenja, iha-ha! i te kakvog kamenja.“ U glasu mu se osecao zanos i cežnja. Govorio je ubrzano; do detalja je obrazlagao proces izvlacenja muljevitog taloga iz Dunava, golemim kranovima od nerdajuceg celika (cak se zadržavao na takvim, naizgled sasvim beznacajnim pojedinostima, pa je do tancina opisivao viljuškastu grdosiju, ili džinovsko sito, ili zacudujuce carobni talog; u jednom ga je momentu uporedio sa na smrt preplašenim razgolicenim devojcurkom kog su neznanci zatekli na kupanju kraj vrela, što je Uroš u svojoj beležnici dva puta podvukao). Svako malo upirao je prstom na svoje ispoštene mišice. „Ma nisu oduvek ovakve, nekada su to bili bicepsi za gledanje. Otkad je Ona“, namracio se iznenada, glas mu se raspolovio kao raspolovljena jabuka. I tu se zaustavio. „Ko je Ona?“ goreo je Uroš od ljubopitljivosti. Nastavili su oko podneva, uz zeljanicu iz pekare „Sarajevo“, kiselo mleko. „Svega se tu nalazilo, u džinovskom situ, ma nismo se ni obzirali, a i što bi, kô da nam nije dosta zemlje i kamenja. Ljudi vole da bacaju kovanice u vodu; misle: donece srecu. Nikada se nisu zapitali ko, zapravo, donosi srecu? Voda? Kamen? Trave? Ribe? Ona?“ I opet Ona, i opet se prica zaustavlja, ali nije se usudivao da pita ko je Ona.
Stenografski je zapisivao svaku izgovorenu rec. „Uroše, ljubavi, znaš da mrzim mašine; haaalo! znam da si tu… ljubaviii! znaš li da me ceo dan nisi pozvao… zar moram ja uvek prva da te podsecam… pcih! oprosti… zašto cutiš? Uroše! haaalooo!“ Iskljucio je telefon. „Da nastavimo?“ upitao je trudeci se da glasu priušti boju nezainteresovanosti (nije mu uspelo). „Vidim da vam znaci“, primeti starac, „vi ovo sve zapisujete? E-eh, dobro… poslodavac mi je dao dopust: subota, nedelja, ponedeljak; znate, u ovom poslu nema crvenih slova, sva su crna; baš je i u tu subotu… a ostao sam, šta cu, valjalo je pomoci koliko se moglo; nisu mogli sami; ostao sam i subotu, i nedelju, ponedeljak…“ Uroš je zapisivao. „Poceli smo u zoru; rekoh li da je bila subota? da, rekao sam to vec. Izvukli smo baš dosta; danima smo zahvatali na istom mestu; talog je postao fin i pešcan, i boja mu nekako došla svetla, iskrio je. Nisam mogao da odolim; uvukao sam ruke do laktova u pešcanu humku; mekano, bezmalo svileno, nigde kamena, sve sâm pesak sitan i onaj s neravnim bridima kao usitnjeni dragulji. I onda… napipam… hrapavo, tvrdo, oblo; obgrlih ga obema šakama. Ona!“ Oborio je glavu. Urošu se ucinilo da jeca; prestao je da zapisuje. „Želite li da prekinemo?“ upitao je. Starac je klimnuo glavom. Uvece je pokušavao da dešifruje svoje stenografske škrabotine. Groznicavo je širio svaku recenicu u nove i nove pasuse. Bio je zadovoljan onim što je pisao; o sebi nije želeo da razmišlja. Trebalo je vec XXX izmeniti bar u radni naslov, ali mu ništa interesantno nije padalo na pamet. I vec je uveliko bila prošla ponoc kada je iskljucio kompjuter. Sutradan je zatekao starca pred kaminom; potpirivao je vatru i bilo je jasno da je s nestrpljenjem išcekivao nastavak pripovesti. Zavežljaj s grbace stiskao je medu kolenima. Uroš ga je osmotrio ispod oka; primetio je da je sveže obrijan. „Žao mi je, iskoristio sam vaš brijac; mislim da je bio poslednji.“ „Nije važno.“ „Kako napreduje?“ „Šta?“ „Vaša knjiga… vi ste pisac?“ „Jesam.“ „Ona je tu“, izusti starac nakon dugog cutanja, „u zavežljaju. Nisam je do sada nikome pokazao.“ „Pokazacete je meni?“ „Polako, ne žurite.“ Urošu se ucinilo da se starac od jutros nekako napadno izmenio: telo mu više nije bilo presamiceno u kukovima, cak su mu se i do juce isušene mišice zaoblile u pravilne bicepse (pomislio je da je tomu uzrok obilna hrana); svetle oci iz casa u cas postajale su plavlje, kakvu je nosio Dunav kada bi se netremice zagledali u njegove dubine. „Promenili ste se, rekao bih, od jutros“, usudio se naglas da primeti. „Verovatno“, odgovorio je starac suvo. „Vaše oci…“ „Modre… Dakle, sigurni ste da želite da nastavim?“ Uroš zbunjeno otklima glavom. „Hteo sam da vrisnem od straha, možda i srece, nisam siguran, davolski su mi bila izmešana osecanja. Držao sam je u šakama; još uvek je bila mokra, muljevita. Iznenada, ni sâm ne mogu da objasnim zašto i kako, sakrio sam je pod košuljom. Prošao sam pored ostalih, presamicen u grcu, praveci se da me naprasno zaboleo stomak; nameravao sam da potražim prvo zaklonište. Ona mi je dodirivala kožu kao što bi oštrica ledenog bodeža. Uopšte, cudno sam se nekako osecao. I najednom sam izgubio volju da se ikada više vratim na obalu i šljunkaru. Odlucih, stoga, da nastavim. I ko zna koliko sam tako išao; Nju nisam pomerao, samo me je onaj ledeni dodir sada pekao kao usijani žarac. Povracalo mi se. Konacno sam se zaustavio pod jednom nadnesenom stenom; izvukao sam je što sam pažljivije umeo, pogledao je, mogao sam sasvim dobro da je osmotrim iako je vec pala noc, ali mesec … mili moj Bože! nikada tako sjajan mesec nisam video.“ Uroš je toliko bio zaokupljen zapisivanjem da starca nije mogao cak ni na kratko da pogleda (a da ga je pogledao mogao bi da vidi kako mu se licem, dok je govorio, razlivao blaženi osmejak, ocne mu jabucice groznicavo zaigrale, telo nekontrolisano podrhtavalo); ustrucavao se da ga zaustavi ili prekine kada bi neku rec precuo (na takvim mestima ostavljao je beline). „Ono što sam video“, nastavio je starac sad vec nekako življe, „granicilo se sa cudom. Obuzimala me nemoc pred sve razornijom spoznajom kako po prvi put, u ovim godinama, stojim pred Lepotom. Covek od takve lepote zanemi; i dalje sam se hranio samo njome; jadan i ponizan sam vam izgledao, secate se? ali se takvim nipošto ne osecam.“ Na kratko je zacutao. „Ne znam zašto sam izabrao onog jutra baš vaš vrt; nisam sasvim siguran ni da li sam to uopšte bio ja.“ Odmotao je zavežljaj. Izvukao malu jajastu figuru od krupnozrnog kvarcnog pešcara. Zaobljeno telo prekrivale su moždane šare kao plašt; oci okrugle, male, riblje, usnice povrnuto srce. Njena lepota je zaista bila opsena. Uroš ustuknu korak. Osecao je kako ga je iznenada zaboleo želudac. Prestao je da zapisuje. Starac se zadovoljno smeškao. „Uzmite – vaša je – izgleda da moja nikada nije ni bila; dao sam joj ime DANUBIUS.“
Promocija je bila izuzetno posecena; prisustvovali su gotovo svi novinari vecih redakcija (bilo je i nekolicina kamermana, uglavnom videnijih televizija). Došla je i novinarka Politike, samo više nije bila lepa kao 1977, i nije sedela u prvom nego u poslednjem redu, i ocutala je. Uroš je nije video. Cvorugavim rukama neprestano je gužvao pešcane korice s njegovim imenom, fotografijom DANUBIUSA i, kako su mnogi docnije primetili, krajnje malicioznim nazivom: KNJIŽEVNIK PIJAVICA, presamicen; s mukom se pridržavao o ivicu stola; oci su mu bile bele kao da je slep. Izgledao je kudikamo stariji nego što zapravo jeste.
Beograd, maj 2001.
