Nedavno je crni mag globalističke geopolitike, Zbignjev Bžežinski, rekao nešto što ni Hitler nije govorio javno: otprilike – ustvrdio je ovaj Rokfelerov plaćenik – danas je lakše pobiti milion ljudi nego kontrolisati ih. A to znači – spremajte se za Treći svetski rat.
Jer, kad Bžežinski nešto kaže, znajte da se to sprema, pošto je on jedan od glasnogovornika glavnog štaba svetskih satanista.
Da bi čitalac video o kakvom je proroku reč, citiraćemo odlomak iz njegove knjige Između dva veka, objavljene 1970. u izdanju kuće Viking u Njujorku. Po njemu, vlast elite koja rukovodi svetskim procesima u najskorijoj budućnost biće zasnovana na tehnološkom udaru koji podrazumeva rađanje kontrolisanijeg i usmerenijeg društva. Po njemu, ovim društvom bi mogle upravljati elite koje ne sprečavaju sprege tradicionalnih vrednosti. Još 1968, pre no što se potpisnik ovih redova rodio, u listu Encounter za januar, Bžežinski je najavljivao: Zaista će biti moguće zahtevati skoro stalni nadzor nad svim građanima, i održavati svakovremene, pouzdane dosijee, koji, pored uobičajenih podataka, sadrže čak i najintimnije podatke o zdravstvenom i privatnom ponašanju građanina. Ovi dosijei će biti predmet trenutnog dostavljanja podataka vlasti.
I, zaista, sve se to, danas i ovde, obistinilo: vaše lične karte, pasoši, buduće zdravstvene knjižice potvrđuju da se ono što je ovaj zloguk najavio ispunilo sa doslovnom tačnošću: ne zato što je on mudar futorolog, nego zato što je tako planirano.
Taj isti Bžežinski je kasnije bio savetnik predsednika SAD, Džimija Kartera, a zatim učestvovao u sklapanju pakta Regan–papa Vojtila (njegov zemljak, neki kažu i rođak), čiji je cilj bio rušenje Istočnog bloka i, u krajnjem ishodištu, Rusije. Godine 1998, kada je izjavio da je američka Imperija podržala avganistanske talibane da bi srušila Sovjetski Savez, izašla je u nas i njegova knjiga Velika šahovska tabla, u kojoj zahteva da se Rusiji oduzme Sibir. Eto, taj zlikovac sad kaže da je danas lakše pobiti milion ljudi, nego kontrolisati ih. Njegove gazde to spremaju, vidi se.
Ja sam već pisao o planovima svetskih zločinaca za istrebljenje čovečanstva (povodom filma Ronalda Emeriha 2012. Oni svoje zločinaštvo pravdaju na razne načine; još šezdesetih godina 20. veka obrazlagali su neophodnost rata radi higijene čovečanstva.
Evo nekoliko reči i o tome:
Ako je Treći svetski rat neminovnost (a kapitalizam je, ušavši u terminalnu krizu, sebe osudio na takav ishod), onda moramo naći njegove uzroke i moguće pravce razvoja, kao i ideološku osnovu za takvo apokaliptičko ludilo. A ta osnova postoji, i zove se Izveštaj sa Gvozdene planine.
Naime, dokument za koji je retko ko čuo rađen je 1963. za potrebe američke vlade, da bi u javnost procureo 1966. Zapravo, u doba žestokih kriza hladnog rata, vlasti SAD su od svojih stručnjaka za društvene nauke naručile jednu studiju o mogućnostima za nastanak i očuvanje trajnog svetskog mira. Štampa je tvrdila da je ekipa naučnika taj izveštaj pisala u jednom nuklearnom skloništu za poslovnu američku elitu, u blizini grada Hadsona u državi Njujork, koje se zvalo Gvozdena planina.
Istraživanje je trajalo i trajalo; izvestioci su zaključili ne samo da je trajan mir nemoguć, već i nepotreban. Zašto? Zato što, po petnaestorici naučnika koji su izveštaj radili, rat ispunjava određene funkcije neophodne za stabilnost našeg društva i, dok se ne razviju drugi načini ispunjavanja tih funkcija, sistem rata se mora održati, a njegova efikasnost unaprediti. Izveštaj sa Gvozdene planine počinje analizom tradicionalnih razloga za rat i ratovanje:
„1. da se država odbrani od napada druge države ili da se takav napad spreči;
2. da se odbrani i unapredi nacionalni interes;
3. da se održi i uveća vojni potencijal.
Ali, to su takvozvane vidljive funkcije rata. Postoje i druge, nevidljive, mnogo bitnije. (Kako je rekao jedan od globalističkih ideologa – ratovi se ne vode da bi se pobedilo, nego da bi se stvorili preduslovi, pre svega ekonomski, za održanje određenog sistema). U Izveštaju je pisalo: Rat je i u drevnim, kao i u savremenim društvima omogućavao sistem stabilizacije i kontrole državnih ekonomija. Još nije isproban nijedan alternativni metod kontrole koji bi u savremenoj, složenoj ekonomiji dao približne rezultate u domenu efikasnosti.
Da bi se narodi držali pod kontrolom, pretnja ratom je takođe veoma efikasna:
Mogućnost izbijanja rata donosi osećaj bez koga nijedna vlast ne bi dugo zadržala svoj položaj. (…) Rat omogućava antidruštvenim elementima da nađu prihvatljivu ulogu u strukturi društva. (…) Regrutacija se uvek može odbraniti kao jedno od najboljih sredstava kontrole. Nivo broja regrutnih poziva teži da prati glavne stope nezaposlenosti. Ljudi uništavaju suvišne članove svoje vrste putem organizovanih ratova. Rat je glavna motivaciona snaga za razvoj nauke. Dakle, iako je sve počelo kao studija o miru, završilo se zaključkom da je rat neophodan modernim društvima.
Izučavaoci Izveštaja tvrdili su da ga je uradio jedan od najvažnijih američkih trustova mozgova, takozvani Hadsonov institut, koji je samo 1968. primio 1,36 miliona dolara (od Službe civilne odbrane SAD, Službe Sekretarijata odbrane, Vojne službe SAD, kao i inostranih vlada.)
Dakle, Orvelova tvrdnja, pripisana totalitarnom sistemu u romanu 1984, da je rat isto što i mir, nije bila nimalo slučajna. Orvel je znao o čemu govori, mnogo pre Izveštaja sa Gvozdene planine. I onda nam postaje jasno da mira u svetu neće, niti može biti – sve dok globalistička elita ne uspostavi potpuni nadzor nad svetom pretvorenim u mravinjak. Zato su sve njihove priče o miru laž. Rat je jedino što poznaju i priznaju. I stoga se ne treba zavaravati. Spremajmo se, duhovno i moralno, za doba koje dolazi, još jedno doba krvavih ratova izazvanih ljudskom pohlepom, i, u krajnjoj liniji, otpadanjem od Boga i Njegove volje.
No, pravoslavnim hrišćanima, na žalost, nema ko od višeg klira da objasni šta se dešava, niti da ih pripremi za dolazeće događaje. Ali, mi znamo, iz Predanja Crkve, šta se sprema: Sveti Oci su govorili da će pojavi antihrista prethoditi veliki rat u kome će milioni izginuti, i kad svi budu umorni od užasa, zavapiće za mirom. Tada će se pojaviti lažni mesija, koji će im, posle svega, ponuditi mir – pod uslovom da mu se poklone.
Ali Oni koji čovečanstvo vode ka bezdanu ne žele Hristov mir. Na nama je da im se suprotstavimo, pre svega nepristajanjem. A nepristajanje jeste molitva i pokajanje, uzdizanje umno-srdačnom molitvom ka Hristu, Koji nam je poručio: A vi kad vidite da se sve ovo zbiva, uzdignite glave svoje, jer se približi izbavljenje vaše.
O tome nije lako misliti: imamo svoje porodice, decu koja rastu, poslove svoje, nade i želje. Sve to, uskoro, može nam biti uzeto, a to će biti strašno, kao kidanje utrobe. Ali, zar smo hrišćani ako zaboravljamo da nismo ovde da bismo ostali, nego da smo hrišćani radi večnosti? I da nam je Nebeski Jerusalim otadžbina i očevina?
Jedan od Otaca je rekao da će u doba antihrista duše izgubiti samo oni koji bi ih izgubili i da on nije došao. Razmišljajmo o tome i kajmo se, kajmo, da bi nam Gospod oprostio grehe i primio nas pod Svoje okrilje, kad dođe strašni čas koji se bliži…
Napomena: Objavljeno na sajtu Borba za veru, 9. septembra 2011. Priredilo Uredništvo Srpskog lista.
NEKE OPASKE MOMčILA SELIćA
Prvom delu Dimitrijevićevog napisa nemamo šta prigovoriti, zaključnom imamo.
Hristov mir je ideal, a ideali su deo nadstvarnog a ne stvorenog sveta. Ideali za nas, stvorene ljude, imaju smisla jedino kao parametri našeg dosegnuća, parabole našeg stanja i bića. Hristovog mira na Zemlji neće nikada biti jer ni sam Isus na njoj nije boravio duže od trideset tri godine, zakonomerno na njoj pretrpevši ono što čini srž života i patnje svakog čoveka, od kada je i sveta i veka.
Ako Dimitrijević pod ‘‘molitvom’‘ podrazumeva život u podvigu – u stremljenju heroičnoj ljudskosti – i ako pod ‘‘kajanjem’‘ misli na takođe podvižničke pokušaje iskupljenja, onda bismo se složili s njime da je to način borbe za veru i za smislenost ljudskog života na Zemlji.
Da na ovome šaru nećemo ostati, osim kao prah, znamo svi, ali da ćemo se, napustivši ga, naći u nekom vanvremenu ili svevremenu beskrajne slasti i ushita teško da je istina. Ne stavlja nas Bog na ovo bojište, iskupilište, sudilište i vežbalište vrline da bismo posle toga plandovali i pevali Mu ode, već da bi s tako proverenom vojskom mogao vojevati nebeske, ili adske bojeve, o kojima ne znamo ništa, osim da su najverovatnije strahotniji i odsudniji nego ovi na Zemlji.
Nebeski Jerusalim (znači, opet jedan Grad) nije naše stanište ni ovde gde smo, a kamoli u Onostranom. Srbi se sa postojanjem nose po Božijim uslovima, za razliku od ‘‘civilizovanih’‘ koji stvaraju svoje prilike, ugađajući svojim porocima i slabostima.
Da svega ovoga nema u Svetim knjigama pretpostavljam da je razumljivo. Ko bi od miliona i milijardi pristao za takvim Jevanđeljem?
Koliko bi se ljudi koje znamo odreklo trgovine svojom patnjom, odricanjem i ‘‘vrlinom’‘ zarad, po njima, najvećeg Dobitka od svih: Večnog života – no lišenog svega što nam izbivanje na Zemlji čini bitnim i dragocenim?
