Dok je čitav svet ludovao za Milom Jovović posle senzacionalnog uspeha filmova Luk Besona „Peti element“ i „Jovanka Orleanka“, ona je živela samo za trenutke kad joj je bilo dopušteno da, kao brižna kćerka, poseti oca Bogića u zatvoru, gde se nalazio praktično na doživotnoj robiji, jer je s ruskom mafijom američku državu opljačkao za nekoliko milijardi dolara.
Ipak, ima neke veze između Golog otoka i Holivuda. Kao i svi čestiti Crnogorci, pa i moj otac i Milin deda Bogdan Jovović, tada pukovnik JNA, opredelio se za Rezoluciju Informbiroa i poslat je s bratom Brankom na prevaspitavanje na već mitsko jadransko ostrvo.
Tamo je, kao i svi ostali, tucao kamen i u međusobnim tučama i raspravama sa ostalim logorašima dokazivao ko je veći komunista.
Nije se predao ni kad su ga posle nekoliko godina pustili da se vrati u Beograd. S Vladom Dapčevićem, Miletom Perovićem i mnogim drugim svakodnevno se nalazio u kafani hotela „Moskva“ na sednicama vlade u Titovoj senci. Bili su toliko glasni da su nervirali goste svojim žučnim prepirkama šta će da rade i koga će da hapse kad konačno dođu na vlast, pa su im njihovi doskora najbolji drugovi udbaši dobronamerno zapretili da će ih vratiti na Goli otok.
Zato su odlučili da preko Albanije pobegnu u Sovjetski Savez. Pentrali su se uz Prokletije dokle su mogli, a onda su od nekih seljaka kupili magarce i na magarcima trijumfalno stupili u, kako su verovali, jedinu zemlju pravog socijalizma. Međutim, smesta su uhapšeni. Nisu imali pojma da su se Šiptari posvađali s Rusima i priklonili Kinezima. Islednicima su samosažaljivo ispričali kakve su sve muke za stvar komunizma podneli na Golom otoku, ali to nije naišlo ni na kakvo dopadanje, pošto su već i Albanci na isti način bezobzirno postupali sa svojim nepopravljivim rusofilima. Štaviše, smatrali su ih prethodnicom ruske invazije na Albaniju, specijalnom magarećom brigadom.
Tražili su da ih puste da produže za Sovjetski Savez, ali su im Šiptari nudili da ih pošalju u Kinu, da malo pripomognu kulturnoj revoluciji. Dve-tri godine je trajala njihova agonija dok konačno nisu stigli u Moskvu. ali, pojavili su se kao neke aveti na Crvenom trgu baš na dan kad su Staljinovo telo vadili iz Lenjinovog mauzoleja.
Nikome više nisu trebali i iz samilosti poslali su ih na novo prevaspitavanje u provinciju, uz ograničeno kretanje i zabranu međusobnog okupljanja. Braći Bogdanu i Branku Jovoviću je propisano da ubuduće žive u Kijevu. Ali, toliko su bili očeličeni na sve prepreke i nedaće, da su ih one samo uveravale da su na ovome pokvarenom svetu jedino oni u pravu. Živeli su praktično od planova da naprave novu KPJ i svrgnu Tita, iako je Brežnjev nedvosmisleno rekao Titu da se uopšte ne brine, jer je Vlada Dapčević – „jedno obično govno“.
A kad su Rusi poželeli da malo odobrovolje Tita, isterali su i iz Sovjetskog Saveza i poslali na Zapad. Vlada Dapčević se oženio i skrasio u Briselu, dok su Bogdan Jovović i Mileta Petrović kao samotnjaci živeli u Parizu.
Međutim, tada su Titu po ko zna koji put zatrebali američki krediti. Dobro je znao da će ih najlakše dobiti ako spektakularno izrežira preteću rusku opasnost po opstanak Jugoslavije. Mašinerija Udbe lako je u zemlji i inostranstvu našla dovoljno usijanih glava i u Baru je organizovan osnivački kongres Nove KPJ, čiji je glavni čovek bio treći brat Bogdana Jovovića – Komnen. Kongresmeni su odmah pohapšeni i osuđeni ukupno na 200 godina robije, dok su Vlada Dapčević, Mileta Petrović i Bogdan Jovović, kidnapovani iz Bukurešta i Ciriha i dovedeni u Beograd. Pošto nisu pristali da se javno odreknu svojih uverenja, Dapčević i Perović su osuđeni na po 20 godina zatvora, dok je pokajniku – Jovoviću data garsonjera na korišćenje i mizerna penzija posrnulog prvoborca.
Potpuno zaboravljen, čak i od porodice, živeo je sve do smrti u staračkom domu u Zrenjaninu.
Svojevremeno se Bogdanu u Kijevu bio pridružio i sin Bogić. Upisao je medicinu i kao naočiti Crnogorac zaveo najlepšu glumicu ondašnje sovjetske kinematografije Galinu Loginovu, koja je maštala o Holivudu. U odlasku svog svekra Bogdana Jovića u Pariz videla je prvi korak dalje prema tom naizgled nedostižnom cilju. Galina i Bogić sa kćerkom Milom koja im se rodila u Kijevu, zlopatili su se dugo u nemaštini u Parizu i Londonu, pošto Bogić nije lako mogao d nostrifikuje lekarsku diplomu. Međutim, upoznali su neke crnogorske četnike koji su se odavno već bili dobro snašli i zamolili ih da im nekako srede papire za odlazak u Ameriku.
Godine su neumitno prolazile, Galja se bila unervozila od pomisli da će isuviše kasno stići u Holivud, da bi mogla da iskoristi svoju životnu šansu, ali tešila se da će odrasti njena kćerka Mila i makar ona ostvariti majčine neostvarene želje.
Gotovo na neobjašnjiv način, Galja i Bogić su prvi posao dobili kao posluga u vili Barbare Strejsend u Malibuu. A onda su, na preporuku, spremali po kući režisera Brajana de Palme. Tako otprilike počinju sve velike američke priče.
Već posle četiri meseca iznajmili su prvo manji, a potom mnogo veći i raskošniji stan na najprestižnijem holivudskom bulevaru. Galja je brzo shvatila da njene priče kako je bila čuvena ruska glumica u Holivudu sve ostavljaju ravnodušnim. Zato je Mili odmah uzela privatne učitelje klavira, glume, engleskog i počela da je vodi manekenskim agencijama kao dete – živu lutku. I sreća joj se osmehnula. Slavni Ričard Avedon slikao je Milu za „Revlonovu“ kampanju i nova Bruk Šilds je odmah rođena. Ponuđeno joj je i da simbolično nasledi Bruk u drugom nastavku „Plave lagune“. Potom je išla iz uloge u ulogu, praktično nikad ne silazeći sa modnih pista: „Noćni voz za Katmandu“, „Ošamućeni i zbunjeni“, „čaplin“…
Jogunasto je rešila da sve napusti i da se osamostali. Sa dečkom – muzičarem – preselila se u London rešena da postane pevačica. Unapred su je proglasili za novu Kejt Buš o kojoj je izjavila: „Ona je kao božanstvo, nezemaljska, potpuno van dometa!“ Snimila je album „Božanstvena komedija“ i počela je da se vrtoglavo pentra po top-listama, iza sebe ostavljajući i najveće rok legende.
Prosto joj je bilo suđeno d uspe u svemu čega se prihvati.
Bračni par Galina i Bogić Jovović nije dugo mogao da se pravda kako ih izdržava maloletna kćerka koja je i onako s njima zamrzla sve odnose od kako se preselila u London.
Iako su krili kako su se neobjašnjivo lako i brzo obogatili, prosto su se razmetali. U holivudskim brdima kupili su kuću o kojoj nisu mogli da sanjaju čak ni Spilberg, Stalone, niti najmoćniji producenti. Ali, u goste im je dolazio, za američke prilike, neki sumnjiv svet. Isključivo Rusi.
Tek kad je posle nekoliko godina Bogić uhapšen, klupko je polako počelo da se odmotava. Pripadnici ruske mafije u međuvremenu su uspeli da opljačkaju američko zdravstveno osiguranje za nekoliko milijardi dolara. To j bio najveći finansijski skandal u istoriji Kalifornije. Sud je utvrdio da su nezakonito prisvojili gotovo milijardu, od čega je Bogiću Jovoviću kao ključnom čoveku čitave operacije pripalo 100 miliona dolara.
Zapravo, uradio je isto ono što je nekada u Švajcarskoj radio dr Rajko Medenica – naduvavao je računa za medicinsku negu starih i iznemoglih koji su bili na teretu državnog osiguranja. Po čitavoj Americi, od Kalifornije do Floride, bio je razgranao bezbrojne ambulante za preventivnu negu i počeo d ubira svoj enormni harač.
Na kraju je čak osumnjičen i za jedan kanal za šverc droge preko Meksika.
Galja se na vreme razvela od Bogića i na sudu je izjavila da je pod dejstvom kokaina tuče i šikanira, ali je uspela da sačuva velelepnu vilu i makar delić bogatstva.
A Mila je u zatvoru posećivala oca, uverena da je on stradao kao nedužna žrtva američke političke paranoje, u koju spada i sasvim opravdan strah da će ruska mafija kad opelješi lakoverne Amerikance zaista od Amerike napraviti zemlju proletersku.
U Holivudu sve se obavezno završava hepiendom. Sve se poklopilo. U domu dr Bogića Jovovića, oca Mile Jovović, u leto 1999. bila je posebno svečana i gotovo filmska atmosfera. Prestalo je američko i NATO bombardovanje Jugoslavije, Mila je s Mel Gipsonom završila snimanje svog najnovijeg filma „Hotel od milion dolara“ u režiji čudesnog Vima Vendersa. Prethodni „Jovanku Orleanku“, režirao je njen muž Luk Beson, od koga se razvela još p re nego što je završen.
Gotovo u trku upropastila je uzorak brak Brusa Vilisa i Deni Mur, otela Meta Dejmona od Gvinet Paltrou, Met Dilona od Kameron Dijaz…
– Ipak, nisam za one neobavezne varijante za jednu noć. Upoznat nekoga, nemaš pojma ko je, bum-tras čitavu noć i ujutro: ćao bejbi! Tucam se zato samo sa proverenim veličinama.
Ja sam sirota mala emigrantkinja iz Rusije i moja porodica je u Holivud došla bez igde ičega, tako da nemam nikakve ideale o srećnom siromaštvu. Uzaludna umetnička borba za egzistenciju meni nikada nije bila naročito interesantna. Ja želim da pijem piće u otmenom holivudskom „Šato Marmonu“, a ne u „Mek Donaldsu“. Nisam nikakva Jovanka Orleanka našeg doba. Ona je bila svetica, a ja lujka, koju niko ne može d ukroti.
Iako je upravo bio pušten iz zatvora dr Bogić Jovović delovao je malo potišteno što su se i u Beogradu pojavili senzacionalistički naslovi o njegovoj dugogodišnjoj, a po nekima i doživotnoj robiji, zbog basnoslovne utaje poreza, čime je američko osiguranje oštetio za čak milijardu dolara, što je verovatno najveća pljačka u istoriji.
– Možda je to i pravi razlog da nešto kažem o sebi i mojoj porodici, a što je sasvim suprotno od onog što se, eto, objavljivalo i po našoj štampi, tamo u Jugoslaviji. Poručio mi je preko nekog rođaka. – čitajući te natpise koji su i do mene stizali nisam mogao a da se ne upitam otkud toliko malicioznosti na moj račun. Da je živ onaj limar ili bravar iz Kumrovca, ili šta li je već i otkud bio, mogao bih da razumem. Jer, njegove svirepe progone moje porodice bez ikakvog razloga pamtim bukvalno od malih nogu.
Objavljeno je, na primer, da sam opljačkao celih milijardu dolara. A u stvarnosti, desilo se nešto sasvim drugo.
Bio sam glavni menadžer jedne kliničke laboratorije u Los Anđelesu, čiji su vlasnici i direktori bili dva brata ruskih Jevreja. U firmi je bilo zaposleno preko 550 veoma stručnih ljudi. Finansijska policija počela je da vodi istragu o poslovanju ove firme negde 1988. godine, a nakon dve godine podignute su i optužnice protiv vlasnika laboratorije, zbog utaje poreza.
Od mene je traženo da protiv njih svedočim kao tzv. zaštićeni svedok. Po njihovom zakonu konspiracije, ako odbijete da svedočite, bivate osuđeni isto kao i optuženi.
Ni na kraj pameti mi nije bilo da budem denuncijant, ili kako bi se u mojim Vasojevićima kazalo – da odšpijam ljude. To je za mene pitanje časti, to je ono što imate u porodičnom nasleđu, bez obzira na cenu. A cena je za mene bila prava američka, stravična – 20 godina zatvora, koliko i za osuđene vlasnike firme.
Sledio je moj mukotrpan put do pravde i trajao je celih sedam godina. Apelacioni sud, sastavljen od trojice sudija, uvažio je jednoglasno moju žalbu i poništio presudu prethodnog suda, a onda se žalio državni tužilac, da bi na kraju Vrhovni sud Kalifornije, sastavljen od 12 sudija, jednoglasno stao na stranu mojih argumenata i ja sam oslobođen u proleće prošle godine.
Možda je pričanje o časti danas pomalo anahrono. Ja sam odrastao na velikom porodičnom imanju u Zlopeku, kod Peći, uz priče moje bake Milice o mom dedi Bogiću Camiću, barjaktaru vasojevićkom i istoriji naše porodice. O dedi je pisao i Mihailo Lalić u svojoj knjizi „Gledajući dolje na drumove“.
Kad bi išao u bitke s Turcima, a one su bile neprekidne i takoreći svakodnevne kao i sam život, jer se živelo na granici sa skadarskim vilajetom, on bi za pas stavio i koji dukat, govoreći „Ako poginem, da Turčin ne kaže da je ubio fukaru!“ Kasnije je, kao gardijski oficir kralja Nikole, s njim pošao u emigraciju. Nuđeno mu je veliko imanje u Americi ali on se vratio u zavičaj i ubijen od Šiptara na izlazu iz Rugovske klisure, uoči Petrovdana 1941. godine. Na njegovoj sahrani, kako mi je otac pričao, sakupilo se p reko 10.000 ljudi, iako je rat već uveliko trajao.
Očeve priče, kao i priče babe Milice, su čista literatura. možda je to i neki budući film u kome bi moja kćerka Milica – Mila mogla da igra svoju prababu Milicu.
Mila piše i peva zanimljive pesme, a o njenoj prababi Milici su ispevane pesme još daleke 1918. godine, kada je osnovana Prva Jugoslavija. Otac Bogdan bio je komandant prištinskog vojnog područja, a potom je vodio finansije u skopskoj i sarajevskoj armijskoj oblasti, gde je otkrio nekakve pljačke: zlato, koje je oduzeto kosmetskim begovima, upućeno je u Beograd, ali se usput „zabugilo“. Otac je postavio pitanje šta se desilo sa tim zlatom i određen je da bude predsednik suda i da, po gotovoj presudi, osudi jednog svog izuzetno časnog ratnog druga. On je to, sa indignacijom odbio: Međutim, uskoro je kažnjen za takvu „jeres“. Goli otok, Stara Gradiška, Sveti Grgur i Bileća, bile su najpopularnije prirodne lepote ondašnje epohe.
Kad su oca odveli u zatvor, ja sam imao 22 meseca, a sestra 10. Izbačeni smo sa majkom bukvalno na ulicu. Živeli smo u Sarajevu,, u prostranom stanu u centru grada, kod tzv. „Večne vatre“. Kakvi su bili golootočki „uslovi“ najbolje govori što se na robiji, posle izvesnog vremena, moj otac Bogdan i moji stričevi Ivan i Branko, kad su se sreli, nisu mogli prepoznati.
Kad se otac vratio sa Golog otoka ja sam već polazio u školu. Kada je ocu zapretilo ponovno hapšenje, on je u leto 1958. sa jednom grupom svojih golootočkih drugova pobegao preko vrleti Prokletija u Albaniju. Posle dve godine, došao je u Sovjetski Savez, u Kijev.
Očeve priče ću, tako, biti u prilici da slušan već kao zreo čovek, kad sam, zajedno sa sestrom, došao kod njega u Kijev, gde smo završili studije medicine. čitava porodici neprestano je nosila golootočki krst, uz očevo upozorenje da je ljudski praštati, bez obzira na Jovovsku nepravdu koju čovek mora da podnosi. Njegova crna predviđanja šta će se dogoditi sa našom zemljom – nažalost su se obestinila. Neki njegovi drugovi su čak pod stare dane zaglavili na dugogodišnju robiju, jer su „podrivali samoupravni socijalizam“ izjavama da posle Brozove smrti slede secesije severozapadnih republika i da dolazi do krvavog raspada Jugoslavije.
Mene je Zapad uvek interesovao, posebno zbog mogućnosti d realizujem neke lične inicijative i interese. Tu moju želju ubrzala je „nepodnošljiva“ briga jugoslovenskih organa bezbednosti za „moje zdravlje“, tako što su mi oduzeli j jugoslovenski pasoš. London je bio prva moja stanica, a kad je Mila navršila šest godina, stigli smo u Los Anđeles. Otac Bogdan se iz Kijeva uputio u Pariz, a 1976. godine su ga u Cirihu kidnapovali jugoslovenski organi državne bezbednosti.
Bili smo ostali praktično bez ičega. A, kakvo smo samo imanje u Zlopeku kod Peći imali. Rečica je prolazila njegovom sredinom i izvirala je na samom imanju, s nekoliko stotina stabala oraha, a kad bi se rakija pekla – to bi neprekidno trajalo više od mesec dana. Sve je to baba Milica vodila mudrom i spretnom ruko, a onda su jednog dana početkom sedamdesetih došli Šiptari iz jedne velike porodice i sve kupili. Pre toga, imanje je opljačkano. Majka je, tako smo svi zvali babu Milicu, odlično pročitala taj znak i imanje je prodato. Danas tamo na tom imanju živi oko četrdesetak šiptarskih porodica.
Dok sam gledao dijabolične Si-En-En inscenacije, sećao sam se Peći iz mojih školskih dana, kad je pećki korzo bio strogo podeljen na dve strane – našu i šiptarsku. Ne daj ti Bože, da pređeš na suprotnu stranu!
Američka agresija na mene počela je deceniju ranije nego n ostale Srbe. Sada sam opet na slobodi i odlučio sam da i dalje ostanem u medicini. Milini planovi su odavno postali samo njeni. NJena kuća je nedaleko od naše, u istoj ulici. Retko ko je tamo može naći. Cena ekipa agenata vodi brigu o svakom njeno minutu.
