Ako tražite odgovor na pitanje ko je najmoćniji čovek Evrope, naći ćete ga u Italiji. Tako bar piše Politico.
Naravno, reč je Đorđi Meloni, premijerki Italije, a odmah iza nje nalaze se Ursula fon der Lajen, Vladimir Putin, Donald Tusk, Nađa Kalvino.
Politico piše da je Melonijeva oduvek – ovde treba naglasiti da je ona političku karijeru započela kao aktivistkinja u omladinskom krilu neofašističkog Italijanskog socijalnog pokreta, i da je Benita Musolinija nekoliko puta nazvala „dobrim političarem“ – bila na čelu desničarskog talasa koji je pretio (i preti) da preplavi celu Evropu.
Iako Melonijeva ima neke poprilično diskutabilne stavove po pitanju problema migracije i LGBTK+ prava, stavove koje iz Brisela uglavnom osuđuju, lideri Evropske unije, pomalo iznenađujuće, nikada joj zbog toga nisu preterano zamerali.
Nesposobnost evropskih političara da se suprotstave sve popularnijem ultranacionalističkom narativu i njihova spremnost da sarađuju sa Melonijevom, kao i činjenica da Evropi nedostaju snažni lideri s centra političkog spektra, daju 47-godišnjoj premijerki Italije veliku moć.
Iako iz Brisela prvobitno nisu s prevelikom blagonaklonošću gledali na Melonijevu i njeno formiranje vlade s desničarskim partijama od kojih su neke veoma proruski orijentisane, ispostavilo se da je njena vlada jedna od najstabilnijih u posleratnoj istoriji Italije.
Koliko god Melonijeva možda vizuelno izgledala „bezopasno“ (Politico ovde aludira na njen fizički izgled, jer je Melonijeva izuzetno sićušna žena), ona je ipak, bar u tom političkom smislu, sve osim toga. Nijednom članu njene koalicije nikada ni na um nije palo da pokuša javno da joj se suprostavi, pa čak i rasturena italijanska opozicija otvoreno priznaje da ne može (i ne zna kako) da joj doaka.
Stabilnost Melonijeve vlade toliko je iznenadila spoljne posmatrače da gotovo niko nije ni primetio do kakvog nazadovanja demokratije je u Italiji došlo. Podnošenjem tužbi za klevetu premijerka pokušava da ućutka svoje kritičare, i u tome uglavnom uspeva. Pored toga, nije ostala dužna ni novinarima koji ne pristaju da joj „idu niz dlaku“, baš kao ni sudijama koje su o politici njene vlade imale štošta negativno da kažu.
Poluge moći Melonijeva je iskoristila i kako bi nametnula narativ o tome da je LGBTK+ zajednica lobi koji na podmukao način Italiji pokšava da plasira „rodnu ideologiju“. Podaci koje je prikupila Arcigay, najveća italijanska LGBTK+ nevladina organizacija, otkrivaju značajan porast zločina iz mržnje protiv LGBTK+ osoba od kada je Melonijeva došla na vlast.
Umesto da osude erodiranje građanskih sloboda u Melonijevoj Italiji, evropski lideri su zažmurili, zapušili uši i sve to okarakterisali kao internu stvar. Prema pisanju Politica, Melonijeva je vrhušku Evropske unije uspela da ubedi u to da je, i urpkos svom bežanju udesno, dovoljno pouzdan partner koji će je podržati u svim ključnim pitanjima, i upravo to predstavlja glavni razlog zbog evropski lideri skreću pogled.
Pored toga, Melonijeva je svoj položaj unutar Evropske unije uspela da ojača i svesrdnim zalaganjem za rešavanje migracione krize. Problem migranata, piše Politico, stanovnicima zemalja EU zadaje ozbiljne glavobolje, i to je jedan od glavnih razloga zašto stranke krajnje desnice, a među njima i stranka Đorđe Meloni, poslednjih godina postaju sve jače.
Melonijeva je, zajedno s predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen, nadgledala sklapanje sporazuma sa Tunisom, Mauritanijom i Egiptom, sporazuma koji represivnim evropskim režimima, odnosno zemljama koja presreću brodove ilegalnih migranata i ne dozvoljavaju im da uđu u Evropu, donose milijarde i milijarde evra. Njenoj rešenosti da spreči migrante da kroče na evropsko tlo dive se i nemački kancelar Olaf Šolc, i britanski premijer Kir Starmer, ali i još mnogi drugi premijeri evropskih zemalja.
U trenutku kada su oni konvencionalniji lideri EU oslabili, Melonijeva predstavlja neku vrstu „mosta“ između krajnje desnice koja neobuzdano jača i liberalnih demokratskih lidera koji je vide kao prihvatljivu predstavnicu pokreta koji ne mogu i ne žele u potpunosti da shvate.
Komplikovana politička veza između Melonijeve i fon der Lajen možda i najbolje objašnjava moć koju premijerka Italije trenutno ima. Fon der Lajen je mesecima pokušavala da ubedi Melonijevu da je podrži na izborima za funkciju predsednice Evropske komisije. Iako je italijanska premijerka na kraju na glasanju ostala uzdržana, fon der Lajen je nastavila da joj povlađuje kako bi je zadržala na svojoj strani.
Zvaničnici Evropske komisije su za Politico rekli da je fon der Lajen, u pokušaju da zaštiti Melonijevu, čak odložila i objavljivanje izveštaja EU o vladavini prava, samo zbog toga što je u njemu bio zabeležen „nagtivni trend slobode medija u Italiji“.
Meloninoj poziciji u Evropi pomaže i opšta percepcija o tome da je ona deo pobedničkog političkog talasa, globalnog pokreta ultranacionalističkih populista.
Put kojim je ona stigla do uspeha mogao bi da posluži kao primer i drugim evropskim političarima, na primer Marin Le Pen ili Najdželu Faražu.
A to bi za Evropu mogao da bude ozbiljan problem.
Post Views: 41
