Funkcioneri politickih stranaka u Srbiji sa velikom nelagodom govore o tome odakle se njihove organizacije finansiraju i na šta tacno troše novac. Tahir Hasanovic, generalni sekretar Nove demokratije, reci ce da podacima o stvarnim troškovima rada „svaka politicka partija raspolaže kao najvecom tajnom“.
– To je deo politike koju mi vodimo. Mi nismo dovoljno transparentno i demokratsko društvo – kaže Hasanovic za „Blic News“.
Pre 5. oktobra vecina stranaka DOS se oslanjala na pomoc iz inostranstva iako je to bilo zakonom zabranjeno. Strane fondacije, kao što su americki Nacionalni demokratski institut, nemacki „Fridrih Ebert“ i „Konrad Adenauer“ i druge, finansirale su brojne seminare i kurseve na kojima su obucavani stranacki aktivisti, kupovale su strankama racunare i opremu i finansirale projekte politickih partija, ukljucujuci i izborne kampanje. Stranke su od viškova preostalih od novca za projekte finansirale i redovne troškove kao što su zakup prostorija i telefonski racuni.
– U vreme kraja Miloševicevog režima – prica za „Blic News“ Dragor Hiber, potpredsednik GSS – mi se nismo mnogo pitali odakle dolazi novac, bilo je važno preživeti. To je uglavnom bio novac iz inostranstva. Mi po zakonu nismo smeli da primamo novac, pa je to išlo preko nevladinih organizacija. GSS je maticno povezan sa mnogim NVO zato što civilni sektor ima prirodnu politicku bazu u strankama poput GSS.
Za razliku od Hibera, funkcioneri drugih stranaka koje su primale strane donacije na pomen ove teme uglavnom progutaju knedlu i izbegavaju odgovor. Kada je Miloševicev režim oboren, stranci su izgubili interes da ulažu u srbijanske politicke stranke i, donekle, nevladine organizacije.
– Postepeni nestanak takvog nacina finansiranja oseca se – sa žaljenjem priznaje Hiber – najviše kroz to što više nemamo para za politicku propagandu. Vec više od osam-devet meseci u novinama nije bilo nijednog našeg oglasa, a to najviše košta. Nemamo ni bilborde, ni TV spotove, ni putovanja, ni tribine.
Sada se zakon poštuje, a umesto inostranih donacija, stranke DOS imaju znatne prihode iz budžeta. Taj prihod zavisi od zastupljenosti pojedine partije u parlamentu. Demokratska stranka, na primer, sa svojih 46 republickih i 25 saveznih poslanika iz saveznog odnosno republickog budžeta dobija oko 1,1 milion dinara mesecno. I za ostale stranke je lako izracunati koliko dobijaju iz budžeta, jer svaki republicki poslanik donosi oko 7,5 hiljada dinara, a savezni oko trideset hiljada dinara mesecno. Na to se, ipak, oslanjaju samo male stranke, poput GSS, za koji Hiber kaže da je siromašna stranka.
Pošto clanarina gotovo ni u jednoj stranci prakticno ne postoji još od vremena hiperinflacije iz prve polovine 90-ih, veci i ambiciozniji su se na razlicite nacine upustili u biznis. ND poseduje citav poslovni sistem od nekoliko preduzeca i nešto nekretnina u Beogradu. Deo tog poslovnog sistema je preduzece „Nea“, za koje u dokumentima ND piše da je izdavacka kuca. Ali ispostavilo se da „Nea“, na cijem celu je upravo Tahir Hasanovic, nabavlja ribu za beogradski Studentski centar, u kome je Hasanovic clan Upravnog odbora. ND poseduje i preduzetnicki klub „Nova dimenzija“, fond „Futura“, kao i akademski, omladinski i kulturni klub (rec je o ugostiteljskim objektima). Preduzece „Lutra“, jedan od obveznika poreza na ekstraprofit, suprotno opštem uverenju, nije deo poslovnog sistema ND iako su u njemu zaposleni neki stranacki funkcioneri. Rec je o privatnoj firmi ciji je suvlasnik predsednik stranke Dušan Mihajlovic.
Demohrišcanska stranka Srbije razvila je sistem lokalnih poslovnih klubova preko kojih privatnici koji su clanovi stranke sklapaju poslove. I sama stranacka centrala, kako za „Blic News“ kaže potpredsednik Živojin Stjepic, „pruža usluge marketinga, konsaltinga, posredovanja u sklapanju poslova, upoznavanja sa odredenom klijentelom, omogucava lakši plasman proizvoda“. Putem „poslovne saradnje“ DHSS cak placa i prostorije stranacke centrale u zgradi beogradskog „Iskra komerca“. Lokalni odbori stranke poseduju dvadesetak klubova iliti kafica, u kojima se, pošto su stranke po zakonu oslobodene poreza, pica prodaju po diskontnim cenama.
Iako Stjepic kaže da je politika DHSS da se izdržava što vecim brojem sitnih donacija, u redovima stranke se nalaze i neki veoma znacajni privrednici. Medu njima je Radoslav Veselinovic, republicki poslanik, predsednik Privredne komore Srbije i vlasnik šabackog preduzeca „Galeb grup“. Ipak, najvece ime iz privrede u DHSS je Milorad Savicevic, savezni poslanik, predsednik Odbora za ekonomske odnose sa inostranstvom Veca gradana i predsednik Upravnog odbora „Geneksa“. Savicevic je i predsednik UO privatne firme „Orah investments“ koja je u poslovnim odnosima i sa „Geneksom“ i sa saveznom vladom.
Vec tu se krije ozbiljna opasnost da clanovi stranke pomešaju svoje partijske, privredne i državne funkcije i da dode do zloupotreba. Ipak, mnogo više zabrinjava praksa celnika DS da u nekakvom privatnom aranžmanu, i mimo stranke i mimo države, za državne poslove koriste usluge svojih finansijski mocnih prijatelja, od putovanja privatnim avionima, do kontakata sa potencijalnim inostranim investitorima. I dok su mocni prijatelji Zorana đindica mnogobrojni (Stanko Subotic, Filip Cepter, Dragoljub Markovic), Koštunicina Demokratska stranka Srbije ima samo jednog velikog donatora iz opozicionih vremena – nekadašnjeg „geneksovca“ Zorana Drakulica. I Drakulic se sada pojavljuje kao ucesnik u nekim poslovima vezanim za državu.
U DSS, za razliku od ostalih stranaka, postoje cvrsta pravila o clanarini i izdvajanju dela plata državnih funkcionera i clanova upravnih odbora u korist stranke. Mesecna clanarina je, prema recima Dušana Prorokovica, potpredsednika Izvršnog odbora DSS, obavezna. Za obicne clanove ona je 30 dinara, za poslanike iz redova DSS 500, a za ministre hiljadu dinara. Uz to, i svaki clan DSS koji prima platu u nekom od upravnih odbora na nivou republike ili savezne države odvaja 10 odsto za stranku. Kada su u pitanju upravni odbori opštinskih javnih preduzeca, odluka o visini sume prepuštena je opštinskim odborima.
– Ne primamo donacije van stranke, pogotovo ne iz inostranstva – kaže Prorokovic, i objašnjava da bi stranac koji bi davao novac neumitno morao da utice na politiku stranke, što u DSS ne žele.
Price o tome kako je DSS tražio za Zorana Drakulica, koji važi za glavnog finansijera stranke, mesto predsednika UO Naftne industrije Srbije, prema Prorokovicevim recima, obicne su „koještarije“.
– Drakulic se bespotrebno mistifikuje. Licno ga ne znam. Vec sam dugo u stranci a, eto, nisam imao prilike da razgovaram s njim. Da li finansira stranku ili ne finansira, pravo da vam kažem, ne znam. Pricalo se i da Bogoljub Karic finansira DSS – kaže Prorokovic.
Donatori su, prema njegovim recima, obicno ljudi koji imaju privatan biznis. Prorokovic, medutim, ne želi da otkrije njihov identitet jer je „govoriti u ovim vremenima o ljudima koji izdvajaju pare za stranku nezahvalno“.
U stranci, kako kaže, kontrolišu rad svojih funkcionera koji rade u državnoj administraciji kako bi sprecili eventualne zloupotrebe. Svi clanovi DSS koji prelaze na rad u državnu upravu odmah potpisuju blanko ostavke koje se aktiviraju ukoliko ih uhvate u „nebranom groždu“. Pored toga, svi oni opštinskim odborima podnose i redovne izveštaje o radu.
– To sigurno nije dovoljno, ali do sada nismo imali spornih situacija u stranci. Mogucnost da covek radi na svoju ruku uvek postoji. Ako se otkriju neke nezakonitosti u radu, moraju da reaguju pravosudni i istražni organi, bez obzira o kome je rec. Necemo nikoga da štitimo – kaže Prorokovic.
Finansiranje politickih stranaka u Srbiji je regulisano na saveznom, ali ne i na republickom nivou. Zato je, kako za „Blic News“ kaže funkcioner jedne od vladajucih stranaka koji ne želi da mu objavimo ime, stranacko finansiranje „poluilegalno“.
– Cesto tu i keš prelazi iz ruke u ruku – kaže naš sagovornik.
Ne samo da ova oblast nije do kraja regulisana, nego kod stranaka ne postoji volja da se tu nešto menja. Dušica Andelkovic, predsednica Izvršnog odbora DS, kaže za „Blic News“ da regulaciju finansiranja ova stranka ne vidi kao prioritet, niti je razgovarano o nekakvim mehanizmima kontrole stranackih funkcionera, pa ni onih na državnim funkcijama.
– Ja licno sam ubedena da privatne veze stranackih funkcionera sa bogatim ljudima, ako postoje, ne mogu da uticu na odluke stranke jer se demokratska procedura striktno poštuje – kaže Dušica Andelkovic.
Ali džaba demokratska procedura, kada se ova osetljiva pitanja unutar stranke jednostavno ne postavljaju. Dušica Andelkovic priznaje da demokrate, na primer, nisu nikada razmatrale mogucnost da iz stranke procuri nekakva važna informacija od koje bi neki biznismen mogao imati koristi. Preokupacija DS ide u sasvim razlicitom pravcu.
– Mi smo se dogovorili na IO da pozovemo direktore javnih preduzeca clanove DS, da ih pitamo da li možemo mi njima nešto da pomognemo ili oni nama – kaže predsednica IO DS, ne objašnjavajuci zašto bi direktor nekog javnog preduzeca pomagao jednoj politickoj stranci.
Ove veze politike i privrede, državne i privatne, naši sagovornici doživljavaju kao nešto što se podrazumeva. Živojin Stjepic, koji kao jedinu branu mogucim zloupotrebama nudi program DHSS i licnu garanciju „da nijedan clan DHSS, bez obzira na kojoj se funkciji nalazio, nece koristiti svoj položaj za sticanje nekakavog ekstraprofita“, vidi povezanost politike i ekonomije kao približavanje Evropi.
– Svuda u svetu – kaže Stjepic – politika i ekonomija idu zajedno. Politikom se u zapadnoevropskim zemljama bave uspešni ljudi iz ekonomske, kulturne ili bilo koje druge sfere. Uspešnost podrazumeva boljitak u ekonomskom pogledu. Logicno je da i rezultati budu adekvatni uloženom trudu. Ljudi iz vrha DHSS nemaju radno vreme i rade po ceo dan – dodaje on.
Dakle, kao što kaže izreka – ko sa medom radi, red je i prste da oliže. Toga je bar bilo u proteklih deset godina.
Cak ni na državnom nivou ne postoji želja da se razjasne price o sponzorima stranaka i državnih funkcionera. Ostalo je zabeleženo da je predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj sa skupštinske govornice, govoreci o poslovnim i kumovskim vezama premijera đindica i Dragoljuba Markovica, vlasnika surcinske firme „Krmivo produkt“, tvrdio da je Markovic đindicu izgradio veliku kucu u Novim Banovcima. Ako ova tvrdnja nije istinita, nedopustivo je što đindic nije tužio Šešelja za klevetu. Predsednik SRS ne može biti kažnjen za ono što je izrekao u Skupštini, ali je on istu tu optužbu ponovio nebrojeno puta van skupštinske zgrade. Razjašnjavanje ove optužbe nije samo pitanje licne casti đindica, premijer ima obavezu da u ovom i slicnim slucajevima otkloni sumnje javnosti.
Umesto toga, sledeceg dana se oglasio DS sa podacima kakvu i koliku kucu poseduje Vojislav Šešelj, odnosno njegova porodica. Iako bi se i time valjalo pozabaviti, to ipak nije zadovoljavajuci odgovor na ono što je izgovorio Šešelj. Takva odbrana premijera samo je pojacala utisak da javnost o ovoj prici ne zna dovoljno.
Ma koliko to politicarima u Srbiji izgledalo cudno, ukljucivanje njihovih finansijski mocnih prijatelja u državne poslove nije legitimno, cak i kad nije nezakonito. Njihova nespremnost da o tim vezama govore otvoreno samo raspiruje interesovanje javnosti i caršijske spekulacije zbog cijeg je sponzora ukinut koji porez i koga finansira pobednik ovog ili onog državnog tendera. Da se i ne govori o teškocama koje ce imati kada budu pokušali da objasne ljudima da izmedu njih i starog režima postoji nekakva razlika.
Savicevic najradije sa Savicevicem
Milorad-Miki Savicevic, poslanik DHSS u Vecu gradana Savezne skupštine, predsednik Skupštinskog odbora za ekonomske odnose sa inostranstvom i predsednik Upravnog odbora „Geneksa“, istovremeno je i predsednik UO švajcarske firme „Orah investments“, koja se bavi prikupljanjem kapitala za investiranje u nove projekte u Jugoistocnoj Evropi.
Glavni projekat „Oraha“ je ICT (information, communications, technology) kula, odnosno ulaganje u „Geneksove“ kule blizance na Novom Beogradu. „Orah“ je i ove godine bio oficijelna agencija Sekretarijata za projekte Ekonomskog foruma Centralnoevropske inicijative, organizacije pod pokroviteljstvom Evropske banke za obnovu i razvoj, i u tom svojstvu je saradivao sa Saveznim ministarstvom inostranih poslova.
Demokratska ergela
Do septembarskih izbora malo poznati Dragoljub Markovic bio je najveci proizvodac stocne hrane i jaja u Srbiji. U jednom intervjuu đindic je govorio i o svom kumu i „odlicnom prijatelju“, vlasniku firme „Krmivo produkt“ Dragoljubu Markovicu. đindic je rekao da Markovic „ima najbolju ergelu konja u Srbiji“ i da se 20 godina bavi trgovinom jajima i proizvodnjom stocne hrane.
– On je kao decko sa 17-18 godina nosio na pijacu jaja i prodavao da bi sada imao jednu veliku farmu, da bi imao veliku fabriku stocne hrane. Pet godina finansijska policija stanuje kod njega, nikad nije dobio kredit, nikad nije imao primarnu emisiju, nikad nije imao ništa. U vreme Radeta Markovica i Vlajka Stojiljkovica najveci problem je bio što sam se ja nekada pojavljivao s njim na nekim javnim mestima. Sada je problem što se manje pojavljujem s njim nego što bih voleo jer nemam vremena – rekao je đindic.
Na Skupštini Udruženja za galopski sport Srbije 9. decembra prošle godine na mesto predsednika postavljen je Dragoljub Markovic, vlasnik ergele Surcin. Markovic je vlasnik galopskog šampiona Gilgameša. Osim sa đindicem, Markovic se druži i sa Cedomirom Jovanovicem. Markovicevi džokeji nose dresove u plavo-žutoj boji, boji DS.
DSS, žito i obojeni metali
Zoran Drakulic, dobrotvor Koštunicine stranke, nekadašnji je radnik mocnog „Geneksa“ koji je sa grupom kolega krajem 80-ih u Londonu osnovao kompaniju „Ist point holding“. Danas je on suvlasnik i predsednik ove velike multinacionalne kompanije. „Ist point“ je krupan trgovac žitom, metalima i energentima. Kompanija ima filijale na Kipru („Handel“), u Jugoslaviji („Yu point“), Madarskoj („M point“), zatim u Rumuniji, gde u luci Konstanca poseduje veliki terminal za pretovar žita, u Rusiji, gde je suvlasnik jednog kombinata za preradu bakra, a u Krasnojarsku ima i banku. Tu su i Ukrajina, Italija, Mongolija (tamo je godinama predstavnik kompanije bio Milan Tomic, sadašnji predsednik Izvršnog odbora DSS), zatim Kazahstan, gde Drakulic ulaže u rudnike bakra i zlata.
Drakulic je neko vreme bio na listi lica kojima je zabranjen ulazak u Evropsku uniju, jer se pogrešno mislilo da održava poslovne veze sa Miloševicevim režimom. Kasnije je njegovo ime skinuto sa liste. Drakulic je sve veze sa bivšim režimom odlucno demantovao, tvrdeci da sedam godina nije dolazio u Jugoslaviju i da je „Yu point“ pod tim režimom obustavio poslovanje. Medutim, pocetkom godine je Zoran Drakulic u Užicu pregovarao o stranim ulaganjima u valjaonice bakra i aluminijuma. Sa Drakulicem je u Užicu bio i Filip Golubovic, generalni sekretar predsednika SRJ. Lokalna štampa tada je pisala da „Ist point“ vec cetiri godine saraduje sa Valjaonicom bakra. Sada „Ist point“ posreduje za italijansku kompaniju „Predieri metali“ i belgijski „Remi Klejs“, koji žele da ulažu u užicka postrojenja za preradu aluminijuma.
Drakulic je bio zainteresovan i za mesto predsednika UO NIS, sve dok za direktora ovog preduzeca nije izabran Dimitrije Vukcevic, kandidat DS. Taj izbor desio se pošto je preglasan Milan Tomic, inace i predsednik kadrovske komisije DOS. Potom je Drakulic odbio mesto u UO.
– Za generalnog direktora NIS – obrazložio je svoje odbijanje Drakulic – predlaže se lice koje nema elementarne spoznaje o poslovanju naftne privrede, sa sporadicnim strucnim referencama. Shodno tome, ne želim ni da budem clan Upravnog odbora kompanije koja ima vitalni znacaj za privredu Srbije – rekao je.
Privilegovana Cepter banka
Kompanija „Cepter Internacional“, cija se vrednost procenjuje na od pet do šest milijardi maraka, ima 11 fabrika (Italija, Francuska, Švajcarska, Južna Koreja…) i više filijala u 50 zemalja sveta koje prave godišnji obrt od oko dve milijarde maraka.
Filip Cepter, vlasnik ove imperije, roden je kao Milan Jankovic u Bosanskoj Dubici. Pre 21 godinu otišao je u Austriju da nauci nemacki, kojim je ovladao posle samo šest meseci. Posle kraceg rada u jednoj austrijskoj firmi poceo je kao akviziter da po kucama prodaje šerpe i lonce za minhensku firmu AMC. Posle šest meseci, postao je jedan od direktora u toj firmi. Milan je posle pet godina akviziterstva shvatio da posudu koje prodaje nedostaje dobar poklopac. Sam ga je konstruisao i prijavio kao svoj izum „cepter posude“. Za samo tri godine, ili, kako sam voli da istice, brže od Bila Gejtsa, zaradio je prvu milijardu maraka. Bavi se i kozmetikom, medicinom, proizvodnjom satova, nakita i sistema za precišcavanje vode, a sve više ulaže u sport. „Cepterovih“ reklama ima na atletskim mitinzima i golf turnirima i na trkama „Formule 1“. Vlasnik poslovnog carstva „Cepter“ uložio je u SR Jugoslaviji više od 70 miliona maraka. Pre cetiri godine, u centru Beograda u Ulici kralja Petra otvorili su poslovnu zgradu, a ceremoniju je uvelicao tadašnji gradonacelnik glavnog grada Zoran đindic. U februaru su ugovor o saradnji potpisali predsednik srpske vlade Zoran đindic i nezavisni americki konsultant Džejms Denton. Ugovorom je predvideno da ce se Dentonu za usluge isplatiti 120.000 dolara za godinu dana. Dogovoreno je da ce sve platiti srpska dijaspora. Kao predstavnik dijaspore u ugovorima se pominje Cepter. „Cepter banka“ je, inace, pre nekoliko meseci dobila ekskluzivno pravo da administrira kredite za mala i srednja preduzeca koje odobrava vladina agencija u Leskovcu, a koja je osnovana kapitalom cetiri srpska anonimna biznismena koje je, kako je sam priznao, premijer đindic obezbedio licnim vezama. Zbog toga su ostali bankari u Leskovcu protestovali optužujuci „Cepter banku“ da je privilegovana.
